Википедија

Poremećaj intelektualnog razvoja

Poremećaj intelektualnog razvoja prethodno mentalna retardacija ili duševna zaostalost je stanje zaustavljenog ili nepotpunog psihičkog razvoja koje se naročito karakteriše poremećajem onih sposobnosti koje se pojavljuju tokom razvojnog perioda i koje doprinose smanjenju opšteg nivoa inteligencije kao što su kognitivne, govorne, motorne i socijalne sposobnosti.[3][4][5] Može se operacionalno definisati kao ispod prosečan stepen razvijenosti inteligencije na standardizovanom individualnom testu inteligencije. Poremećaji se deli u četiri kategorije: lakša poremećaj intelektualnog razvoja, umereni poremećaj, teški poremećaj. Za osobe sa lakim poremećaji intelektualnog razvoja , zajedničko je da ne mogu da pohađaju redovnu školu, da im je govor nedovoljno razvijen i da nisu u stanju da se samostalno brinu o sebi.[6][7]

Poremećaj intelektualnog razvoja
SinonimiInvaliditet intelektualnog razvoja (IDD), opšta nesposobnost učenja[1]
Pre: Mentalna retardacija ili duševna zaostalost
A child runs through the finishing line
Deca sa poremećajem intelektualnog razvoja i drugim razvojnim stanjima koja se takmiče u Specijalnoj olimpijadi
SpecijalnostiPsihijatrija, pedijatrija, psihologija
Frekvencija153 miliona (2015)[2]

Poremećaj pogađa oko 2-3% opšte populacije.[8] Sedamdeset pet do devedeset posto pogođenih ljudi ima blagi intelektualni invaliditet.[8] Nesindromski ili idiopatski slučajevi čine 30-50% ovih slučajeva.[8] Otprilike četvrtinu slučajeva uzrokuju genetski poremećaji,[8] a oko 5% slučajeva nasleđuje se od roditelja neke osobe.[9] Slučajevi nepoznatog uzroka pogađaju oko 95 miliona ljudi, prema podacima iz 2013. godine.[10]

Znaci i simptomi uredi

 
Istorijska slika osobe sa intelektualnom invalidnošću

Znaci i simptomi intelektualne invalidnosti su u ponašanju. Većina ljudi s tim teškoćama ne izgledaju kao da su pogođeni takviom promenom, posebno ako je invalidnost prouzrokovana faktorima sredine, kao što su pothranjenost ili trovanja olovom. Takozvani tipski izgled koji se pripisuje osobama s intelektualnim poteškoćama prisutan je samo u manjem broju slučajeva, od kojih su svi sindromski. Deca s intelektualnim poteškoćama mogu naučiti da ustaju, pužu ili da prohodaju kasnije od druge dece, ili oni mogu kasnije naučiti da govore. Odrasli i deca s intelektualnim invaliditetom mogu takođe ispoljavazti neke ili sva sledeća obeležja:

Deca s poremećajem intelektualnog razvoja uče sporije nego prosečno dete. Za učenje jezika im može trajati duže, razvijaju socijalne veštine, i brinu o svojim ličnim potrebama, kao što su oblačenje ili jelo. Učenje im traje duže, zahtevaju više ponavljanja, a za veštine može biti da bude neophodno da se one prilagode njihovom nivou učenja. Ipak, gotovo svako dete je u mogućnosti da uči, razvija se i postane aktivan član zajednice.

U ranom detinjstvu, blagi poremećaj intelektualnog razvoja (IQ 50-69) nije očigledna i ne može biti identifikovana dok deca ne pođu u školu. Čak i kada se utvrdi loš akademski učinak, potrebna je stručna procena za razlikovanje blagih intelektualnih poteškoća u poremećajima učenja ili promena u emocijama i ponašanju. Osobe sa blagim mentalnim poremećajem su sposobne za učenje čitanja i matematike otprilike na nivou koji je normalan za dete u dobu od 9-12 godina. Oni mogu da nauče samostalnu negu i higijenu i određene praktične veštine, kao što su kuvanje ili upotreba sistema gradskog prevoza. Ako osoba sa intelektualnim poteškoćama doživi odraslo doba, mnogi uspevaju da žive samostalno i održavaju unosan posao.

