Procesna arheologija

Procesna arheologija (poznata i kao nova arheologija) je arheološka teorija koja počinje da se pojavljuje 1958. godine u radu Gordona Vilija i Filipa Filipsa, Metod i teorija u američkoj arheologiji (engl. Method and Theory in American Archaeology)u kom su izneli "američka arheologija je antropologija ili ništa". Oni su parafrazirali Fredrika Vilijama koji je izneo: "Moje uverenje je da antropologija mora izabrati između toga da bude istorija ili ništa". Ova ideja podrazumeva da je cilj arheologije zapravo cilj antropologije, koja pokušava da odgovori na pitanja o ljudima i ljudskom društvu. Ovo je bila kritika prethodnog perioda u arheologiji, kulturno-istorijske arheologije, u kojoj su arheolozi smatrali da su sve informacije o ljudima i njihovim načinima života koje se nalaze u artefaktima izgubljene. Oni su smatrali da je posao arheologa da katalogizuje i opiše artefakte, kako bi stvoro vremenske periode na osnovu njih.

Procesna arheologija je nastala u SADa gde su analize urađene korišćenjem novih tehnologija (poput C14 analize) pokazale da objašnjenje koje daje kulturno-istorijska paradigma nije adekvatno

Zagovornici procesne arheologije su iznosili da je pomoću stroge primene naučnog metoda moguće izučavati društva kojih nema na osnovu njihovih materijalnih ostataka. Kolin Renfru, jedan od najpoznatijih novih arheologa, je 1987. godine rekao da se nova arheologa fokusira na "istorijske procese koji su u korenu promena". On dodaje da je arheologija "naučila da govori sa velikim autoritetom i preciznošću o ekologiji prošlih društava, njihovoj tehnologiji, njihovoj ekonomiji i društvenoj organizaciji. Sada je počela da se interesuje za ideologiju prošlih društava: njihovu religiju, način na koji su se izjašnjavali o svom rangu, statusu i grupnom identitetu."

Teorija

Teorijski okvir u osnovi procesne arheologije je kulturni evolucionizam. Zbog ove osnove procesni arheolozi veruju da mogu da razumeju kulturni sistem društava na osnovu ostataka koje su ostavili. Ovo je usled toga što je Lesli Vajt izneo teoriju da se kulture mogu opisati ka ekzomatsko (van tela) kao sredstvo ekološke adaptacije ljudi. Drugim rečima, procesni arheolozi izučavaju adapcije društava na okolinu. Ovaj naglasak ekoloških adaptacije zasniva se na kulturnoj ekologiji i miltulinearnoj evoluciji koju je predložio Džulijan Stjuart. Kako ovakva adaptacijja, samu kulturu određuje ekološko okruženje. Rezultat ovakvog razmišljanja je viđenje da se kulturna promena dešava usled predvidivih faktora, što znači da ih arheolozi mogu analizirati i izučavati. Zbog ovoga je paradigma dobila ime: ona proučava kulturne procese - procesna arheologija.

Zagovornici procesne paradigme su morali da naprave novi metodološki pristup kojim će moći da analiziraju arheološki materijal sistematičnije, slično prirodnim naukama. Različiti istraživači su imali različite pristupe ovom problemu. Luis Binford je smatrao da su potrebne etno-istorijske informacije kako bi se mogao razumeti arheološki kontekst. Zbog ovog pristupa nastaje etnoarheologija, studija sličnih kultura koje su koristile predmete slične artefaktima. Binford je želeo da dokaže da su predmeti iz musterijenske kulture, koja je trajala tokom ledenog doba, odgovor na prirodne uslove. Zbog ovoga je boravio sa plemenima Aljaske, gde su uslovi slični onima iz perioda musterijena. Binford je imao dosta uspeha sa ovakvim pristupom, iako je sama etnoarheologija bila dosta kritikovana od strane kasnijih postprocesnih arheologa.

Ova nova paradigma donosi i novi metodološki pristupi istraživanju, poput uključivanja logičkog pozitivizma (ideja da su svi aspekti kulture dostupni putem materijalnog zapisa), korišćenje kvantitativnih podataka, i hipotetičko-deduktivnog modela (naučnog metoda posmatranja i testiranja hipoteza).

