Rašid el Din Hamadani
Rašid al-Din Hamadani (pers. رشیدالدین فضلالله همدانی - Rashid-al-Din Hamadani, 1247–1318) bio je državnik, istoričar i lekar u mongolskoj Persiji.[1]
Rašid al-Din Hamadani | |
|---|---|
| Puno ime | Rashīd al-Dīn Faḍlullāh Hamadānī |
| Datum rođenja | 1247 |
| Datum smrti | 1318 |
| Mesto smrti | Hamadan, Ilkanat |
Prešavši na islam do 30. godine, Rašid al-Din je postao moćni vezir Ilkana, Gazan. Kasnije mu je Gazan naručio da napiše Džami al-Tavarik, koji se sada smatra najvažnijim pojedinačnim izvorom za istoriju perioda Ilkanata i Mongolskog carstva.[2] Svoj položaj vezira zadržao je do 1316. godine.
Nakon što je optužen za trovanje Ilkanidskog kralja Oldžeitu, pogubljen je 1318. godine.[2]
Istoričar Moris Rosabi naziva Rašida al-Dina „verovatno najistaknutijom figurom u Persiji tokom mongolske vladavine“.[3] On je bio plodan autor i osnovao je akademsku fondaciju Rab-e Rašidi u Tabrizu.
Biografija uredi
Rođen je u jevrejskoj porodici u Hamadanu u Persiji, u to vreme pod vlašću mongolskog Ilkanata. Primivši islam pre 30. godine, postao je vezir Mahmuda Gazana (1271-1304), mongolskog vladara Irana (Ilkana). Po Gazanovom naređenju napisao je Sabrane Hronike (arap. جامع التواريخ-Jami' al-tawarikh), koja se danas smatra najvažnijim izvorom za istoriju Mongolskog carstva. Knjiga je bila zamišljena kao istorija Mongola i njihove dinastije, ali je vremenom narasla i obuhvatila svu istoriju od Adama do Rašidovog vremena; napisana je u periodu 1307-1316.[4][2]
Ostao je na položaju vezira sve do 1316, ali je optužen za pokušaj trovanja Ilkanatskog vladara Oljaitua (1304-1316) i pogubljen 1318. Istoričar Moris Rosabi (Morris Rossabi) nazvao je Rašid-al-Dina možda najistaknutijom ličnošću Persije tokom mongolske vlasti.[5]
Zbornik hronika uredi
Zbornik hronika (Jāmiʿ al-Tawārīkh) je naručio Gazan i u početku je predstavljao istoriju Mongola i njihove dinastije, ali se postepeno proširio na čitavu istoriju od vremena Adama do Rašid al-Dinovog vremena.
Rašidu je pomagao Bolad, mongolski plemić koji je bio izaslanik Velikog kana na dvoru Ilkanida. Bolad mu je pružio mnogo podataka o Mongolima.
Kompendijum je završen između 1307. i 1316. godine, za vreme vladavine Oljajitua.
Radionica kaligrafije: Rab' i-Rašidi uredi
Rad je izveden u detaljnom skriptorijumu Rab'-e Rašidi u Kazvinu, gde je veliki tim kaligrafa i ilustratora bio uposlen za proizvodnju raskošno ilustrovanih knjiga. Ove knjige su takođe mogle da se kopiraju, uz očuvanje tačnosti, korišćenjem procesa štampanja uvezenog iz Kine.
Delo je u vreme završetka, oko 1307, bilo monumentalne veličine. Nekoliko delova nije sačuvano ili otkriveno. Delovi Jāmiʿ al-Tawārīkh su preživeli u raskošno ilustrovanim rukopisima, za koje se veruje da su nastali tokom njegovog života i možda pod njegovim direktnim nadzorom u radionici Rab-e Rašidi.[6]
Istoriografski značaj uredi
Tom I i II Jāmiʿ al-Tawārīkh su sačuvani i od velikog su značaja za proučavanje Ilkhanata. Tom I „sadrži istoriju turskih i mongolskih plemena, uključujući njihove plemenske legende, genealogije, mitove i istoriju mongolskih osvajanja od vremena Džingis-kana do kraja vladavine Gazan-kana“[7] dok II tom opisuje „istoriju svih naroda sa kojima su se Mongoli borili ili sa kojima su razmenjivali ambasade“.[7] U svom pripovedanju sve do vladavine Mongke Kana (1251–1259), Ata-Malik Džuvajni je bio glavni izvor Rašida al-Dina; međutim, on je takođe koristio brojne sada izgubljene dalekoistočne i druge izvore. Jami al-Tavarik je možda najsveobuhvatniji persijski izvor o mongolskom periodu. Za period Džingis-kana, njegovi izvori su uključivali sada izgubljeni Altan Debter („Zlatna knjiga“). Čini se da je njegovo postupanje prema Ilkanidskom periodu pristrasno, jer je i sam bio visoki zvaničnik, ali se i dalje smatra najvrednijim pisanim izvorom za dinastiju.
