Oldžeitu
Oldžeitu (1280, Horasan — 15. decembar 1316, Soltanija) je bio ilkan, tj. kan Ilkanata, mongolskog kanata sa centrom u Persiji (1304—1316) iz dinastije Boridžigin.[1][2] Bio je sin Argun-kana, unuka osnivača kanata Hulagu-kana, i Uruk-katun. Tokom njegove vladavine došlo je do nametanja šiitskog islama kao zvanične religije carstva i do surovih progona manjina, posebno budista. Time su napuštena mongolska načela tolerantnosti.[2]
| Oldžeitu | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Muhamed Kodabande Oldžeitu |
| Datum rođenja | 1280. |
| Mesto rođenja | Horasan, Ilkanat |
| Datum smrti | 16. decembar 1316. (35/36 god.) |
| Mesto smrti | Soltanija, Ilkanat |
| Grob | Soltanija |
| Religija | budizam, šiizam |
| Porodica | |
| Supružnik | Terdžuhan-katun, Eltuzmiš-katun, Adil Šah-katun, Oldžatai-katun, Hadži-katun, Kutlug Šah-katun |
| Potomstvo | Abu Said, Sati Beg-katun |
| Roditelji | Argun-kan Uruk-katun |
| Dinastija | Hulagidi, (ogranak dinastije Biridžigin) |
| ilkan | |
| Period | 1304—1316 |
| Prethodnik | Gazan |
| Naslednik | Abu Said |
 | |
Poreklo, mladost i ilkan uredi
Oldžeitu je rođen 1280. godine u Horasanu, gde je njegov otac Argun-kan služio kao namesnik.[1][2] Njegova mladost nije bliže poznata.
Primio je islam zajedno sa starijim bratom Gazanom 1295. godine, pri čemu je uzeo ime Muhamed, uz koje će mu kasnije biti dodat nadimak Kodabande.[a] Oldžeitu je vremenom postao vatreni šiit, tako da je posle bratovljeve smrti i svog ustoličenja 1304. godine, počeo surovo progoniti manjine poput budista i Jevreja, napustivši mongolska načela tolerantnosti.[2] Budistima je čak dat izbor, da promene veru ili da napuste Ilkanat.
Spoljašnja politika uredi
Oldžeitu je vodio aktivnu osvajačku politiku. Tokom njegove vladavine je, uz velike ljudske gubitke, pokorena mala i faktički nezavisna provincija Gilan, na severu Persije, i nametnuta vlast nad autonomnim sultanatom Herat na severoistoku. Nastavio je održavati veze sa evropskim zemljama u cilju osvajanja Levanta od Mamelučkog sultanata u Egiptu. Pregovarao je sa papom, Templarima i Kiparskom kraljevinom o organizovanju novog krstaškog rata, do koga, na kraju, nije došlo zbog građanskog rata na Kipru i kasnijeg raspuštanja Templarskog reda. Godine 1312. ilkan je, koristeći kao povod beg nekih sirijskih emira, prešao Eufrat i sam napao Mameluke. Njegova vojska uspela je privremeno osvojiti Damask i opsela je utvrđeni grad po imenu Al-Rahba, koji ni uz velike gubitke nije uspela osvojiti. Sledeće godine usledilo je konačno povlačenje Mongola iz Sirije.
Jačanje Osmanlija uredi
Početkom XIV veka nastavlja se dalje jačanje Turaka Osmanlija, koji raspadom Oldžeituovog vazala, Rumskog sultanata, stvaraju novu maloazijsku državu.[3] Njih su u početku obuzdavali almogaveri, plaćenici u službi Vizantije, ali, oni su se, pošto nisu bili isplaćeni a njihov vođa Rožer de Flor ubijen, okrenuli protiv nje 1305. godine.[3][4] Pošto Mala Azija nije bila branjena, zbog sukoba sa almogaverima na evropskom tlu, vizantijski car Andronik II Paleolog, pozvao je Oldžeitua u pomoć protiv Turaka. Pregovori između Vizantinaca i izaslanika Ilkanata dugo su vođeni u Nikeji, gde je dogovoreno da car pošalje svoju nezakonitu kćer, poznatu kao Despina-katun [b], za ženu ilkanu, koji će mu poslati vojsku od 40.000 ljudi. Kako su pregovori bili spori, Oldžeitu mu je tek 1308. godine poslao vojsku, i to manju, od 30.000 ljudi. Ova vojska branila je Bitiniju od Turskih napada uspevši i da ih porazi u nekoliko slučajeva. Međutim, moć Osmanlija nastavila je rasti i gradovi, kao što su Bursa i Nikeja postajali su sve ugroženiji.[5] Ni pomoć srpskih trupa velikog vojvode Novaka Grebostreka, 1313. godine, nija imala trajnog dejstva na političku situaciju u Maloj Aziji.[5][6]
Formiranje Gruzije uredi
U to vreme dolazi i do početka konsolidacije gruzijskih zemalja. Godine 1313. kralj Gruzije je, posle dugog regentstva, po drugi put postao Giorgi V, koji, zaklevši se na vernost Oldžeituu, počinje ujedinjavati gruzijske državice. Godine 1315. Gruzini guše pobune protiv Ilkanata u Maloj Aziji, što je bio poslednji put da ratuju na strani Mongola. Do oslobođenja Gruzije nije došlo za života Oldžeitua, ali njegovo poverenje popustljivost prema Gruzinima pokazaće se kao greška kasnije.
