Олџеиту
Олџеиту (1280, Хорасан — 15. децембар 1316, Солтанија) је био илкан, тј. кан Илканата, монголског каната са центром у Персији (1304—1316) из династије Бориџигин.[1][2] Био је син Аргун-кана, унука оснивача каната Хулагу-кана, и Урук-катун. Током његове владавине дошло је до наметања шиитског ислама као званичне религије царства и до сурових прогона мањина, посебно будиста. Тиме су напуштена монголска начела толерантности.[2]
| Олџеиту | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Мухамед Кодабанде Олџеиту |
| Датум рођења | 1280. |
| Место рођења | Хорасан, Илканат |
| Датум смрти | 16. децембар 1316. (35/36 год.) |
| Место смрти | Солтанија, Илканат |
| Гроб | Солтанија |
| Религија | будизам, шиизам |
| Породица | |
| Супружник | Терџухан-катун, Елтузмиш-катун, Адил Шах-катун, Олџатаи-катун, Хаџи-катун, Кутлуг Шах-катун |
| Потомство | Абу Саид, Сати Бег-катун |
| Родитељи | Аргун-кан Урук-катун |
| Династија | Хулагиди, (огранак династије Бириџигин) |
| илкан | |
| Период | 1304—1316 |
| Претходник | Газан |
| Наследник | Абу Саид |
 | |
Порекло, младост и илкан
уредиОлџеиту је рођен 1280. године у Хорасану, где је његов отац Аргун-кан служио као намесник.[1][2] Његова младост није ближе позната.
Примио је ислам заједно са старијим братом Газаном 1295. године, при чему је узео име Мухамед, уз које ће му касније бити додат надимак Кодабанде.[а] Олџеиту је временом постао ватрени шиит, тако да је после братовљеве смрти и свог устоличења 1304. године, почео сурово прогонити мањине попут будиста и Јевреја, напустивши монголска начела толерантности.[2] Будистима је чак дат избор, да промене веру или да напусте Илканат.
Спољашња политика
уреди
Олџеиту је водио активну освајачку политику. Током његове владавине је, уз велике људске губитке, покорена мала и фактички независна провинција Гилан, на северу Персије, и наметнута власт над аутономним султанатом Херат на североистоку. Наставио је одржавати везе са европским земљама у циљу освајања Леванта од Мамелучког султаната у Египту. Преговарао је са папом, Темпларима и Кипарском краљевином о организовању новог крсташког рата, до кога, на крају, није дошло због грађанског рата на Кипру и каснијег распуштања Темпларског реда. Године 1312. илкан је, користећи као повод бег неких сиријских емира, прешао Еуфрат и сам напао Мамелуке. Његова војска успела је привремено освојити Дамаск и опсела је утврђени град по имену Ал-Рахба, који ни уз велике губитке није успела освојити. Следеће године уследило је коначно повлачење Монгола из Сирије.
Јачање Османлија
уредиПочетком XIV века наставља се даље јачање Турака Османлија, који распадом Олџеитуовог вазала, Румског султаната, стварају нову малоазијску државу.[3] Њих су у почетку обуздавали алмогавери, плаћеници у служби Византије, али, они су се, пошто нису били исплаћени а њихов вођа Рожер де Флор убијен, окренули против ње 1305. године.[3][4] Пошто Мала Азија није била брањена, због сукоба са алмогаверима на европском тлу, византијски цар Андроник II Палеолог, позвао је Олџеитуа у помоћ против Турака. Преговори између Византинаца и изасланика Илканата дуго су вођени у Никеји, где је договорено да цар пошаље своју незакониту кћер, познату као Деспина-катун [б], за жену илкану, који ће му послати војску од 40.000 људи. Како су преговори били спори, Олџеиту му је тек 1308. године послао војску, и то мању, од 30.000 људи. Ова војска бранила је Битинију од Турских напада успевши и да их порази у неколико случајева. Међутим, моћ Османлија наставила је расти и градови, као што су Бурса и Никеја постајали су све угроженији.[5] Ни помоћ српских трупа великог војводе Новака Гребострека, 1313. године, нија имала трајног дејства на политичку ситуацију у Малој Азији.[5][6]
Формирање Грузије
уредиУ то време долази и до почетка консолидације грузијских земаља. Године 1313. краљ Грузије је, после дугог регентства, по други пут постао Гиорги V, који, заклевши се на верност Олџеитуу, почиње уједињавати грузијске државице. Године 1315. Грузини гуше побуне против Илканата у Малој Азији, што је био последњи пут да ратују на страни Монгола. До ослобођења Грузије није дошло за живота Олџеитуа, али његово поверење попустљивост према Грузинима показаће се као грешка касније.
