Pravopis

Pravopis ili ortografija (grč. ορθο [ortho] — „ispravno” i γραφος [graphos] — „pismo”), skup je opštih, važećih pravila pisanja nekog jezika. Pisanje uz nepoštovanje nekog od tih pravila se naziva pravopisnom greškom.

Kod pravopisa u pismima zasnovanim na abecedi/azbuci, razlikuju se dva različita koncepta:

• fonološki, koji teži jednostavnoj vezi između glasova i riječi, i
• morfonološki, koji se zasniva na gramatičkim ili jezičko-istorijskim etimološkim zavisnostima između riječi ili njihovih deklinacija, konjugacija ili komparacija.

U grupu jezika čiji se pravopis zasniva na fonološkom konceptu spadaju bugarski, finski, italijanski, ruski, srpski, španski i turski jezik. Normiranje srpskog jezika vrši se kroz Pravopis srpskoga jezika.

Ekstremni primjer morfonološke ortografije sa jakim etimološkim akcentom predstavlja engleski jezik. U engleskom jeziku npr, jedna kombinacija slova (npr. ough), može se izgovarati na četiri ili više različitih načina. Obratno važi isto, određeni glas ili glasni niz, može se pisati na više načina, zavisno od toga, u kojoj riječi se pojavljuje.

Pravopisna načela

Pravopisi se uređuju prema raznim načelima. Ta se načela odnose na različite delove pisane prakse: jedna odlučuju o interpunkciji, druga o velikim i malim slovima, treća o rastavljenom i sastavljenom pisanju reči, četvrta o pisanju izgovaranih glasova, i još neka. Najzanimljivija su i najvažnija ona četvrta, a prema njima se onda i klasifikuju pravopisi pojedinih jezika. Pravopisi konkretnih jezika gotovo nikada nisu uređeni po samo jednome takvu načelu, ali jedno uvek prevladava i onda pojedini pravopis nazivamo po tome temeljnom načelu. Tako npr. na slovenskome jugu u slovenačkom i bugarskom jeziku prevladava morfonološko načelo, pa njihove pravopise nazivamo morfonološkima, a u srpskom (hrvatskom, bosansko-bošnjačkom, crnogorskom) i makedonskom prevladava fonološko načelo, pa su njihovi odgovarajući pravopisi fonološki. Stoga ćemo prikazati razna pravopisna načela:

Fonetsko načelo

Prvo je načelo fonetsko. Po njemu bi trebalo pisati objektivno postojeće stvarne, fizičke glasove koje izgovaramo. Tako bi se npr. u srpskome morao posebnim slovima pisati glas n kakav je u sastanak (to je naš najčešći najobičniji n, kakav je npr. u dan, danas, noć), drugi glas n u genitivu sastanka (takav n imaju Englezi, pišu ga dvoslovom ng, što najčešće nije n + g), treći glas u sastančiti (takav n imaju indijski jezici), četvrti u anđeo, on je (takav n imaju Rusi). Otkako se u čovečanstvu piše, nije bilo pravopisa u kojem bi prevladavalo fonetsko načelo, nešto jače bilo je zastupljeno u sanskritskome pravopisu, ali pisanje su u tome jeziku uveli učeni ljudi tek kada je on već bio mrtav kao u Evropi latinski, pa nije bilo naroda koji bi se mogao buniti.

Fonološko načelo

Dok se u nauci nije razlikovala fonetika od fonologije, pravopise uređene prema fonološkome načelu zvali su fonetskima, a mnogi ih laici i danas tako zovu. Fonologija se ne bavi ljudskim glasovima kao fizičkim pojavama, nego glasovima kako se odražavaju u svesti prosečnoga govornika određenog jezika, pa su onda za nas svi gorenavedeni fizički različiti glasovi tipa n jednostavno glas n. Tako shvaćen glas zove se fonem i piše se u kosim zagradama (npr. fonem /n/). Prema fonološkome načelu pišu se isti fonemi uvek jednako. Tako mi prema fonološkome pravopisu pišemo vrapca iako je nominativ vrabac, jer je glas p u vrapca za našu svest (a ovaj put i fizički) savršeno jednak kao p u hropca prema nominativu hropac. Srpski je pravopis fonološki, iako u njemu ima i primesa nekih drugih načela, o čemu posle.

