Preferans

Preferans (fr. préférence - davanje prednosti) je kartaška igra adutskog tipa koja se igra između tri igrača sa 32 karte (od 7 do A). Mogu da igraju i četiri igrača, ali tada uvek po jedan igrač ne učestvuje u svakoj novoj igri („suši se“). Postoji i varijanta sa dva igrača, ali nije uobičajena.

Istorija

Uprkos francuskom poreklu termina koji se koriste u igri, kao i samom nazivu igre koji potiče iz 1802^[1], verovatnije je da je preferans počeo da se igra 1840-ih među ruskim plemstvom^[2]. Razvijao se najviše na osnovu igre vist, gde je najveća promena bila da je preferans (najranija) igra bazirana na licitaciji boja u kartama. Igra je odmah postala veoma popularna i privukla je čak i samog Lava Tolstoja^[3]. Kasnije, igra je postala popularna i u istočnoj i centralnoj Evropi, te su se „razvili“ austrijski i balkanski preferans koji se po pravilima razlikuju od ruskog, mada su izgleda mnogo sličniji originalnoj igri.

Pravila

Karte se dele u smeru suprotno kretanju kazaljke na satu, po 5 karata po igraču, zatim se ostavljaju 2 karte na talonu, a onda još po pet, tako da svaki igrač ima 10 karata u rukama.

Igrači licitiraju neku od sledećih igara, tako što izgovaraju brojeve koji označavaju igre:

pik (2)
karo (3)
herc (4)
tref (5)
betl (6)
sans (7)
preferans (8)

Prve četiri igre su igre sa adutima, a poslednje tri bez aduta. U svim igrama, sem u betlu, cilj onoga koji vodi igru je da odnese šest ruku, dok je cilj igrača koji prate da zajedno odnesu pet ruku (da „obore“ igrača koji vodi igru) ili četiri ruke što je dovoljno da „prođu“. U igri betl potrebno je da igrač koji je tražio tu igru ne odnese niti jednu ruku, jer u suprotnom „pada“. U igri preferans mora da odnese sve. Igru počinje igrač koji je počeo da licitira, osim kod sansa i preferansa kada igru počinje igrač ispred igrača koji je tražio igru.

Licitacija se vrši na sledeći način: igrač koji je prvi na redu, može da licitira 2, igra, ili dalje, što znači sledeće:

2- znači da hoće da učestvuje u licitaciji i ako postigne najveći broj prilikom licitacije, da kupi talon kojim može da zameni bilo koje 2 od karata koje već ima u ruci.

Igra- znači da može da odnese bez kupovine talona 6 ruku i da ne želi licitaciju. Igrači ga mogu zaustaviti samo „jačom“ igrom. Sans i betl se „iz ruke“ licitiraju tačnim imenom (ne može se reći igra a igrati sans ili betl).

Dalje- znači da nema karte da bude nosilac igre i da prepušta licitaciju ostalim igračima. Ukoliko sva tri igrača „viču“ dalje, upisuje se refa. Broj refa se, kao i broj bula dogovara na početku partije (npr. 120/2 znači da se igra partija od 120 bula sa dve refe ). Svaki igrač mora odigrati svoju refu, a vrednost svake igre na refi je duplo veća (i bule i supe ). Ukoliko jedan od igrača licitira 2 i igra pik, takođe se upisuje refa, ako jedan od dvojice igrača ne da kontru na tu igru. Nakon odigranih refa, ako se licitira pik, a nijedan od igrača „nema“ kontru, odigravač se bez pratnje spušta za 4 bule.

Svi igrači počinju od one vrednosti bodova (koji se nazivaju bule ) koju dogovore i ona praktično i znači dužinu trajanja igre. Ukoliko igrači „prođu“ neku igru, broj bula se smanjuje. Naravno, ukoliko „padnu“, povećava se. Za igrača čiji broj bula ima negativnu vrednost se kaže da je „otišao ispod šešira“. Svaka igra se računa tako što se vrednost licitacije množi sa dva (tzv. „duplo skidanje“). Ukoliko je igrač prošao na igri herc koju je licitirao, broj bula mu se smanjuje za 4×2=8. Ukoliko je „iz ruke“ tražio igru, broj bula se računa tako što se vrednost licitacije najpre poveća za jedan i onda množi sa dva. Za igru herc, to bi bilo: (4+1)×2=10. Igrači koji ga prate i koji su pri tome uzeli neku ruku, kaže se da ga „supe“. „Supa“ se računa tako što se vrednost igre množi sa brojem odnetih ruku, kojih može biti najviše pet. Posebno se u igri računaju kontre. Ukoliko je protivnik siguran da može da „obori“ igrača koji je licitirao igru, može da da kontru. Opet, ako je igrač koji je tražio igru siguran da će proći, daje rekontru. Slede subkontra i konačno mortkontra. Svaka nova kontra računa se duplo počevši od osnovne vrednosti. Igra se završava kada zbir poena (tzv. bula) sva tri igrača bude jednak nuli. Bodovi koje su igrači ostvarili se množe sa deset i na njih se dodaju sopstvene „supe“, ali se i oduzimaju „supe“ koje su ostvarila druga dva igrača. Pobednik je igrač koji ima najmanju vrednost bodova.

Izvori

^ Manning, R. D. (2007). Wandering Jew Card Game. Salt-of-the-Earth. str. 34—. ISBN 978-1-895507-02-7. ^{[mrtva veza]}
^ Chernenko: the last Bolshevik: the Soviet Union on the eve of Perestroika, pp. 43. Ilya Zemtsov. 1989. ISBN 978-0-88738-260-4.
^ Parlett, David Sidney (1992). Oxford dictionary of card games. Oxford University Press, Incorporated. str. 222—. ISBN 978-0-19-869173-0.

Literatura

Manning, R. D. (2007). Wandering Jew Card Game. Salt-of-the-Earth. str. 34—. ISBN 978-1-895507-02-7. ^{[mrtva veza]}
Parlett, David Sidney (1992). Oxford dictionary of card games. Oxford University Press, Incorporated. str. 222—. ISBN 978-0-19-869173-0.

[1] Manning, R. D. (2007). Wandering Jew Card Game. Salt-of-the-Earth. str. 34—. ISBN 978-1-895507-02-7. ^{[mrtva veza]}

[2] Chernenko: the last Bolshevik: the Soviet Union on the eve of Perestroika, pp. 43. Ilya Zemtsov. 1989. ISBN 978-0-88738-260-4.

[3] Parlett, David Sidney (1992). Oxford dictionary of card games. Oxford University Press, Incorporated. str. 222—. ISBN 978-0-19-869173-0.

[1]

[2]

[3]