Umereni poremećaj intelektualnog razvoja (IQ 35-49) je gotovo uvek očigledna unutar prve godine života. Kašnjenje u govoru posebno je patognomomičan znak poremećaja umerenog stepena. Ljudima sa umerenim intelektualnim poteškoćama potrebna je značajna potpora u školi (bilo kroz specijalne obrazovno-vaspitne ustanove, bilo kroz inkluziju), kod kuće i u zajednici, kako bi u potpunosti učestvovali u svakodnevnom životu. Iako je njihov akademski potencijal ograničen, mogu naučiti jednostavne veštine održavanja zdravlja i sigurnosti i da učestvuju u jednostavnim aktivnostima. Kao odrasli, oni mogu da žive sa svojim roditeljima, u domovima za štićenike ili čak i polusamostalno sa značajnom podrškom, da im se pomogne, na primer, upravljanje njihovim finansijama. Kao odrasle osobe, oni mogu raditi i u štićeničkim radionicama.

Ljudima sa teškom poremećjem intelektualnog razvoja potrebna je intenzivna podrška i nadzor čitav život. Oni mogu naučiti neke osnovne svakodnevne aktivnosti. Neki zahtevaju brigu negovatelja sa punim radnim vremenom.

Terminologija uredi

Tokom protekle dve decenije, većina advokata i istraživača u većini zemalja engleskog govornog područja preferira termin intelektualni invaliditet. [11][12] U anketi iz 2012. na 101 kanadskom zdravstvenom radniku, 78% je reklo da bi koristilo termin zaostajanje u razvoju kod roditelja zbog intelektualne ometenosti (8%).[13] Izrazi kao što su razvojno onesposobljeni, [14] specijalne, posebne potrebe, ili izazvani se ponekad koriste, ali su kritikovani zbog „učvršćivanja ideje da ljudi ne mogu pošteno da se nose sa svojim invaliditetom“.[15][16]

Termin mentalna retardacija, koji je proistekao iz shvatanja da su takva stanja nastala kao rezultat kašnjenja ili zaostajanja u prirodnom razvoju deteta, [17] korišćen je u DSM-4 Američkog udruženja psihijatara (1994) i u Svetskom zdravstvu. MKB-10 organizacije (šifre F70–F79). U sledećoj reviziji, MKB-11, zamenjen je terminom „poremećaji intelektualnog razvoja“ (šifre 6A00–6A04; 6A00.Z za „neodređenu“ dijagnostičku šifru).[18][19][20] Termin „intelektualna ometenost (intelektualni razvojni poremećaj)“ se koristi u DSM-5 (2013). [21] Termin "mentalna retardacija" se još uvek koristi u nekim profesionalnim okruženjima kao što su programi državne pomoći ili dokumentacija zdravstvenog osiguranja, gde je "mentalna retardacija" posebno pokrivena, ali "intelektualna ometenost" nije. [22]

Istorijski termini za intelektualnu ometenost su na kraju postali shvaćeni kao uvreda, u procesu koji je uobičajeno poznat kao eufemizamcija. [23] [24] Termini mentalna retardacija i mentalno retardirani postali su popularni sredinom 20. veka kako bi zamenili prethodni skup pojmova koji su uključivali „imbecil“, [25] [26] „idiot“, „slaboumnik“ i „moron“, [27] između ostalih i sada se smatraju uvredljivim. Do kraja 20. veka, retardacija i retard postaju široko shvaćeni kao omalovažavajući, politički nekorektni i kojima je potrebna zamena. [28]