Меценатство
уреди
Као и Газан, овај илкан је био покровитељ науке и уметности. Право уметничко дело његове владавине је град Солтанија, који је подигао за нову престоницу, заменивши у тој функцији Табриз.[7] У његово доба, дошло је до напретка медицине у Илканату. Године 1313. у Персији је објављена прва књига кинеске медицине штампана изван Кине, са цртежима израђеним у Кини; дело Рашида ал-Дина. Кинеска акупунктура није се раширила по Средњем истоку, зато што је, према муслиманском схватању, захтевала претерано близак контакт и дотицање целог тела. С друге стране, дијагностика помоћу пулса постала је омиљена међу муслиманима на Средњем истоку, јер је лекару било довољно да дотакне зглоб пацијента да би успоставио дијагнозу и прописао лечење. Помоћу ове нове методе лекари су могли лечити и жене а да не укаљају част њихових породица.[8]
Смрт и наследство
уредиДана 16. децембра 1316. године, Олџеиту је умро у својој престоници Солтанији, можда отрован од свог првог везира Рашида ал-Дина. Наследио га је син Абу Саид.
Породица
уредиСупруге
- Терџухан-катун из племена Куркан - мајка Довланди-катун
- Елтузмиш-катун из племена Куркан, претходно супруга Кијакатоа и Абаке - мајка Бастама, Бајазита, Тајгура и Сати Бег-катун
- Хаџи-катун - мајка Абу Саида
- Кутлуг Шах-катун - мајка Султан-катун
- Булуган-катун Курасани, унука Аргун-акаа, претходно супруга Газана
- Кунџушкаб-катун из племена Куркан, претходно супруга Газана
- Олџатаи-катун, сестра Хаџи-катун, претходно супруга Аргун-кана - мајка Абул-Кејра
- Сојурхатмиш-катун, сестра Хасана Бузурга из породице Џалаир
- Конгтаи-катун из племена Куркан
- Дуња-катун, кћер господара Мардина
- Адил Шах-катун - мајка Сулејман Шаха
- Деспина-катун, кћер византијског цара Андроника II Палеолога
- Туха-катун
Мушка деца
- Бастам (1297—1309)
- Бајазит (1300—1308)
- Тајгур
- Сулејман Шах
- Абул-Кејр
- Абу Саид (1305—1335), будући илкан
- Илчи [в]
Женска деца
- Довланди-катун, удата за Чупана (или Чобана)
- Сати Бег-катун, удата за Чупана, касније за Арпа-кана и Сулејман-кана и регент Илканата
- Султан-катун
Породично стабло
уреди| 16. Толуј, регент Монголског царства | ||||||||||||||||
| 8. Хулагу-кан, илкан | ||||||||||||||||
| 17. Соркохтани Беки | ||||||||||||||||
| 4. Абака-кан, илкан | ||||||||||||||||
| 9. Јисунџин-катун | ||||||||||||||||
| 2. Аргун-кан, илкан | ||||||||||||||||
| 5. Кајмиш-катун | ||||||||||||||||
| 1. Олџеиту | ||||||||||||||||
| 3. Урук-катун | ||||||||||||||||
Напомене
уреди- ^ Слуга Божји на персијском.
- ^ Можда је у питању била царева сестра Марија Палеологина.
- ^ Није доказано да је постојао. Наводно предак Аргун и Туркан династије у Авганистану.
Референце
уреди- ^ а б Милион путовања Марка Пола 2012, стр. 372-373.
- ^ а б в г Ведерфорд 2007, стр. 291.
- ^ а б Ћоровић 1989, стр. 167.
- ^ Мичета 2014, стр. 66.
- ^ а б Ћоровић 1989, стр. 170.
- ^ Мичета 2014, стр. 74-75.
- ^ Милион путовања Марка Пола 2012, стр. 415.
- ^ Ведерфорд 2007, стр. 270.
Литература
уреди- Ћоровић, Владимир (1989). Историја Срба. Београд.
- Џек Ведерфорд, Џингис Кан и стварање савременог света, 2007. Београд
- Милион путовања Марка Пола, 2012. Београд
- Лука Мичета, Стефан Дечански, 2014. Београд
- Atwood, Christopher P. (2004). The Encyclopedia of Mongolia and the Mongol Empire. Facts on File, Inc. ISBN 978-0-8160-4671-3..
- Foltz, Richard, Religions of the Silk Road, New York: Palgrave Macmillan. 2010. ISBN 978-0-230-62125-1.
- Jackson, Peter, The Mongols and the West, Pearson Education. ISBN 978-0-582-36896-5.
- Roux, Jean-Paul, Histoire de l'Empire Mongol, Fayard. ISBN 978-2-213-03164-4.
