Википедија

Probiotik

Probiotici su živi mikroorganizmi koji pomažu u smanjenju kilograma, odnosno mikrobni sastojci hrane koji se konzumiraju u odgovarajućem broju i čija prisutnost u čovekovom organizmu blagotvorno deluje na održanje zdravlja. Prirodno se nalaze u fermentiranim mlečnim proizvodima i fermentisanom povrću. Bakterije mlečno-kiselog vrenja i bifidobakterije su najčešće upotrebljavani i najsigurniji mikroorganizmi koji se koriste kao probiotik.[1][2]

Istorija uredi

Istorija probiotika može se pratiti od prve upotrebe sira i drugih fermentisanih mlečnih proizvoda, koji su predstavljali jednu od najstarijih tehnika konzervisanja hrane,[3] koja je bila dobro poznata Grcima i Rimljanima koji su preporučivali konzumaciju ovako konzervirane hrane.[4]

Originalnu modernu hipotezu o pozitivnoj ulozi određenih bakterija prvi je izneo ruski naučnik i nobelovac Ilja Iljič Mečnikov, koji je 1907. godine predložio modifikaciju crevnog mikrobiota i zamenu štetnih mikroba korisnim mikrobima. Mečnikov, koji je u to vreme bio profesor na Pasterovom institutu u Parizu, objavio je hipotezu da je proces starenja posledica delovanja truležnih (proteolitičkih) mikroba koji proizvode toksične supstance u debelom crevu. Prema ovoj hipotezi proteolitičke bakterije kao što su klostridije (koje su deo normalne crevne mikrobiote), proizvode toksične supstance uključujući fenole, indole i amonijak varenjem proteina. Prema Mečnikovu, ova jedinjenja su odgovorna za ono što je on nazvao „autointoksikacija creva“, koja potom izazva fizičke promene u organizmu povezane sa starenjem.[5]

U to vreme se znalo da mleko fermentisano laktobacilama inhibira rast proteolitičkih bakterija zbog niskog pH koji nastaje fermentacijom laktoze. Mečnikov je takođe primetio da su se određene ruralne populacije u Evropi, na primer one koje su živela u Bugarskoj i ruskim stepama i hranile se uglavnom mlekom fermentisanim bakterijama mlečne kiseline, bile izuzetno dugovečne. Na osnovu ovih zapažanja, Mečnikov je predložio konzumaciju fermentisanog mleka kako bi se „zasejala” creva bezopasnim bakterijama mlečne kiseline i ime smanjila pH vrednost creva, i suzbio rast proteolitičkih bakterija. Sam Mečnikov je u svoju ishranu uveo kiselo mleko fermentisano bakterijom koju je nazvao "bugarski bacil" i verujuči da on korisno deluje na njegovo zdravlje. U Parizu su ubrzo Mečnikove kolege sledile njegov primer, a pariski lekari su počeli da propisuju kiselo-mlečnu dijetu svojim pacijentima.

Bifidobakterije je prvi put izolovao iz organizma odojčeta Henri Tisije, koji je takođe radio u Pasterovom institutu. Izolovana bakterija pod nazivom Bacillus bifidus communis je kasnije preimenovana u rod Bifidobacterium.[6] Tisije je otkrio da su bifidobakterije dominantne u mikrobiotu creva dojenih beba i uočio kliničku korist od lečenja dijareje kod novorođenčadi bifidobakterijama.

Tokom izbijanja epidemije šigeloze 1917. godine, nemački profesor Alfred Nisle izolovao je soj Escherichia coli iz stolice vojnika koji nije bio zaražen bolešću.[7] Kako u to vreme nisu postojale metode lečenja zaraznih bolesti (jer antibiotici još nisu bili dostupni), Nisle je koristio soj Escherichia coli Nissle 1917 u akutnoj gastrointestinalnoj infektivnoj salmonelozi i šigelozi.[8]

Godine 1920. Retger i Čeplin su izvestili da je Meljčnikov "bugarski bacil", kasnije nazvan Lactobacillus delbrueckii subsp. bulgaricus, nisu mogli da žive u ljudskom crevu.[62] Sproveli su eksperimente u kojima su učestvovali pacovi i ljudi dobrovoljci, koje su hranili Lactobacillus acidophilus. Oni su primetili nestanak patogenog protista Balantidium coli kao i drugih bakterija koje proizvode gas. Retger je dalje istraživao druge mogućnosti Lactobacillus acidophilus-a i zaključio da je veća verovatnoća da će bakterije koje potiču iz creva proizvesti željeni efekat u ovoj sredini. Godine 1935. utvrđeno je da su određeni sojevi Lactobacillus acidophilus veoma aktivni kada se implantiraju u ljudski digestivni trakt.[9]

Za razliku od antibiotika, probiotici su definisani kao mikrobiološki izvedeni faktori koji stimulišu rast drugih mikroorganizama. Roj Fuler je 1989. godine predložio definiciju probiotika koja se i danas široko koristi:

Živi mikrobni dodatak hrani koji blagotvorno utiče na životinju domaćina poboljšavajući njenu ravnotežu crevnih mikroba.[10]

Fullerova definicija naglašava zahtev održivosti probiotika i uvodi ih u oblast blagotvornog dejstva na domaćina.