Pregled uredi

Individulana varijacija stupnja inteligencije u ljudskim populacijama privlači posebnu pažnju antropologa mnogih usmerenja u oblasti bioloških, društvenih, medicinskih i drugih nauka. Ovo kvantitativno svojstvo se obično promatra kao kompleks sposobnosti adaptacije, odnosno snalaženja u novonastalim okolnostima - kao sposobnost uočavanja bitnih odnosa u datoj situaciji, pri čemu su posebno značajni: razumevanje, invencija, prilagođavanje i cenzura. Bez obzira na ograničene mogućnosti sveobuhvatnog definisanja inteligencije, ona nedvojbeno predstavlja veoma složeni skup osobina i sposobnosti među kojima su svakako i brzina rasuđivanja, učenje i pamćenje, ”sluh” za jezik i aritmetiku, uočavanje oblika, osećanje prostora i vremena, intuicija itd. Različiti elementi inteligencije nisu u direktnoj međusobnoj korelaciji, javljaju se pojedinačno ili u mogućim kombinacijama. Maksimumi opštih mentalnih sposobnosti kod mnogih osoba se nikada u potpunosti ne realizuju, pa se (u proučavanju unutargrupne varijacije) inteligencija često (pogrešno) miješa sa obrazovanjem. Ostvareni stepen individualne inteligencije u stvari predstavlja rezultantu genetičkih i okolinskih uticaja.[29]

Primenom gemelološkog i genealoškog metoda, davno jo dokazano da su mnoge kategorije abnormalno niske inteligencije najčešće nasledne. Na toj osnovi je razvijena hipoteza da i „normalna” varijacija stepena inteligencije nesumnjivo ima i svoju genetičku osnovu, da je (relativno uzak) raspon u ljudskoj vrsti takođe nasledan te da je ekspresija odgovarajućeg poligenskog seta u suštini iste prirode kao i u kontroli morfološke i biohemijsko–fiziološke kvantitativne varijacije. U većini dosadašnjih istraživanja je konstatovano da se heritabilnost (h) ovog svojstva kreće od oko h = 50 preko h = 0,65 do h = 0,85, što znači da oko 50%, odnosno 65% do 85% uočene promenljivosti određuju nasledni faktori. To „nasleđivanje inteligencije”, međutim, ne znači da su umne mogućnosti svake ljudske individue upravo toliko određene već pri njenom začeću, nego samo opisuje pojavu da će pod istovetnim uslovima života i obrazovanja posmatranih osoba u posmatranoj grupi i dalje varirati u tom obimu.

Budući da je inteligencija komponovana od niza određenih sposobnosti, logično se pretpostavlja da pojedini geni (različitog reda i ranga) odgovarajuće poligenske serije kontrolišu pojedine funkcije moždanih ćelija i njihove veze sa senzornim organima i drugim delovima nervnog sistema. Takođe je nesumnjivo da u tom kompleksu deluju i dodatni geni, uključujući i one koji mogu biti u vezi sa određenim specijalnim sposobnostima (koje so manifestuju nezavisno od stepena inteligencije).

Imajući u vidu izložene činjenice, postaju jesnije i metodološke poteškoće u proceni stepena inteligencije, posebno kada je reč o odraslim osobama. Ni jedna od prihvetljivih mera u ovoj oblasti, naime, ne može se odnositi ne inteligenciju u celini, nogo samo na njene parcijalno testirane komponente. Otuda i potiču i dodatni problemi u proučavanju odgovarajućih relacija, između roditelja i potomaka. Bez obzira na evidentne nedostatke, različiti i široko primenjivani testovi inteligencije su, ipak, do sada najprimereniji metod procene relativnog inteligencijskog kapaciteta individua. Standardni testovi (kao šsto su Bine – Simonov, Stenford – Bineov, Pijažeov, Otisov i dr) zapravo počivaju na proceni konvencionalno odabranih sposobnosti dece školskog uzrasta (obično do punih 16 godina).

Posebni testovi su namenjeni za procenu specifičnih sposobnosti koje su neophodne za uspešno apsolviranje određenih zadataka, poslova i profesija, a najnepouzdaniji su dosadašnji testovi socijalne inteligencije, vozačkih predispozicija, goropadnosti, intuicije, kreativnosti, originalnosti itd, koji se primenjuju u nekim drugim oblastima procene sposobnosti. Testovi inteligencije moraju biti primereni odgovarajućem uzrastu, a dele se u dve osnovne kategorije – za decu i odresle. Svi testovi inteligencije dece daleko su pouzdaniji, budući da okolinski uticaji kod odraslih osoba na različite načine uveliko zamagljuju efekte genetički determinirane inteligencije. Koeficijent inteligencije (IQ) деце до 16 година изражава релативни износ добијене процене у односу на просек генерације (годишта) испитаника.[29]