Morfonološko načelo

Treće se načelo naziva morfonološkim (ili ređe i duže morfofonološkim). Prema tome načelu ne označuju se u pismu fonemi koji se stvarno izgovaraju, nego se zadržavaju slovni znaci za foneme u osnovnome obliku. Ako je osnovni oblik nominativ vrabac, onda po tome načelu i u genitivu treba biti vrabca. Morfonološko su načelo u starijoj filologiji zvali etimološkim (korenskim), a mnogi ga i danas tako zovu, jedni iz neznanja, drugi svesno radi difamacije onih koji se s njima ne slažu. No to je potpuno drugačije, sledeće načelo.

Etimološko (korensko) načelo

Sledeće, četvrto načelo, jest etimološko (korensko). Ni ono, kao ni fonetsko, nije do sada prevladavalo ni u čijem pravopisu. U morfonološkome pravopisu znamo da je b u vrabca prema vrabac, t u svatba prema svatovi, d u sladka prema sladak, i slično. Etimološka je primesa u ruskome pravopisu pisanje nastavaka —ogo, —ego (naše —oga, —ega), iako je izgovoru v umjesto g, a za pisanje g umjesto v nema u savremenom ruskome nikakva razloga. Prema strogo etimološkom načelu mi bismo pisali dhor umesto tvor.

Istorijsko načelo

Rusko pisanje —ogo, —ego umesto —ovo, —evo može se objasniti ne samo etimološkim nego i petim načelom, istorijskim. A ponekad je teško razlikovati i morfonološko načelo od istorijskoga. Tako bi se, da ostanemo na ruskome, poznato rusko zanemarivanje akanja na pismu moglo objasniti u nekim slučajevima morfonološki (npr. pisanje voda umesto izgovornoga vada zbog akuzativa vodu), ali ipak preteže istorijsko načelo, jer ono objašnjava i one slučajeve gde nema morfonološke podrške, pa za pisanje potok umesto izgovornoga patok nema kriterijuma dostupnoga prosečnome čoveku. Dobre primere za primenu istorijskoga načela nudi francuski pravopis — u njemu se i danas veoma često piše kako se nekada davno izgovaralo, Tako se za „100” piše cent, a danas izgovara sa (a = nosni a).

Arbitrarni propisi

Šesto načelo nije u pravom smislu načelo — radi se o arbitrarnim propisima u nekim pravopisima, Tako se u španskome vokal i u rečima uvek piše i ali kada je sam (tada služi kao veznik), piše se slovo u, koje inače predstavlja glas /j/. U ruskome pravopisu do 1918. pisao se vokal i latiničkim slovom i ispred vokala i ispred ruskoga slova za glas j, a u svim ostalim slučajevima normalnim ćiriličkim slovom i (uz jednu iznimku, o kojoj posle).

Ideografsko načelo

Poslednje, sedmo načelo, ideografsko, veoma je retko zastupano u postojećim pravopisima. Ono se ponekad primenjuje kada se bez ikakvog temelja, kakvi postoje u svim do sada obrađenim načelima, određuje neki način pisanja isključivo prema značenju u inače potpuno jednakog izgovoru, Tako se ruska reč izgovarana m’ir pisala ćiriličkim slovom i u značenju ‘mir’, a latiničkim slovom i u značenju ‘svet’. To je već spomenuti izuzetak.

Iznesenih sedam načela obuhvataju svu pravopisnu problematiku što se tiče predstavljanja izgovora slovima. Ali ta se tema ne iscrpljuje pravopisom (ortografijom), tu odlučuje i slovopis (grafija) pojedinoga jezika.

Vidi još

• Štampa
• Slova
• Srpski jezik
• Veliko slovo
• Grafemika
• Interpunkcija
• Reforma pravopisa
• Pravopisna greška
• Pravopisna pravila i jezičke nedoumice
• Pravopisna načela

