Prva austrougarska ofanziva na Srbiju

Cerska bitka
	Deo Srpskog fronta
Vreme	28. jul – 24. avgust 1914.
Mesto	Zapadna Srbija, Mačva, Kraj Cera, Podrinje
Ishod	Srpska pobeda
Sukobljene strane
; Austrougarska	; Kraljevina Srbija
Komandanti i vođe
Oskar Poćorek; Liborijus fon Frank	Stepa Stepanović; Pavle Jurišić Šturm
Jačina
200.000[traži se izvor]	180.000[traži se izvor]
Žrtve i gubici
600 oficira i 23.000 mrtvih, ranjenih, zarobljenih i nestalih vojnika	259 oficira i 16.045 mrtvih, ranjenih, zarobljenih i nestalih vojnika

Prva austrougarska ofanziva na Srbiju je vojna akcija koju je Austrougarska vodila protiv Kraljevine Srbije od 28. jula do 24. avgusta 1914. na širokom prostoru Zapadne Srbije u kojoj je srpska vojska izvojevala pobedu protiv austrougarskih trupa prvu savezničku pobedu u Prvom svetskom ratu. U sklopu prve Austrougarske ofanzive, glavene operacije odvijalesu se u slivu reke Jadar, a potom na planini Cer i reci Drini, gde je srpska vojska ostvarila prvu veliku pobedu. Srpske su se snage borile pod komandom generala Stepanovića.

Pripreme, raspored snaga, planovi uredi

Prvoj austrougarskoj ofanzivi na Srbiju prethodili su Sarajevski atentat i Austrugarska objava rata Srbiji 28. jula. Topovski hici na Beograd su ispaljeni sa broda „Bodrog“ u noći 28. jula 1914.^[1]^[2]^[3] Vojne operacije Austrougarske su započele 12. avgusta desantom Austrougarske vojske preko reke Drine. Borbe srpskih predstražnih odreda na Drini i Savi, koji su puna četiri dana, od 12. do 15. avgusta, hrabro odolevali nadiranju znatno brojnijih i jačih austrougarskih trupa, uz sporo odstupanje.

Peta armija Austrougarske, pod komandom generala Franka, nalazila se na prostoru Bijeljina, Zvornik, Priboj, Brčko. Šesta armija, pod komandom feldcajgmajstera (= maršal, vojvoda) Poćoreka, bila je grupisana u rejonu Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, dok se Druga armija, pod komandom Bem-Ermolija, nalazila u Sremu i Banatu. Druga austrougarska armija trebalo je da, u slučaju rata sa Rusijom, bude podeljena na dva dela, od kojih bi jedan deo bio prebačen na Ruski front, ali je Rusija prebrzo objavila rat Austro-ugarskoj, tako da, zbog preopterećenosti voznog saobraćaja, Druga austrougarska armija celokupna ostaje u Sremu i Banatu nekoliko dana na raspolaganju zapovedniku austrougarske Balkanske vojske Oskaru fon Poćoreku. Druga austrougarska armija je prvobitno bila predviđena samo za defanzivna delovanja protiv mogućih srpskih prebacivanja u Srem i Banat, međutim, Poćorek je uz saglasnost nadređenih, koristi i za napad. Druga austrougarska armija je iskorišćena za granatiranja srbijanskih gradova (npr. Beograda, Obrenovca, Šapca - koji su najžešće obasuti topovskom paljbom), kao i za diverzantske prelaske Dunava i Save, kako bi srpska strana ostala zavarana o pravcu nastupanja glavnog napada.

Austrougarska komanda glavninu snaga koncentrisala je na Drini, odlučujući se za severozapadni strategijski pravac što je donekle iznenadilo srpsku Vrhovnu komandu, jer glavne prirodne saobraćajnice Kraljevine Srbije jesu Pomoravlje na prvom mestu (put prema Kragujevcu i Nišu) kao i dolina Kolubare (put prema Valjevu). Takođe, Podunavlje i Posavina su daleko pristupačnijeg reljefa (niže, ravnije), spram Podrinja, koje je teško prohodno i nepristupačno (brdovito), a stoga i lakše branjivo. Planinskim područjem je otežano kretanje, teži transport jedinica, opreme, municije, hrane i svih ostalih potrepština. Zbog svega toga, srpska Vrhovna komanda smatrala je ovaj pravac nastupanja nelogičnim, i vrlo malo verovatnim.