Treći tom je ili izgubljen ili nikada nije završen; njena tema je bila „istorijska geografija“.[7]
Najvažnija istoriografska zaostavština Džami al-Tavarika može biti njegova dokumentacija kulturnog mešanja i dinamike koja je usledila koja je dovela do veličine Persijskog i Otomanskog carstva, čiji su mnogi aspekti preneti u Evropu i uticali na renesansu. Ovo je bio proizvod geografskog proširenja Mongolskog carstva, i najjasnije se odražava u ovom radu Rašida al-Dina. Tekst opisuje različite narode sa kojima su Mongoli stupili u kontakt i jedan je od prvih pokušaja da se prevaziđe pojedinačna kulturna perspektiva i da se istorija tretira na univerzalnom nivou. Džami je pokušao da pruži istoriju celog sveta tog doba,[7] iako su mnogi delovi izgubljeni.
Jedan od tomova Jami al-Tavarika bavi se opsežnom istorijom Franaka (1305/1306), verovatno zasnovanom na informacijama od Evropljana koji su radili pod Ilkanatima kao što su Izol Pizanski ili dominikanski fratari, što je generalno konzistentan opis sa mnogim detaljima o evropskoj političkoj organizaciji, upotrebom mappae mundi od strane italijanskih pomoraca i hronologijama vladavine koje su izvedene iz hronike Martina od Opave (umro 1278).[8]
Prenos knjiga: štampanje i prevod uredi
Rašid al-Din je takođe sakupio sve svoje kompozicije u jedan tom, pod nazivom Jami' al-Tasanif al-Rashidi („Rašidova sabrana dela”), zajedno sa mapama i ilustracijama. Čak je naložio da se neka od njegovih kraćih dela, o medicini i vladi, prevedu na kineski. Svako ko je želeo, dobio je pristup njegovim delima i podstican je da ih kopira. Da bi se to olakšao, izdvojio je fond za plaćanje godišnje transkripcije dva kompletna rukopisa njegovih dela, jednog na arapskom i jednog na persijskom.
Proces štampanja koji se koristio u radionici je opisao Rašid al-Din i veoma liči na procese koji se koriste u velikim štamparskim poduhvatima u Kini pod Feng Daom (932–953):
Kada se poželi bilo koja knjiga, vešt kaligraf je pravio kopiju na tablama i pažljivo su je ispravljali lektori čija su imena bila ispisana na poleđini ploča. Slova su zatim izrezali stručni graveri, a sve stranice knjige su uzastopno numerisane. Po završetku, tablete su stavljane u zapečaćene vreće da ih čuvaju pouzdane osobe, a ako je neko želeo primerak knjige, plaćao je troškove koje je odredila vlada. Tablete su zatim izvađene iz vreća i otisnute na listove papira da bi se dobili odštampani listovi po želji. Na ovaj način se nisu mogle vršiti izmene i dokumenti su se verno prenosili.[9] U okviru ovog sistema naložio je da se naprave kopije, pozajmio ih prijateljima i pozvao ih da ih prepišu i vrate originale. Imao je arapske prevode dela koja je komponovao na persijskom, i persijske prevode dela komponovanih na arapskom. Kada su prevodi bili pripremljeni, on ih je deponovao u džamijsku biblioteku Rab-e Rašidija.[7]
Optužbe za autorstvo i plagijat uredi
Autorstvo Džami al-Tavarika je dovedeno u pitanje po nekoliko osnova.
Abu al-Kasim Kašani (umro 1324), koji je napisao najvažniji postojeći savremeni izvor o Oldžeitu, tvrdio je da je on sam bio pravi autor Džami al-Tavarika, „za koji je Rašid al-Din ukrao ne samo zasluge, već i veoma značajne finansijske nagrade.“[2]
Prema Encyclopædia Iranica, „Iako postoji malo razloga da se sumnja u Rašid-al-Dinovo sveukupno autorstvo Jame al-tavarika, rad se generalno smatra kolektivnim naporom, koji su delimično izveli istraživački asistenti.“[10] Kašani je možda bio jedan od tih pomoćnika.[10]
Neki su takođe tvrdili da je to bio prevod mongolskog originala.[2]
Refrence uredi
- ^ "Rashid ad-Din". Encyclopædia Britannica. 2007. Encyclopædia Britannica Online. Accessed 11 April 2007.