Opšte informacije uredi

 
Krtola Yacon-a koja se tradicionalno gaji na Bliskom istoku, Srednjim Andima u Kolumbiji i u Argentini. Osim što spada u funkcionalna hrana, koristi se u lečenju visokog holesterola i dijabetesa, jer tuberkule sadrže mnogo fruktana, uglavnom inulina i frukto-ligosaharida (FOS), jedinjenja otpornih na želudačne sokove i koji prolaze kroz digestivni trakt bez metaboliše, obezbeđujući manje kalorija i obavljajući slične funkcije kao hrana koja sadrži dijetalna vlakna. Može se smatrati i probiotičkom hranom.

Pošto mikrobiotika ljudskoih creva može da igra glavnu ulogu u zdravlju domaćina, trenutno postoji izvesno interesovanje za manipulaciju sastavom crevne flore u pravcu potencijalno boljeg lečenja. Učinjeni su pokušaji da se povećaju grupe bakterija kao što su Bifidobacterium i Lactobacillus za koje se smatra da imaju svojstva koja promovišu zdravlje.[11]

Probiotici, definisani kao mikrobiološki dodaci ishrani koji blagotvorno utiču na domaćina poboljšavajući njegovu mikrobnu ravnotežu u crevima, korišćeni su za promenu sastava mikrobiotskog sastav debelog creva. Međutim, takve promene mogu biti prolazne, a implantacija egzogenih bakterija stoga postaje ograničena.[11]

Prebiotici su nesvarljivi sastojci hrane koji blagotvorno utiču na domaćina tako što selektivno stimulišu rast i/ili aktivnost jedne ili ograničenog broja bakterijskih vrsta koje već žive u debelom crevu, i na taj način pokušavaju da poboljšaju zdravlje domaćina. Unošenje prebiotika može značajno modulirati mikrobiotski sastav debelog creva povećanjem broja specifičnih bakterija i time menjanjem mikrobiotskog sastava.[11]

Nesvarljivi oligosaharidi uopšte, a posebno fruktooligosaharidi, pokazali su se kao dobri prebiotici. Oni mogu da stimulišu rast endogenih bifidobakterija, koje posle kratkog perioda hranjenja postaju dominantne u ljudskom fecesu. Štaviše, ovi prebiotici moduliraju metabolizam lipida, najverovatnije preko proizvoda fermentacije.[11]

Prebiotici i sinbiotici uredi

Pored probiotika, poznajemo i prebiotike i sinbiotike.

Prebiotici uredi

 
Krtola artičoke iz koje se dobija inulin

Prebiotici su posebna vrsta nesvarljivih vlakana i drugihe supstanci koje obezbeđuju odgovarajuće okruženje u crevima za rast bakterija crevne flore. Prebiotici nisu živi organizmi već supstance koje ljudsko telo ne razgrađuje. Njihovo raspadanje počinje tek u debelom crevu pod uticajem bakterija. Njihovi proizvodi razgradnje uništavaju patogene organizme i stimulišu rast normalne crevne flore.[12]

Najpoznatiji prebiotik je inulin,[13] polisaharid koji se sastoji od D-fruktoze i male količine (2-3%) D-glukoze. Inulin stimuliše rast bakterija mlečno-kiselinskog vrenja (probiotika). Ako se pretrera sa unosom proizvoda koje sadrže inulin može doći do naduvavanja i nadimanja.Zbog nemogućnost varenja inulina u želucu i tankom crevu, njegovo dejstvo na nivo šećera u krvi je minimalno, jer se ne razlaže na monosaharide, pa ga mogu koristiti oboleli od šećerne bolesti.

Inulin u organizmu poboljšava apsorpciju kalcijuma.

Sinbiotici uredi

Sinbiotik je kombinacija probiotika i prebiotika, u kome probiotici i prebiotici deluju sinergistički (pojačavaju efekat).[12]

Karakteristike uredi

Kvalitetan i bezbedan probiotik treba da ima sledeće karakteristike:[12]

  • mora biti ljudskog porekla
  • mora imati nepatogene karakteristike
  • da je otporan na želučanu kiselinu i žučne soli
  • da se efikasno veže za crevni epitel
  • da se zadržava i umnožava u crevima
  • da proizvodi antimikrobne supstance
  • da razgrađuje patogene toksine
  • da je bezbedan i zddravstveno bezopasan.

