Prokopije Ljapunov
Prokopije Petrovič Ljapunov (ubijen 22. jula 1611) bio je ruski vojskovođa iz Vremena Smutnje.[1]
| Prokopije Petrovič Ljapunov | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | pre 1560. |
| Mesto rođenja | Rjazanj, Rusko carstvo |
| Datum smrti | 22. jul 1611. (40/41 god.) |
| Mesto smrti | Moskva |
| Vojna karijera | |
| Služba | 1584—1611. |
| Vojska | Rusko carstvo |
| Čin | Vojvoda |
| Jedinica | Prva narodna milicija |
| Učešće u ratovima | Ustanak Bolotnjikova Poljsko-ruski rat (1605—1618) Opsada Moskve (1611) |
Život i delo
urediUstanak Bolotnjikova
urediRjazanjski plemić Prokopije Ljapunov prvi put se pominje u istoriji 1584. kao vojskovođa i jedan od protivnika Borisa Godunova. Bio je jedan od prvih pristalica Lažnog Dimitrija, pa je nakon njegove smrti pobunio rjazansku vlastelu protiv Vasilija Šujskog i pridružio se ustanku Bolotnjikova. Tokom opsade Moskve 1606. primio je ponuđenu amnestiju i prešao na carevu stranu, delom iz računa, a delom i zbog agitacije patrijarha Hermogena protiv ustanika.[2]
Zavera protiv Vasilija Šujskog
urediUnapređen u zvanje boljara, borio se protiv Tušinskog Razbojnika i poljskih osvajača kao jedan od glavnih vojskovođa cara Vasilija i vojvoda Rjazanja. Predlagao je Mihailu Skopin-Šujskom da se proglasi za cara, a nakon njegove smrti u proleće 1610. raširio je priču da je otrovan po carevom naređenju. Nakon bitke kod Klušina učestvovao je u boljarskoj zaveri koja je zbacila Vasilija Šujskog 27. jula 1610. i ponudila krunu poljskom kraljeviću Vladislavu.[2][3]
Okupacija Moskve
uredi
U jesen 1610, Boljarska duma, zatvorena sa poljskim garnizonom u Moskvi, slala je naređenja svim gradovima da polože zakletvu novom caru Vladislavu. Patrijarh Hermogen podržao je kandidaturu kraljevića Vladislava pod uslovom da pređe u pravoslavnu veru, ali je u decembru saznao za neuspeh pregovora pod Smolenskom, i slabo prikrivene namere kralja Žigmunda da pripoji Rusiju Poljskoj i prevede je u katolicizam. Ne obazirući se na pretnje boljara i Poljaka, patrijarh Hermogen je u decembru 1610. iz Moskve bacio anatemu na kralja Žigmunda i princa Vladislava, i razaslao pisma po svim gradovima Rusije, oslobađajući ih od zakletve caru Vladislavu i pozivajući ih na ustanak za odbranu otadžbine i pravoslavne vere. Odmah je bačen u tamnicu, gde je ubrzo umro.[4]
Prva narodna vojska
urediU vreme okupacije Moskve, Ljapunov je branio Rjazanj od Tušinskog Razbojnika i Poljaka u njegovoj službi. Na patrijarhov poziv, Ljapunov je već u januaru 1611. podigao plemiće i građane na oružje protiv kralja Žigmunda, i objavio poziv svim Rusima za oslobođenje Moskve od poljske okupacije. Smrt Lažnog Dimitrija II u decembru 1610. olakšala je ujedinjenje ruskih snaga. Pomoć je došla iz Zarajska (pod vojvodom Dmitrijem Požarskim) i Nižnjeg Novgoroda, pa čaki i iz Kaluge - od bivših pristalica Tušinskog Razbojnika i kozaka (pod komandom kneza Dmitrija Trubeckog i atamana Ivana Zaruckog). Ruska vojska, nazvana "Narodnom milicijom" (rus. Народное (земское) ополчение), krenula je u martu 1610. na Moskvu.[4]
Opsada Moskve i smrt
urediPrvi odredi Narodne vojske, na čelu sa Dimitrijem Požarskim, stigli su pod Moskvu 19. marta 1610.: u gradu je zazvonilo na uzbunu i građani su skočili na oružje. Poljski garnizon zapalio je grad i pobio 6.000-7.000 ustanika, dok je Požarski teško ranjen. Glavnina Narodne vojske stigla je pod spaljenu Moskvu 27. marta, nateravši malobrojni poljski garnizon da se zatvori u Kremlj. Iako veoma brojna, Narodna vojska nije imala dovoljno topova i municije da zauzme tvrđavu na juriš, dok za opsadu nije bilo dovoljno hrane. Uz to, vojska se sastojala iz tri dela: provincijski plemići slušali su Ljapunova, bivši Tušinci kneza Trubeckog, a kozaci atamana Zaruckog. [2] Pod zidinama Kremlja Ljapunov je sazvao Zemski sabor, od predstavnika boljara, kozaka i sitne vlastele iz cele vojske. Tu se ispoljilo neprijateljstvo između slobodnih kozaka i vlastele, koja je tražila zavođenje reda i discipline u vojsci. To su iskoristili Poljaci da pobune kozake protiv Ljapunova, [3] koji je ubijen u kozačkom logoru 22. jula 1611. U isto vreme, patrijarh Hermogen umro je u zatočeništvu, i većina vlastele razišla se kućama.[4]
U ruskoj kulturi
urediProkopije Ljapunov je epizodni lik u sovjetskom filmu "Minjin i Požarski" iz 1939.[1]
Reference
uredi- ^ a b Pudovkin, Vsevolod (3. 11. 1939), Minin i Pozharskiy, Aleksandr Khanov, Boris Livanov, Boris Chirkov, Pristupljeno 7. 5. 2018
- ^ a b v Fajfrić 2008, str. 242–248
- ^ a b „Istorija Rusije (P. Miljukov) 5 — Vikizvornik, slobodna biblioteka”. sr.wikisource.org (na jeziku: srpski). Pristupljeno 10. 5. 2018.
- ^ a b v The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. str. 429. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.
Literatura
uredi- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. izd.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. str. 242—243. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.
- Gažević, Nikola, ur. (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 380, tom 4.
- Gažević, Nikola, ur. (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 622, tom 5.
- Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope, 1450-1789 (4. dopunjeno izd.). Beograd: Službeni list SRJ. str. 326. ISBN 978-86-355-0446-9. OCLC 54529759.
- Djurant, Vil. Početak doba razuma : istorija evropske civilizacije u doba Šekspira, Bejkona, Montenja, Rembranta, Galilea i Dekarta : 1558-1648 / Vil Djurant ; [preveo s engleskog Ljubomir Veličkov]. Beograd : Vojnoizdavački zavod : Narodna knjiga, 2004 (Beograd : Vojna štamparija). str. 518—519. ISBN 978-86-335-0165-1. COBISS.SR 115976204
- The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. str. 429. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.