Priča o dobrom Samarićaninu
Priča o dobrom Samarićaninu je jedna od najpoznatijih Isusovih priča. Priča govori o tome kako ranjenom jevrejskom putniku, kojeg su napali razbojnici, nisu stali da pomognu ni sveštenik ni Levit koji su tuda prolazili, već jedan tuđin, Samarićanin.
Iako su Samarićani i Jevreji bili u odnosu tradicionalnog neprijateljstva, ovaj Samarićanin je pomogao ranjenom Jevreju, za razliku od pripadnika njegovog sopstvenog naroda, i to onih od kojih se najviše očekuje vrlina. Predstavljajući omražene Samarićane u povoljnom svetlu, Isus izaziva šok kod svojih slušalaca, što je tipično za njegove provokativne govore u kojima su uobičajena očekivanja izvrnuta.[1]
Isus daje ovu priču u odgovor na pitanje jevrejskog učitelja zakona o identitetu „bližnjeg“ za kojeg Knjiga Levitska kaže da ga treba voleti (19:18). Priča je zabeležena u novozavetnom jevanđelju po Luki (10:25-37).
Priča o dobrom Samarićaninu je inspirisala mnoge slikare, vajare, pesnike i druge umetnike. Priča je primer Isusove univerzalne etike, koja je stekla hvalu i izvan Crkve.[2] Izraz „dobri samarićanin“ je stekao značenje milosrdne osobe koja pomaže strancima u nevolji[3], te mnoge dobrotvorne i zdravstvene ustanove nose ovo ime.
Priča uredi
Kod Luke, priča počinje pitanjem jednog zakonoučitelja:
I gle, ustade jedan zakonik i kušajući Ga reče: Učitelju! Šta ću činiti da dobijem život večni?
A on mu reče: Šta je napisano u zakonu? Kako čitaš?
A on odgovarajući reče: Ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svom misli svojom, i bližnjeg svog kao samog sebe.
Reče mu pak: Pravo si odgovorio; to čini i bićeš živ.
A on htede da se opravda, pa reče Isusu: A ko je bližnji moj?
Nakon čega mu Isus odgovara pričom:
Jedan čovek silažaše iz Jerusalima u Jerihon, pa ga uhvatiše hajduci, koji ga svukoše i izraniše, pa otidoše, ostavivši ga pola mrtva. A iznenada silažaše onim putem nekakav sveštenik, i videvši ga prođe. A tako i Levit kad je bio na onome mestu, pristupi, i videvši ga prođe. A Samarjanin nekakav prolazeći dođe nad njega, i videvši ga sažali mu se; I pristupivši zavi mu rane i zali uljem i vinom; i posadivši ga na svoje kljuse dovede u gostionicu, i ustade oko njega. I sutradan polazeći izvadi dva groša te dade krčmaru, i reče mu: Gledaj ga, i šta više potrošiš ja ću ti platiti kad se vratim. Šta misliš, dakle, koji je od one trojice bio bližnji onome što su ga bili uhvatili hajduci?
A on reče: Onaj koji se smilovao na njega.
A Isus mu reče: Idi, i ti čini tako.
— Evanđelje po Luki, 10:25-37 (prevod Vuka Karadžića)
Istorijski kontekst uredi
Put iz Jerusalima za Jerihon uredi
U Isusovo vreme, drum iz Jerusalima za Jerihon je bio zloglasan po opasnosti i teškoćama, i nazivan je „krvavi drum“ zbog učestalih napada od strane razbojnika.[4] Martin Luter King, junior, u svom govoru "I've Been to the Mountaintop", na dan pre smrti, opisuje drum na sledeći način:
| „ | Sećam se kada smo gospođa King i ja bili prvi put u Jerusalemu. Iznajmili smo kola i vozili se iz Jerusalema za Jeriho. I čim smo izašli na taj drum, rekoh ženi: Mogu da shvatim zašto je Isus izabrao ovo kao okvir za svoju priču. To je vijugav, krivudav drum. Veoma je zgodan za zasede.[5] | ” |
King dalje nastavlja:
| „ | I znate šta, moguće je da su sveštenik i levit videli čoveka na zemlji i zapitali se da li su razbojnici još uvek u blizini. Ili je moguće da su pomislili da se čovek na zemlji samo pretvara i da glumi da je opljačkan i povređen da bi ih napao i izotimao. Stoga je prvo pitanje koje je sveštenik sebi postavio i prvo pitanje koje je levit sebi postavio bilo: „Ako stanem da pomognem ovom čoveku, šta će mi se desiti?“ Ali kada je dobri Samarićanin naišao, izokrenuo je pitanje: „Ako ne stanem da pomognem ovom čoveku, šta će mu se desiti?“[5] | ” |
Jevreji i Samarićani uredi
Samarićani su bili omraženi od strane Isusovih sunarodnika Jevreja[6], do te mere da izraz Isusovog sagovornika „onaj koji se smilovao na njega“ može ukazivati na nelagodnost da se izgovori reč Samarićanin.[7] Samarićani su takođe mrzeli Jevreje.[8] Tenzije su posebno narasle početkom prvog veka kada su Samarićani navodno oskrnavili jevrejski hram ljudskim kostima.[9]
Kada priču čuju današnji ljudi koji ne znaju za tadašnju mržnju prema Samarićanima, ovaj aspekt priče ne dolazi do izražaja. Retko ko je uopšte čuo za njih osim preko dobrog Samarićanina iz ove priče. Da bi se priča uopšte shvatila, potrebno je smestiti je u kontekst razumljiv današnjim slušaocima; naime, da se pojedinci iz društvene grupe koju ne podržavamo mogu ponašati moralnije od pripadnika društvene grupe koju podržavamo.