Artiljerijska priprema napada trajala je do 12. avgusta. Tada počinju prelasci Pete austrougarske armije na prostoru donje Drine (severozapad Kraljevine Srbije). Jedna od želja Poćoreka, bila je da Valjevo bude zauzeto do 18. avgusta, kao rođendanski poklon caru Franji Josipu. Dalje, smatrao je on, bi se nastavila vojnička šetnja do Niša.

Nasuprot njima, znajući da Austrougarska priprema veliku letnju ofanzivu na Srbiju, srpska Vrhovna komanda pripremala se za taktičko-operativna dejstva i kontraofanzivu. Procenjujući da će glavnina austrougarskih snaga udariti sa severa i dolinom Morave, dok će pomoćne snage nadirati sa zapada od Drine, Komanda je svoje snage rasporedila na sledeći način: Prva armija, pod komandom generala Petra Bojovića, nalazila se na prostoru Grocke, Smederevske Palanke, Rače i Topole. Druga armija, pod komandom generala Stepe Stepanovića, nalazila se u rejonu Obrenovca, Lazarevca i Aranđelovca. Treća armija, pod komandom generala Pavla Jurišića, štitila je severnu i severozapadnu granicu od ušća Kolubare do Ljubovije, dok se Užička vojska, pod komandom generala Miloša Božanovića, nalazila u rejonu Užica, kako bi kontrolisala pravce koji od Višegrada i Bajine Bašte vode dolinom Zapadne Morave.

Srpska vojska je bila pretežno raspoređena u unutrašnjosti države, nekoliko desetina kilometara u pozadini. Manji odredi su bili na samim granicama. To se uradilo zbog omogućavanja lakšeg premeštaja jedinica na potrebna poprišta, onog trenutka, kada se jasno ukažu potezi austrougarske vojske, dakle, saobrazno situaciji.

Cerska bitka uredi

Ono što je prethodilo Cerskoj bici, su 4 dana žestokih borbi u Podrinju (12-15. avgust). Srpska Treća armija pod zapovedništvom Pavla Jurišića Šturma, pružala je otpor nadolazećim jedinicama austrougarske Pete armije pod komandom fon Franka. Brojna nadmoć je bila na strani napadača, jer je srpska Treća armija, u svom sastavu, imala samo Drinsku diviziju prvog i drugog poziva, i bila najmaloljudnija od tri naše armije. Borilo se za svaku stopu zemlje, kako bi se kupilo što više vremena da se jače snage srpske vojske, prebace na glavno poprište borbe. Zbog takvog otpora pograničnih zaštitnih odreda, neprijatelj je uspeo da pređe Drinu tek 14. avgusta.

Trebalo je i vremena da srpska Vrhovna komanda prihvati činjenicu da je glavni pravac napada upravo preko Drine, i da naredi pokret većih snaga (tj. celih armija). Nije to bilo toliko očigledno, jer je vršen veliki pritisak od strane Druge austrougarske armije, na severnu granicu Kraljevine.

Druga armija generala Stepanovića, kao susedna Trećoj, prva je mogla da se uključi u borbu (druga susedna - Užička vojska, već je bila zauzeta na svom delu Podrinja, a kasnije je dobila naredbu da napadne prema Višegradu, kako bi za sebe vezala što veći broj austrougarskih vojnika, i time rasteretila odbranu na frontu Treće armije).

General Stepa Stepanović, odlučuje i naređuje sledeće:

Smatrajući da glavni prodor neprijatelja dolazi dolinom reke Jadra, da Kombinovana divizija generala Rašića i Moravska divizija prvog poziva obrazuju (Cersku) udarnu grupu, koja bi napala neprijatelja u bok (u dolini Jadra). Međutim, uočivši značaj Cera za izvođenje ovog manevra, ne znajući da se na njemu već nalaze neprijateljski vojnici 21. divizije 8. korpusa Pete armije, naređuje Kombinovanoj diviziji da, po mogućstvu još noći 15/16. avgust, ovlada vrhom Kosanin grad.
Konjička divizija da izbije severno od Cera, na liniju Šabac-Lešnica, i tako zaštiti bok svoje Druge armije (štitivši prilaz Tekerišu sa severa).
Šumadijska divizija prvog poziva, da opsedne i zauzme Šabac.