- ^ a b v g d Morgan, D.O. (1994). „Rāshid Al-Dīn Tabīb”. Encyclopaedia of Islam. 8 (2nd izd.). Brill Academic Publishers. str. 145—148. ISBN 9789004098343.
- ^ Genghis Khan: World Conqueror? (Introduction by Morris Rossabi) (PDF). www.blackwellpublishing.com.
- ^ „JĀMEʿ AL-TAWĀRIḴ – Encyclopaedia Iranica”. www.iranicaonline.org. Pristupljeno 11. 02. 2020.
- ^ Genghis Khan: World Conqueror? Introduction by Morris Rossabi http://www.blackwellpublishing.com/content/BPL_Images/Content_store/Sample_chapter/9780631189497/GK_sample_chap.pdf
- ^ The large literature on these includes: S. Blair, A compendium of chronicles : Rashid al-Din’s illustrated history of the world, 1995, 2006 ISBN 1-874780-65-X (contains a complete set of the folios from Khalili collection, with discussion of the work as a whole); B. Gray, The 'World history' of Rashid al-Din: A study of the Royal Asiatic Society manuscript, Faber, 1978 ISBN 0-571-10918-7. See the article on the work for more
- ^ a b v g d Lunde, Paul; Mazzawi, Rosalind (1981). „A History of the World”. Saudi Aramco World. 32 (1). Arhivirano iz originala 07. 02. 2012. g. Pristupljeno 04. 09. 2022.
- ^ Jackson, str. 329–330
- ^ Joseph Needham, Science and Civilisation in China. v.5, "Paper and Printing", ed. Tsien Tsuen-hsuin. Cambridge University Press, 1985. p. 306–307.
- ^ a b Jāmeʿ al-Tawāriḵ at Encyclopædia Iranica
Literatura uredi
- Ashraf, Ahmad (2006). „Iranian identity iii. Medieval Islamic period”. Encyclopaedia Iranica, Vol. XIII, Fasc. 5. str. 507—522.
- Babaie, Sussan (2019). Iran After the Mongols. Bloomsbury Publishing. str. 1—320. ISBN 9781786736017.
- Boyle, John Andrew (1971). „Rashīd al-Dīn: The First World Historian”. Iran. 9: 19—26. ISSN 0578-6967. JSTOR 4300435. doi:10.2307/4300435.
- Bregel, Yuri (1999). „Rashid al-Din, Fazlallah”. Encyclopedia of historians and historical writing. London: Fitzroy Dearborn. str. 982—983. ISBN 9781884964336.
- Jackson, Peter (2017). The Mongols and the Islamic World: From Conquest to Conversion. Yale University Press. str. 1–448. ISBN 9780300227284. JSTOR 10.3366/j.ctt1n2tvq0.
- Lane, George E. (2012). „The Mongols in Iran”. Ur.: Daryaee, Touraj. The Oxford Handbook of Iranian History. Oxford University Press. str. 1—432. ISBN 978-0-19-987575-7.
- Komaroff, Linda (2012). Beyond the Legacy of Genghis Khan. Brill. str. 1—678. ISBN 9789004243408.
- Melville, Charles (2012). Persian Historiography: A History of Persian Literature. Bloomsbury Publishing. str. 1—784. ISBN 9780857723598.
- Morton, A. H. (2001). „The Letters of Rashīd al-Dīn: Ilkhānid Fact or Timurid Fiction?”. The Mongol Empire and Its Legacy (na jeziku: engleski): 155—199. ISBN 9789004492738. doi:10.1163/9789004492738_013.
- Jackson, Peter; Melville, Charles (2001). „Ḡīāt-al-Dīn Moḥammad”. Ur.: Yarshater, Ehsan. Encyclopædia Iranica, Volume X/6: Germany VI–Gindaros. London and New York: Routledge & Kegan Paul. str. 598—599. ISBN 978-0-933273-55-9.
- Hope, Michael (2016). Power, Politics, and Tradition in the Mongol Empire and the Īlkhānate of Iran. Oxford University Press. ISBN 978-0198768593.
- Robinson, Chase F. (2003), Cambridge University Press, ISBN 0-521-62936-5. XIV and XV ("Chase F. Robinson" in "Islamic Historiography" has mentioned the chronological list of Islamic historians.)
- Babinger, Franz. Geschichtsschreiber der Osmanen. Leipzig: O. Harrassowitz, 1927.