Референце uredi

  1. ^ Wilmshurst, Linda (2012). Clinical and Educational Child Psychology an Ecological-Transactional Approach to Understanding Child Problems and Interventions. Hoboken: Wiley. стр. 168. ISBN 9781118439982. 
  2. ^ Vos T, Allen C, Arora M, Barber RM, Bhutta ZA, Brown A, et al. (GBD 2015 Disease and Injury Incidence and Prevalence Collaborators) (oktobar 2016). „Global, regional, and national incidence, prevalence, and years lived with disability for 310 diseases and injuries, 1990-2015: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2015”. Lancet. 388 (10053): 1545—1602. PMC 5055577  . PMID 27733282. doi:10.1016/S0140-6736(16)31678-6. 
  3. ^ Tidy, Colin (25. 1. 2013). „General Learning Disability”. Patient.info. Arhivirano iz originala 27. 6. 2015. g. „The term general learning disability is now used in the UK instead of terms such as mental handicap or mental retardation. The degree of disability can vary significantly, being classified as mild, moderate, severe or profound.” 
  4. ^ Rosa's Law, Pub. L. 111-256, 124 Stat. 2643 (2010).
  5. ^ Ansberry, Clare (20. 11. 2010). „Erasing a Hurtful Label From the Books”. The Wall Street Journal. Arhivirano iz originala 27. 6. 2015. g. Pristupljeno 4. 12. 2010. „Decades-long quest by disabilities advocates finally persuades state, federal governments to end official use of 'retarded'.” 
  6. ^ „The relevance of IQ scores”. 2h.com. Arhivirano iz originala 12. 06. 2010. g. Pristupljeno 14. 12. 2010. 
  7. ^ Cummings, Nicholas A.; Rogers H. Wright (2005). „Chapter 1, Psychology's surrender to political correctness”. Destructive trends in mental health: the well-intentioned path to harm. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-95086-2. 
  8. ^ a b v g Daily DK, Ardinger HH, Holmes GE (februar 2000). „Identification and evaluation of mental retardation”. American Family Physician. 61 (4): 1059—67, 1070. PMID 10706158. Arhivirano iz originala 2010-12-04. g. 
  9. ^ Gale Encyclopedia of Medicine
  10. ^ Global Burden of Disease Study 2013, Collaborators (2015). „Global, regional, and national incidence, prevalence, and years lived with disability for 301 acute and chronic diseases and injuries in 188 countries, 1990–2013: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2013”. The Lancet. PMID 26063472. doi:10.1016/S0140-6736(15)60692-4. 
  11. ^ Ansberry, Clare (20. 11. 2010). „Erasing a Hurtful Label From the Books”. The Wall Street Journal. Arhivirano iz originala 27. 6. 2015. g. Pristupljeno 4. 12. 2010. „Decades-long quest by disabilities advocates finally persuades state, federal governments to end official use of 'retarded'.” 
  12. ^ American Psychiatric Association (2013). „Highlights of Changes from DSM-IV to DSM-5”. Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (Fifth izd.). Arlington, VA: American Psychiatric Publishing. str. 809. ISBN 978-0-89042-555-8. doi:10.1176/appi.books.9780890425596. hdl:2027.42/138395. 
  13. ^ Nash, Chris; Hawkins, Ann; Kawchuk, Janet; Shea, Sarah E (februar 2012). „What's in a name? Attitudes surrounding the use of the term 'mental retardation'”. Paediatrics & Child Health. 17 (2): 71—74. ISSN 1205-7088. PMC 3299349  . PMID 23372396. doi:10.1093/pch/17.2.71. 
  14. ^ Columbia Electronic Encyclopedia, 2013
  15. ^ Gernsbacher, Morton Ann; Raimond, Adam R.; Balinghasay, M. Theresa; Boston, Jilana S. (2016-12-19). „"Special needs" is an ineffective euphemism”. Cognitive Research: Principles and Implications. 1 (1): 29. ISSN 2365-7464. PMC 5256467  . PMID 28133625. doi:10.1186/s41235-016-0025-4  . 