Samarićani se pojavljuju na još par mesta u jevanđeljima. U Jevanđelju po Luki (9:51-56) se pominje kako je Isus neprijateljski primljen u Samariji.[6] Dalje u istom jevanđelju (Luka 17:11-19) se opisuje kako Isus leči deset gubavaca od kojih mu samo jedan od njih, Samarićanin, zahvaljuje.[9] U Jevanđelju po Mateju (10:5-8), Isus nalaže svojim učenicima da ne propovedaju u paganskim ili samarjanskim gradovima.[9] U Jevanđelju po Jovanu, Isus sreće jednu Samarićanku sa kojom ima poduži razgovor, nakon čega mnogi Samarićani poveruju u njega kao proroka.[10]
Sveštenici i leviti uredi
U kulturi Isusovog vremena, za kontakt sa mrtim telom se smatralo da pogani čoveka.[9] Sveštenici su posebno nastojali da izbegnu nečist.[9] Moguće je da su sveštenik i levit pretpostavljali da je čovek mrtav te izbegli da ga dotaknu da bi sačuvali sebe ritualno čistima.[9] Međutim, otkada je Mišnah (Mishnah) napravio izuzetak povodom neobaziranja na mrtve, sveštenici i leviti su mogli koristiti zakon da opravdaju i kontakt i izbegavanje mrtaca.[6] U svakom slučaju, prolazak drugom stranom je isključivalo mogućnost provere da li je živ ili mrtav.[11]
Tumačenja uredi
Alegorijsko tumačenje uredi
Rani hrišćanski teolog Origen tumači priču na sledeći način:
| „ | Čovek koji je išao dole je Adam. Jerusalem je raj, i Jeriho je svet. Pljačkaši su neprijateljske sile. Sveštenik je Zakon, Levit je prorok, a Samarićanin je Hrist. (...) Krčma koja prima sve koji žele ući je Crkva. Krčmar je glava Crkve, kome je poverena briga. A činjenica da je Samarićanin obećao da će se vratiti predstavlja Spasiteljev drugi dolazak. | ” |
I drugi hrišćanski pisci, poput Avgustina, su tumačili ovu priču alegorijski, tako da Samarićanin predstavlja Isusa Hrista, koji spašava grešne duše.[12] Alegorijsko tumačenje je takođe tradicionalno zastupljeno u Pravoslavnoj crkvi.[13]
Žan Kalvin nije nimalo oduševljen alegorijskim tumačenjima Hristovih reči:
| „ | Ovog Samarićanina zamišljaju Hristom, zato što je naš čuvar; i kažu da je sipao vino, zajedno sa uljem, na ranu, zato što Hrist leči oprostom i obećanjem milosti. Pronašli su i treću lukavost, da Hrist ne obnavlja odmah zdravlje, nego nas šalje u Crkvu, kao gostioničar, da budemo postepeno lečeni. Ja priznajem da nemam naklonosti za bilo koju od ovih interpretacija; treba imati dublje poštovanje za Pismo nego prisvajati sebi slobodu da prikrivamo njegovo stvarno značenje. I zaista, svako može videti da je kuriozitet određene ljude odveo u izmišljanje ovakvih spekulacija, suprotno namerama Hrista.[14] | ” |
Za Kalvina, saosećanje koje je Samarićanin pokazao prema Jevrejinu, pokazuje da je čovek stvoren na korist čoveka, i da postoji uzajamna obaveza pomaganja između svih ljudi.[15]
Savremeni naučnici uglavnom odbacuju alegorijsko tumačenje kao proizvoljno i nevezano za originalnu radnju priče.[12]
Socijalno tumačenje uredi
Mnogi hrišćani su upotrebljavali ovu priču kao primer protivljenja rasnim, etničkim i verskim predrasudama.[16][17] Na primer, borac protiv ropstva Vilijam Džej je govorio za sveštenike koji ignorišu ropstvo da „slede primera sveštenika i Levita“.[18] Američki teolog Klyne Snodgrass piše: „Na temelju ove priče moramo se izboriti sa sopstvenim rasizmom ali moramo takođe tražiti pravdu za, i pružati pomoć za, one u nevolji, bez obzira kojoj skupini pripadaju“.[19]
Martin Luter King opisuje Samarićanina kao „čoveka druge rase“.[5] King je često govorio o ovoj pripovetki, suprotstavljajući grabež pljačkaša i sebe-čuvajuće nemešanje sveštenika i levita, Samarićaninovoj spremnosti da pomogne čoveku u nevolji.[20] King takođe proširuje poziv za pomoć bližnjem na društvo u celini:
| „ | S jedne strane, pozvani smo da igramo dobrog Samarićanina na putu života; ali to je samo početni čin. Dan mora doći kada će čitav put za Jeriho biti preobražen, tako da ljudi i žene neće biti konstantno prebijani i pljačkani dok putuju putem života. Istinsko saosećanje je više nego baciti novčić prosjaku; polako uviđamo da je čitavoj građevini koja proizvodi prosjake potrebno restrukturiranje.[21] | ” |
Džeol Grin piše da Isusovo poslednje pitanje "koji od trojice je bližnji onom što su ga napali razbojnici?", predstavlja obrt prvobitno postavljenog pitanja "ko je moj bližnji?"[22] i da njime Isus...