Literatura

• Pravopis srpskoga jezika, Matica srpska, Novi Sad, 1993.
• Pravopis srpskoga jezika, Matica srpska, Novi Sad, 2011.
• Cahill, Michael; Rice, Keren (2014). Developing Orthographies for Unwritten Languages. Dallas, Tx: SIL International. ISBN 978-1-55671-347-7. 
• Smalley, W. A. (ed.) 1964. Orthography studies: articles on new writing systems (United Bible Society, London).
• Venezky, Richard L.; Trabasso, Tom (2005). From orthography to pedagogy: essays in honor of Richard L. Venezky. Hillsdale, N.J: Lawrence Erlbaum. ISBN 0-8058-5089-9. OCLC 475457315. 
• Gazdar, Gerald; Klein, Ewan H.; Pullum, Geoffrey K.; Sag, Ivan A. (1985). Generalized Phrase Structure Grammar. Oxford: Blackwell, and Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-34455-6. 
• Bresnan, Joan (2001). Lexical-Functional Syntax. Blackwell. ISBN 978-0-631-20973-7. 
• Chomsky, Noam (1965). Aspects of the Theory of Syntax. MIT Press. ISBN 978-0-262-53007-1. 
• The Editors of Encyclopaedia Britannica (2013). Ashtadhyayi, Work by Panini. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 23. 10. 2017. 
• Gussenhoven, Carlos; Jacobs, Haike (2005). Understanding Phonology (second izd.). London: Hodder Arnold. ISBN 978-0340807354. 
• Butterfield, Jeremy (2008). Damp Squid: The English Language Laid Bare. Oxford: Oxford University Press. str. 142. ISBN 978-0199574094. 
• Huddleston, Rodney; Pullum, Geoffrey K. (2002). The Cambridge Grammar of the English Language. Cambridge (UK): Cambridge University Press. str. 627f. 
• O'Grady, William; Dobrovolsky, Michael; Katamba, Francis (1996). Contemporary Linguistics: An Introduction. Harlow, Essex: Longman. ISBN 9780582246911. 
• William Strunk, Jr., ur. (2006). The Classics of Style: The Fundamentals of Language Style From Our American Craftsmen. Cleveland: The American Academic Press. ISBN 978-0-9787282-0-5. 
• Rundle, Bede (1979). Grammar in Philosophy. Oxford/New York: Clarendon Press/Oxford University Press. ISBN 978-0-19-824612-1. 
• Chomsky, Noam (1957), Syntactic Structures, The Hague/Paris: Mouton 
• Chomsky, Noam (1995). The Minimalist Program. MIT Press. ISBN 978-0-262-53128-3. 
• Zwart, Jan-Wouter (1998). „Review Article: The Minimalist Program”. Journal of Linguistics. Cambridge University Press. 34: 213—226. 
• Baker, M. (2001). The Atoms of Language: The Mind's Hidden Rules of Grammar. Basic Bks.
• Chomsky, N. and Lasnik, H. (1993) Principles and Parameters Theory, in Syntax: An International Handbook of Contemporary Research, Berlin: de Gruyter.
• Chomsky, N (1995). The Minimalist Program (Current Studies in Linguistics). MIT Press. 
• Lightfoot, D. (1982). The Language Lottery: Towards a Biology of Grammars. MIT Press. 
• Dalrymple, Mary (2001). Lexical Functional Grammar. No. 42 in Syntax and Semantics Series. New York: Academic Press. ISBN 978-0-12-613534-3. 
• Falk, Yehuda N. (2001). Lexical-Functional Grammar: An Introduction to Parallel Constraint-Based Syntax. CSLI. ISBN 978-1-57586-341-2. 
• Kroeger, Paul R. (2004). Analyzing Syntax: A Lexical-Functional Approach. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521016544. 
• Carl Pollard, Ivan A. Sag (1987): Information-based Syntax and Semantics. Volume 1: Fundamentals. Stanford: CSLI Publications.
• Carl Pollard, Ivan A. Sag (1994): Head-Driven Phrase Structure Grammar. Chicago: University of Chicago Press. ([1])
• Ivan A. Sag, Thomas Wasow, Emily M. Bender (2003): Syntactic Theory: a formal introduction, Second Edition. Chicago: University of Chicago Press. ([2])
• Levine, Robert D.; Meurers, W. Detmar (2006). „Head-Driven Phrase Structure Grammar: Linguistic Approach, Formal Foundations, and Computational Realization” (PDF). Ur.: Brown, Keith. Encyclopedia of Language and Linguistics (second izd.). Oxford: Elsevier. 
• Müller, Stefan (2013). „Unifying Everything: Some Remarks on Simpler Syntax, Construction Grammar, Minimalism and HPSG”. Language. doi:10.1353/lan.2013.0061. Arhivirano iz originala 02. 02. 2017. g. Pristupljeno 04. 07. 2023. 