  16. ^ „Disability Style Guide” (PDF). National Center on Disability and Journalism. 2015. Arhivirano iz originala (PDF) 4. 4. 2023. g. Pristupljeno 30. 4. 2022. 
  17. ^ Smith, J. D.; Wehmeyer, M. L. (1999). „TWENTIETH-CENTURY DEFINITIONS OF MENTAL RETARDATION”. Mental Retardation in the 21st Century (PDF). Austin, TX: Pro-ED. str. 380—381. ISBN 978-0-89079-819-5. Arhivirano iz originala (PDF) 12. 11. 2020. g. Pristupljeno 16. 6. 2022. 
  18. ^ World Health Organization (2018). „ICD-11 for Mortality and Morbidity Statistics (2018): 6A00 Disorders of intellectual development”. Pristupljeno 26. 8. 2018. 
  19. ^ „Intellectual developmental disorders: towards a new name, definition and framework for "mental retardation/intellectual disability" in ICD-11”. World Psychiatry. 10 (3): 175—80. oktobar 2011. PMC 3188762  . PMID 21991267. doi:10.1002/j.2051-5545.2011.tb00045.x. 
  20. ^ Stevanović, Dejan (2021). „Neurodevelopmental disorders in the international classification of diseases, 11th edition (ICD-11): An overview”. Engrami (na jeziku: engleski). 43 (1): 50—69. ISSN 0351-2665. doi:10.5937/engrami43-32939. 
  21. ^ American Psychiatric Association (2013). „Highlights of Changes from DSM-IV to DSM-5”. Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (Fifth izd.). Arlington, VA: American Psychiatric Publishing. str. 809. ISBN 978-0-89042-555-8. doi:10.1176/appi.books.9780890425596. hdl:2027.42/138395. 
  22. ^ Cook, John (5. 7. 2001). „The "R" Word”. Slate. Arhivirano iz originala 8. 9. 2011. g. 
  23. ^ Gernsbacher, Morton Ann; Raimond, Adam R.; Balinghasay, M. Theresa; Boston, Jilana S. (2016-12-19). „"Special needs" is an ineffective euphemism”. Cognitive Research: Principles and Implications. 1 (1): 29. ISSN 2365-7464. PMC 5256467  . PMID 28133625. doi:10.1186/s41235-016-0025-4  . 
  24. ^ Nash, Chris; Hawkins, Ann; Kawchuk, Janet; Shea, Sarah E (februar 2012). „What's in a name? Attitudes surrounding the use of the term 'mental retardation'”. Paediatrics & Child Health. 17 (2): 71—74. ISSN 1205-7088. PMC 3299349  . PMID 23372396. doi:10.1093/pch/17.2.71. 
  25. ^ Fernald, Walter E. (1912).
  26. ^ Duncan, P. Martin; Millard, William (1866). A manual for the classification, training, and education of the feeble-minded, imbecile, and idiotic. Longmans, Green, and Co. 
  27. ^ Rafter, Nicole Hahn (1997). Creating born criminals. Urbana: University of Illinois Press. ISBN 0-252-02237-8. OCLC 35548813. 
  28. ^ Cummings, Nicholas A.; Wright, Rogers H. (2005). „Chapter 1, Psychology's surrender to political correctness”. Destructive trends in mental health: the well-intentioned path to harm. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-95086-2. 
  29. ^ a b Hadžiselimović R. (2005). Bioantropologija – Biodiverzitet recentnog čovjeka. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB), Sarajevo. ISBN 9958-9344-2-6. 

Literatura uredi

  • Harris C. James M.D. Intellectual Disability: A Guide for Families and Professionals. Oxford University Press 2010
  • Wehmeyer L. Michael The Story of Intellectual Disability: An Evolution of Meaning, Understanding, and Public Perception. Brookes Publishing 2013
  • Smith Philip Whatever Happened to Inclusion?: The Place of Students with Intellectual Disabilities in Education. Peter Lang Publishing 2009
  • Carey C. Allison On the Margins of Citizenship: Intellectual Disability and Civil Rights in Twentieth-Century America. Temple University Press 2010
  • Grbeša, G. Stanković, M.Opšta psihopatologija u kliničkoj praksi. Drugo dopunjeno izdanje. Galaksijanis 2018

Spoljašnje veze uredi

Klasifikacija
Spoljašnji resursi


 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Поремећај_интелектуалног_развоја&oldid=27722392”