Do prvog okršaja na istočnim padinama planine Cera došlo je baš u noći između 15. i 16. avgusta, kod sela Tekeriša, između delova 21. austrougarske divizije i delova Kombinovane divizije. Vojnici nekih austrougarskih jedinica su, zamoreni borbama i maršom, bili na počinku. Bila je olujna noć, mračna (bez meseca i zvezda). Prvi okršaji su se zbili u susretu, jedni druge nisu očekivali. Sa pospavalim neprijateljima su se brzo rešile stvari, međutim, vrlo brzo su se razvile ogorčene i ljute borbe između dve strane. Obe strane su uvodile nove snage u borbu, onako kako su pristizale na bojište (sukcesivno). Vojnici srpske Kombinovane divizije su neposredno pre bitke, u sklopu svog marš-manevra (premeštaja) prešli 36 kilometara i bez predaha ušli u borbu.

Tako je počela Cerska bitka, ali ne u bok neprijatelja u dolini Jadra, kako je Srpska Vrhovna komanda očekivala, nego čeonim susretom sa jakim snagama.

U ovim noćnim borbama, Srbi su primorali austrougarske snage na povlačenje. Međutim, sutradan ujutro, 9. austrugarska divizija 8. korpusa, ugrozila je levo krilo Kombinovane divizije i primorala je da se povuče. Front se stabilizovao nakon neposredne intervencije komandanta Stepe koji je uvođenjem Moravske divizije I (prvog poziva) odbacio 9. austrougarsku diviziju i zauzeo Begluk.

Šumadijska divizija I (poslata da izvrši opsadu Šapca) i Konjička divizija (koja je povezivala Šumadijsku diviziju sa ostatkom Armije, štitila bok udarne grupe i posle gonila neprijatelja) učinile su važan zadatak sprečavanja sadejstvovanja Druge i Pete austrougarske armije, u trenucima kada je od toga zavisio spas austrougarske 21. divizije. Nemajući naslon i pomoć sa severa, ova divizija je potpuno onesposobljena za dalje dejstvovanje.

Povlačenje preko Drine razbijene austrougarske snage otpočele su u noći 19. na 20. avgust i nastavile ceo sutrašnji dan.

Gonjenjem neprijatelja do Drine i završnim borbama kod Šapca, 21-24. avgusta 1914. godine, okončana je tzv. Cerska operacija. Poćorek je od svog podređenog, generala Franka zapovednika Pete armije, tražio da se položaji održe po svaku cenu (položaji desno od Drine), međutim, nije postojalo mogućnosti da se to izvrši. Ostavljeno je mnogo ranjenika i obilat ratni materijal, što je palo u srpske ruke.

Zbog izuzetnih zasluga u rukovođenju i komandovanju u Cerskoj bici, komandant Druge srpske armije Stepa Stepanović unapređen je u čin vojvode. Ta prva pobeda saveznika u Prvom svetskom ratu afirmisala je komandanta Stepu. Bitno je ojačala moral naše i savezničke vojske, i još više podigla ugled Srbije među saveznicima, neprijateljima, i ostatkom sveta (još više, jer je već bio visok usled pobeda u oba Balkanska rata).

U Cerskoj bici srpske snage izgubile su 16.304 vojnika, podoficira i oficira dok su austrougarski gubici iznosili oko 23.000 vojnika, podoficira i oficira. Brojevi predstavljaju zbir brojeva poginulih, ranjenih, nestalih i zarobljenih.

Propast ofanzive i povlačenje u Bosnu uredi

Posle poraza u Cerskoj bici, Austrougarska vojska je počela brzo povlačenje preko drine nazad u Bosnu i do 24. avgusta potpuno napustila Srbiju. Srpska vojska je izbila na Austrougarske obale u istočnoj Bosni i južnom Sremu.

Vidi još uredi

Reference uredi

Literatura uredi

Popović, Nikola B. (2000). Srbi u Prvom svetskom ratu 1914—1918. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga.

Spoljašnje veze uredi

[1] Brod kojim je započet Prvi svetski rat truli u savskom plićaku („Večernje novosti“, 26. april 2013)

[2] Brod iz koga je 1914. počeo napad na Beograd okovan rđom na Adi Huji („Politika“, 16. avgust 2013)

[3] Vojska otkupila istorijski monitor „Sava” („Politika”, 1. avgust 2016)

[1]

[2]

[3]