Pljačka Pečuja 1704.

Pljačka Pečuja 1704. dogodila se u vreme Rakocijevog ustanka (1704-1711).

Tokom 1704. Pečuj je dva puta bio izložen pljački. Prvi put, početkom februara, opljačkali su ga Rakocijevi kuruci, a drugi put, krajem marta, srpski dobrovoljci u službi Habzburgovaca.

Dana 1. februara 1704. godine pisao je mađarski istoričar Salaji: mađarski ustanici su u gradu Pečuju više od 2000 Srba, sve žena, dece i staraca "poklali". Kao odgovor na te zločine, krenulo je navodno 10.000 Srba iz Šikluša na Pečuj. Kuruci su se na vreme sklonili, a Srbi su izvršili u gradu osvetu. Stradali su prvo katoličke crkve i manastiri, njih nekoliko i oni katolički sveštenici koji su imali zadatak da Srbe - pokatoliče. Srbi su bili prepušteni sami sebi, svom kliru da ih vodi, u sredini gde im je nuđena promena vere ili nestanak. Na pokatoličenju, preko prethodnog unijaćenja se istakao oko 1700. godine biskup Radvanji iz Pečuja.

Kanonik iz Pečuja Sebastijan Glavinić u svom izveštaju od 6. maja 1704. navodi da je šteta koju su napravili Srbi bila je veća: „Racki vojnici su... ovom mestu i dijecezi doneli krajnju propast“ (per militem Rascianum... loco, et Dioecesi huic extrema ruina illata est). U samom Pečuju Srbi su ubili četvoricu jezuita, kanonika Horvata, trojicu franjevaca i dvojicu prezvitera. (U Šiklošu su ubili trojicu franjevaca, a po okolnim selima trojicu paroha). Demolirali su manastir franjevaca, dominikanaca, pavlinaca i kapucina. Iz crkava su odneli sve dragocene stvari. Božja služba (Divina) nije se mogla vršiti, pošto „nije ostao nijedan pehar, ili aparament“. Zarobljene kanonike Srbi su izvrgli ruglu, skinuvši ih „do gaća“ (usque ad indusium). Sveštenici (omnes religiosi) u strahu za svoje živote izbegli su sa svojom pastvom (cum toto populo) u Siget. Kada su se vratili nazad sa starešinom pečujskih jezuita Francom Kolerom, živeli su u stalnom strahu, „bojeći se stalnih rackih provala, pljačkanja i razbojništva“ (continuas metuentes Rascianorum excursiones praedas et latrocinia).

Franjevac Krsto Pejkić, rodom iz Ćiprovaca, u svojoj knjizi „Zarcalo istine med carkve istočne i zapadne“ (objavljena 1716) takođe izveštava o pljački Pečuja: „Znade sve kraljevstvo mačarsko šta hristjane u njemu učiniše, a navlastito u Šikloš i u Pečuj g(odiš)ta 1704. Isikoše franceškane, jezovite i popove; preruše sveto tilo Isusovo po zemlju; obukoše se u redovničko crkveno ruho naše i tako na sramotu krstjance vire jašihu po gradu na konje svoje. Da smo mi njima to učinili, što bi nami, ako bi mogli, vratili? A mi njima ništa ne učinismo, premda njima zapovidamo, nego još molimo Oca nebeskoga da njima oprosti jer ne znadu što niče.“

Biograf cara Leopolda I Franc Vagner piše da su Srbi pljačkali Pečuj „kao da je neprijateljski grad koji je osvojen na silu“. Najčešće mete njihovih napada su bile crkve, gde se sklonilo katoličko stanovništvo sa svojom pokretnom imovinom. Vatrenim oružjem su ubili kanonika, dvojicu franjevaca i četiri jezuita. Među ubijenim jezuitima su bili Vagnerovi drugovi, jezuite Jakob Jakobović i Đerđ Borhi.

Bečki dvor je zbog pljačke Pečuja i ubistava sveštenih lica pozvao na odgovornost komandanta Potiske vojne granice, generala Ernesta Gundakera fon Herberštajna. On se pravdao dvoru „da je među Racima bilo dvadeset popova (tako oni zovu svoje sveštenike) — uglavnom jako glupi ljudi (homines fere stolidissimos) — koji od najstarijih vremena gaje mržnju prema latinskim dogmama i obredima“.Šablon:Sfnm=Koller

Mađarski istoričar rusinskog porekla Antal Hodinka objavio je u Pečuju 1932. jednu kraću studiju o pljački Pečuja 1704. pod naslovom „Četiri savremena izveštaja o pljački Pečuja od strane Raca 1704.“ (mađ. Négy egykoru jelentés az 1704-ipécsi rác dulásról).

Literatura

• Vitković, Gavrilo (1871). „Kritički pogled na prošlost Srba u Ugarskoj. Dodatak III periodu. O Rakocinom ustanku. Od 1700 — 1711.”. Glasnik Srpskog učenog društva. 30: 1—91. 
• Koller, Josephus (1812). Historia Episcopatus Quinqueecclesiensis. Tomus VII. Pesthini. 
• Turčinović, Josip (1973). Misionar Podunavlja Krsto Pejkić (1665-1731). Zagreb.