Mecenatstvo uredi
Kao i Gazan, ovaj ilkan je bio pokrovitelj nauke i umetnosti. Pravo umetničko delo njegove vladavine je grad Soltanija, koji je podigao za novu prestonicu, zamenivši u toj funkciji Tabriz.[7] U njegovo doba, došlo je do napretka medicine u Ilkanatu. Godine 1313. u Persiji je objavljena prva knjiga kineske medicine štampana izvan Kine, sa crtežima izrađenim u Kini; delo Rašida al-Dina. Kineska akupunktura nije se raširila po Srednjem istoku, zato što je, prema muslimanskom shvatanju, zahtevala preterano blizak kontakt i doticanje celog tela. S druge strane, dijagnostika pomoću pulsa postala je omiljena među muslimanima na Srednjem istoku, jer je lekaru bilo dovoljno da dotakne zglob pacijenta da bi uspostavio dijagnozu i propisao lečenje. Pomoću ove nove metode lekari su mogli lečiti i žene a da ne ukaljaju čast njihovih porodica.[8]
Smrt i nasledstvo uredi
Dana 16. decembra 1316. godine, Oldžeitu je umro u svojoj prestonici Soltaniji, možda otrovan od svog prvog vezira Rašida al-Dina. Nasledio ga je sin Abu Said.
Porodica uredi
Supruge
- Terdžuhan-katun iz plemena Kurkan - majka Dovlandi-katun
- Eltuzmiš-katun iz plemena Kurkan, prethodno supruga Kijakatoa i Abake - majka Bastama, Bajazita, Tajgura i Sati Beg-katun
- Hadži-katun - majka Abu Saida
- Kutlug Šah-katun - majka Sultan-katun
- Bulugan-katun Kurasani, unuka Argun-akaa, prethodno supruga Gazana
- Kundžuškab-katun iz plemena Kurkan, prethodno supruga Gazana
- Oldžatai-katun, sestra Hadži-katun, prethodno supruga Argun-kana - majka Abul-Kejra
- Sojurhatmiš-katun, sestra Hasana Buzurga iz porodice Džalair
- Kongtai-katun iz plemena Kurkan
- Dunja-katun, kćer gospodara Mardina
- Adil Šah-katun - majka Sulejman Šaha
- Despina-katun, kćer vizantijskog cara Andronika II Paleologa
- Tuha-katun
Muška deca
- Bastam (1297—1309)
- Bajazit (1300—1308)
- Tajgur
- Sulejman Šah
- Abul-Kejr
- Abu Said (1305—1335), budući ilkan
- Ilči [v]
Ženska deca
- Dovlandi-katun, udata za Čupana (ili Čobana)
- Sati Beg-katun, udata za Čupana, kasnije za Arpa-kana i Sulejman-kana i regent Ilkanata
- Sultan-katun
Porodično stablo uredi
| 16. Toluj, regent Mongolskog carstva | ||||||||||||||||
| 8. Hulagu-kan, ilkan | ||||||||||||||||
| 17. Sorkohtani Beki | ||||||||||||||||
| 4. Abaka-kan, ilkan | ||||||||||||||||
| 9. Jisundžin-katun | ||||||||||||||||
| 2. Argun-kan, ilkan | ||||||||||||||||
| 5. Kajmiš-katun | ||||||||||||||||
| 1. Oldžeitu | ||||||||||||||||
| 3. Uruk-katun | ||||||||||||||||
Napomene uredi
- ^ Sluga Božji na persijskom.
- ^ Možda je u pitanju bila careva sestra Marija Paleologina.
- ^ Nije dokazano da je postojao. Navodno predak Argun i Turkan dinastije u Avganistanu.
Reference uredi
- ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 372-373.
- ^ a b v g Vederford 2007, str. 291.
- ^ a b Ćorović 1989, str. 167.
- ^ Mičeta 2014, str. 66.
- ^ a b Ćorović 1989, str. 170.
- ^ Mičeta 2014, str. 74-75.
- ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 415.
- ^ Vederford 2007, str. 270.
Literatura uredi
- Ćorović, Vladimir (1989). Istorija Srba. Beograd.
- Džek Vederford, Džingis Kan i stvaranje savremenog sveta, 2007. Beograd
- Milion putovanja Marka Pola, 2012. Beograd
- Luka Mičeta, Stefan Dečanski, 2014. Beograd
- Atwood, Christopher P. (2004). The Encyclopedia of Mongolia and the Mongol Empire. Facts on File, Inc. ISBN 978-0-8160-4671-3..
- Foltz, Richard, Religions of the Silk Road, New York: Palgrave Macmillan. 2010. ISBN 978-0-230-62125-1.
- Jackson, Peter, The Mongols and the West, Pearson Education. ISBN 978-0-582-36896-5.
- Roux, Jean-Paul, Histoire de l'Empire Mongol, Fayard. ISBN 978-2-213-03164-4.