• Ágel, Vilmos; Eichinger, Ludwig M.; Eroms, Hans Werner; Hellwig, Peter; Heringer, Hans Jürgen; Lobin, Henning, ur. (2003). Dependenz und Valenz:Ein internationales Handbuch der zeitgenössischen Forschung [Dependency and Valency:An International Handbook of Contemporary Research] (na jeziku: German). Berlin: de Gruyter. ISBN 978-3110141900. Pristupljeno 24. 08. 2012. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Eroms, Hans-Werner (2000). Syntax der deutschen Sprache. Berlin [u.a.]: de Gruyter. ISBN 978-3110156669. 
• Groß, T. 2011. Clitics in dependency morphology. Depling 2011 Proceedings, 58–68.
• Helbig, Gerhard; Buscha, Joachim (2007). Deutsche Grammatik: ein Handbuch für den Ausländerunterricht [German Grammar: A Guide for Foreigners Teaching] (6. [Dr.]. izd.). Berlin: Langenscheidt. ISBN 978-3-468-49493-2. 
• Hays, D. 1964. „Dependency theory: A formalism and some observations.”.  Language, 40: 511-525. Reprinted in Syntactic Theory 1, Structuralist, edited by Fred W. Householder. Penguin, 1972.
• Hudson, Richard (1984). Word grammar (1. publ. izd.). Oxford, OX, England: B. Blackwell. ISBN 978-0631131861. 
• Liu, H. 2009. Dependency Grammar: from Theory to Practice. Beijing: Science Press.
• Lobin, H. 2003. Koordinationssyntax als prozedurales Phänomen. Tübingen: Gunter Narr-Verlag.
• Matthews, P. H. (2007). Syntactic Relations: a critical survey (1. publ. izd.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521608299. Pristupljeno 24. 08. 2012. 
• Melʹc̆uk, Igor A. (1987). Dependency syntax : theory and practice. Albany: State University Press of New York. ISBN 978-0-88706-450-0. Pristupljeno 24. 08. 2012. 
• Melʹc̆uk, I. 2003. Levels of dependency in linguistic description: Concepts and problems. In Ágel et al., 170–187.
• Miller, James Edward; Miller, Jim (2011). A Critical Introduction to Syntax. A&C Black. ISBN 978-0-8264-9704-8. 
• Nichols, J. 1986. Head-marking and dependent-marking languages. Language 62, 56–119.
• Ninio, A. 2006. Language and the learning curve: A new theory of syntactic development. Oxford: Oxford University Press.
• Osborne, T., M. Putnam, and T. Groß 2011. Bare phrase structure, label-less trees, and specifier-less syntax: Is Minimalism becoming a dependency grammar? The Linguistic Review 28, 315–364.
• Osborne, T., M. Putnam, and T. Groß 2012. Catenae: Introducing a novel unit of syntactic analysis. Syntax 15, 4, 354–396.
• Owens, J. 1984. On getting a head: A problem in dependency grammar. Lingua 66, 25–42.
• Percival, K. 1976. On the historical source of immediate-constituent analysis. In: Notes from the linguistic underground, James McCawley (ed.), Syntax and Semantics 7, . New York: Academic Press. pp. 229–242. 
• Percival, K. 1990. Reflections on the history of dependency notions in linguistics. Historiographia Linguistica, 17, 29–47.
• Robinson, J. 1970. Dependency structures and transformational rules. Language 46, 259–285.
• Schubert, K. 1988. Metataxis: Contrastive dependency syntax for machine translation. Dordrecht: Foris.
• Sgall, P., E. Hajičová, and J. Panevová 1986. The meaning of the sentence in its semantic and pragmatic aspects. Dordrecht: D. Reidel Publishing Company.
• Starosta, S. (1988). The case for lexicase. London: Pinter Publishers. 
• Tesnière, L. 1966. Éléments de syntaxe structurale, 2nd edition. Paris: Klincksieck.
• Tesnière, L. 2015. Elements of structural syntax; English translation of Tesnière 1966. John Benjamins, Amsterdam.
• van Valin, R. 2001. . An introduction to syntax. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 
• Van Valin, Robert D., Jr.; & Randy LaPolla . (1997). Syntax: Structure, meaning and function. Cambridge: Cambridge University Press. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)
• Van Valin, Robert D., Jr (2003). Exploring the Syntax-Semantics Interface. Cambridge: Cambridge University Press. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)

Spoljašnje veze

• Pravopis srpskog jezika - osnovna pravopisna pravila
• Videos: The History and Impact of Writing in the West
• Phonemic awareness page of the CTER wiki
• lonestar.texas.net/~jebbo/learn-as/ orthography of Old English