| „ | ... identifikujući „svakoga“ kao bližnjeg, dovodi do tačke da takva identifikacija otvora širom vrata delima ljubavi. Ostavljajući po strani identitet ranjenog čoveka i prikazujući Samarićanina kao onog koji sprovodi zakon (i kao i onog čija su dela dosledna opredeljenju večnog života), Isus poništava pogled na svet koji uopšte omogućava pitanje poput „Ko je moj bližnji?"[23] | ” |
Robert Fank smatra da su se Isusovi jevrejski slušaoci poistovećivali sa prebijenim i opljačkanim putnikom.[24] Iz tog ugla, pomoć primljena od omraženog Samarićanina je poput carstva Božjeg primljenog kao milost iz neočekivanog izvora.[25]
Vidi još uredi
Izvori uredi
- ^ Funk, Robert W., Roy W. Hoover, and the Jesus Seminar. The five gospels. HarperSanFrancisco. 1993. "Luke" pp. 271-400.
- ^ Sanders, E. P. The historical figure of Jesus. Penguin. (1993). str. 6.
- ^ of Classical, Biblical, & Literary Allusions
- ^ Wilkinson, "The Way from Jerusalem to Jericho" The Biblical Archaeologist, Vol. 38, No. 1 (Mar., 1975). str. 10-24
- ^ a b v Martin Luther King, Jr: "I've Been to the Mountaintop", delivered 3 April 1968, Memphis, Tennessee at Stanford University
- ^ a b v Greg W. Forbes, The God of Old: The role of the Lukan parables in the purpose of Luke's Gospel, Continuum. 2000. ISBN 978-1-84127-131-6. str. 63-64.
- ^ I. Howard Marshall, The Gospel of Luke: A commentary on the Greek text, Eerdmans. 1978. ISBN 978-0-8028-3512-3. str. 449-450.
- ^ Christianity by Sue Penney . 1995. ISBN 978-0-435-30466-9. str. 28.
- ^ a b v g d đ Vermes, Geza. The authentic gospel of Jesus. . London: Penguin Books. 2004. pp. 152-154.
- ^ Funk, Robert W., Roy W. Hoover, and the Jesus Seminar. The five gospels. HarperSanFrancisco. 1993. "The Gospel of John". str. 401-470.
- ^ George Bradford Caird, The Gospel of St. Luke, Black, (1968). str. 148.
- ^ a b Caird, G. B. (1980). The Language and Imagery of the Bible. Duckworth. str. 165.
- ^ Christoph Cardinal Schonborn (tr. Henry Taylor), Jesus, the Divine Physician: Reflections on the Gospel During the Year of Luke. . Ignatius Press. 2008. pp. 16.
- ^ , Commentary on Matthew, Mark, Luke - Volume 3Commentary on Matthew, Mark, Luke - Volume 3 .
- ^ , Commentary on Matthew, Mark, Luke - Volume 3.
- ^ Karl Barth's theological exegesis by Richard E. Burnett 2004. ISBN 978-0-8028-0999-5. str. 213-215.
- ^ Prejudice & the People of God: How Revelation and Redemption Lead to Reconciliation by A. Charles Ware . 2001. ISBN 978-0-8254-3946-9. str. 16.
- ^ William Jay, Miscellaneous Writings on Slavery, John P. Jewett & Company, 1853.
- ^ Klyne Snodgrass, Stories with Intent: A comprehensive guide to the parables of Jesus, Eerdmans. 2008. ISBN 978-0-8028-4241-1. str. 361.
- ^ , Pillar of Fire: America in the King Years, 1963-65, Simon and Schuster, 1998,, pp. 302-303.
- ^ , "A Time to Break the Silence", quoted in Douglas A. Hicks and Mark R. Valeri, Global Neighbors: Christian Faith and Moral Obligation in Today's Economy, Eerdmans Publishing, (2008). str. 31.
- ^ , The Gospel of Luke, Eerdmans, (1997). str. 432.
- ^ , The Gospel of LukeThe Gospel of Luke, Eerdmans, (1997). str. 432.
- ^ Theissen, Gerd and Annette Merz. The historical Jesus: a comprehensive guide. Fortress Press. translated from German (1996 edition). 1998. str. 321-322.
- ^ Theissen, Gerd and Annette Merz. The historical Jesus: a comprehensive guide. Fortress Press. translated from German (1996 edition). 1998. str. 322.