Krajem 1960-ih i početkom 1970—ih godina, Kent Fleneri je izneo da bi se u arheologiji mogla koristiti teorija sistema da se napadnu pitanja kulture sa nepristrasne perspektive. Primena teorije sistema u arheologiji je imala i pozitivne i negativne rezultate. Dobro funkcioniše kada se treba odgovoriti kako su u interakciji elementi kulture, ali loše kada treba objasniti zašto su u interakciji na taj način. Teorija sistema je ipak postala važan deo procesne arheologije, iako nije postala zasebna paradigma.

Teorijski razvoj

Dejvid Klark sa Univerziteta u Kembridžu je 1973. godine objavio rad u kome navodi da je arheologija kao disciplina prešla sa originalne "plemenite nevinosti" na "samosvest" i zatim na "kritičku samosvest". Kao posledica toga, on je izneo da je arheologija izgubila njenu "nevinost", kako su arheolozi postali skeptičniji prema radu svojih prethodnika.

Procesna paradigma je drastično promenila viđenje arheologije u svetu. Danas se u SAD na arheologiju gleda kao na pod-disciplinu anropologije dok je u Evropi arheologija zasebna disciplina.

Nasleđe

U svojoj knjizi iz 2010. godine, Metju Džonson kaže da bez obzira na proteklih 40 godina od svog nastanka, "intelektualna pitanja" koje postavlja procesna arheologija su i dalje "apsolutno centralna" za arheologiju.

Kritika

Procesni arheolog Dejvid Klark je izneo da će novu arheologiju kritikovati amateri, arheolozi istorijskih perioda (posebno oni koji se bave terenskim radom), iako bi oni imali dosta koristi od njene primene.

Procesnu arheologiju ubrzo nakon njenog nastanka počinju da kritikuju arheolozi koji će razviti novu paradigmu, postprocesnu arheologiju. Postprocesni arheolozi kao mane procesne paradigme iznose:

• naučni pristup
• generalizaciju
• posmatranje društvenih pojava kao da su u pitanju prirodni predmeti
• tvrdnju da postoje "neutralne činjenice"

Bibliografija

• Clarke, David (1973). „Archaeology: the loss of innocence”. Antiquity. 47. str. 6—18. 
• Johnson, Matthew (2010). Archaeological Theory: An Introduction (second edition). Oxford: Blackwell. ISBN 978-1405100144. 
• Malone, Caroline; Stoddart, Simon (1998). „Special section: David Clarke's "Archaeology: the loss of innocence" (1973) 25 years after”. Antiquity. 72. str. 676—677. 
• Palavestra, Aleksandar (2011). Kulturni konteksti arheologije. Beograd: Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu. str. 165—214. ISBN 978-86-86563-86-6. Pristupljeno 4. 6. 2017. 

Dodatna bibliografija

• Binford, Lewis R.
  • 1962. "Archaeology as anthropology". In Contemporary Archaeology, ed by M. Leone. p. 93–101. Southern Illinois University, Carbondale.
  • 1965. "Archaeological systematics and the study of culture process". In Contemporary Archaeology, ed. by M. Leone. p. 125–132. Southern Illinois University, Carbondale.
• Binford, Sally R. & Lewis Binford.
  • 1968. New Perspectives in Archaeology. Chicago, Aldine Press.
• Trigger, Bruce.
  • 1989. A History of Archaeological Thought. Cambridge University Press: New York
  • 1984. Alternative Archaeologies: nationalist, colonialist, imperialist. Man 19(3): 355–370.
• Watson, Patty J.
  • 1991. "A Parochial Primer: the New Dissonance as Seen from the Midcontinental United States". In Processual and Postprocessual Archaeologies, ed. by Preucel, Robert W. p. 265–274. Center for Archaeological Investigations.
• White, Leslie A.
  • 1959. The Evolution of Culture. McGraw-Hill, New York.
• Willey, Gordon R., and Philip Phillips.
  • 1958. Method and Theory in American Archaeology. Univ. of Chicago Press, Chicago.

Dalje istraživanje

• Balter, Michael. The Goddess and the Bull: Catalhoyuk, An Archaeological Journey to the Dawn of Civilization (2005) - detaljni primer o debati između procesne i postprocesne arheologije