Zdravstveni efekti uredi

Zdravstveni efekti probiotika i prebiotika na poboljšanje mikrobne flore gastrointestinalnog trakta je potvrđeno uj brojnim studijama i, između ostalog, odnosi se i na smanjenje nivoa holesterola i poboljšanje metabolizma ksenobiotika.

Iako probiotici i prebiotici u strogom smislu te reči nisu nutrijenti, hrana koja sadrži probiotike i prebiotike ima jasne pozitivne nutritivne efekte na zdravlje i svrtava ih u funkcionalnu hranu.[1][2]

Postoje različiti probiotici, među kojima su (prema navedenom redosledu) najčešće korišćeni oni iz roda:

  1. Bifidobacterium,
  2. Lactobacillus,
  3. Saccharomyces,
  4. Lactococcus.

Izvori uredi

  1. ^ a b Spence, J. T. (2006): Challenges related to the composition of functional foods, Journal of Food Composition and Analysis, 19 (S4–S6)
  2. ^ a b Siró I., Kápolna E., Kápolna B., Andrea Lugasi (2008): Functional food. Product development, marketing and consumer acceptance—A review, Appetite 51 (456–467)
  3. ^ Tortora GJ, Funke BR, Case CL (2010). "5". Microbiology An Introduction (10th ed.). San Francisco, CA: Pearson Benjamin Cummings. p. 135. ISBN 978-0-321-58202-7.
  4. ^ Gismondo, M.R; Drago, L; Lombardi, A (1999). „Review of probiotics available to modify gastrointestinal flora”. International Journal of Antimicrobial Agents (na jeziku: engleski). 12 (4): 287—292. doi:10.1016/S0924-8579(99)00050-3. 
  5. ^ "Arteriosclerosis and intestinal poisons". [a contemporary review of Metchnikoff's work] JAMA 1910, 55:2311–2312.
  6. ^ Bermudez-Brito, Miriam; Plaza-Díaz, Julio; Muñoz-Quezada, Sergio; Gómez-Llorente, Carolina; Gil, Angel (2012). „Probiotic Mechanisms of Action”. Annals of Nutrition and Metabolism (na jeziku: engleski). 61 (2): 160—174. ISSN 0250-6807. doi:10.1159/000342079. 
  7. ^ Nißle A (1918). "Die antagonistische Behandlung chronischer Darmstörungen mit Colibakterien". Medizinische Klinik. 1918 (2): 29–33.
  8. ^ Altenhoefer, Artur; Oswald, Sibylle; Sonnenborn, Ulrich; Enders, Corinne; Schulze, Juergen; Hacker, Joerg; Oelschlaeger, Tobias A (2004). „The probiotic Escherichia coli strain Nissle 1917 interferes with invasion of human intestinal epithelial cells by different enteroinvasive bacterial pathogens”. FEMS Immunology & Medical Microbiology (na jeziku: engleski). 40 (3): 223—229. doi:10.1016/S0928-8244(03)00368-7. 
  9. ^ Rettger FL (1935). Lactobacillus acidophilus & its therapeutic application. Yale Univ. Pr. OCLC 250265817
  10. ^ Afrc, R. Fuller (1989). „Probiotics in man and animals”. Journal of Applied Bacteriology (na jeziku: engleski). 66 (5): 365—378. ISSN 0021-8847. doi:10.1111/j.1365-2672.1989.tb05105.x. 
  11. ^ a b v g Gibson, G. R.; Roberfroid, M. B. (1995). „Dietary modulation of the human colonic microbiota: introducing the concept of prebiotics”. The Journal of Nutrition. 125 (6): 1401—1412. ISSN 0022-3166. PMID 7782892. doi:10.1093/jn/125.6.1401. 
  12. ^ a b v „Probiotik, prebiotik, simbiotik...”. Galen Pharm Apoteke (na jeziku: srpski). 2015-02-27. Pristupljeno 2021-12-09. 
  13. ^ GIBSON, G. R.. Dietary modulation of the human gum microflora using the prebiotcs oligofrutose and inulin. The Jornal of Nutrition, [S.l.], n. 7, p. 1438-1441, 1999.

Literatura uredi

  • GIBSON, G.R.; ROBERFROID, M.B. Dietary modulation of the human colonic microbiota. Introducing the concept of prebiotics. Journal of Nutrition, [S.l.], v. 125, n. 6, p. 1401–1412, 1995.
  • FEIJÓ, MBS. Alimentos Funcionais. Apresentação Oral. Universidade Federal do Estado do Rio Janeiro (UNIRIO), Escola de Nutrição, dezembro, 2007.

Spoljašnje veze uredi

 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пробиотик&oldid=27699300”