Remon IV Tuluski

Remon Tuluski (fr. Raymond de Toulouse; 1052—1105) jedan je od vođa krstaša u Prvom krstaškom ratu. Bio je grof od Tuluze od 1094. godine. Učestvovao je u svim velikim krstaškim bitkama, a nakon zauzimanja Jerusalima, ponuđeno mu je da bude kralj Jerusalima, što je odbio.

Remon Tuluski
Lični podaci
Datum rođenja	oko 1045.
Mesto rođenja	Tuluz, Grofovija Tuluz
Datum smrti	28. februar 1105.(1105-02-28) (52/53 god.)
Mesto smrti	Tripoli, Grofovija Tripoli
Porodica
Supružnik	Matilda Otvil, Elvira od Kastilje
Potomstvo	Bertrand od Tuluza, Alfons Žordan
Roditelji	Pons od Tuluza Almodis de la Marš
Grof Tuluze
Period	1088−1105.
Prethodnik	Vilijam IV od Tuluza
Naslednik	Alfons Žordan
Grof Tripolija
Period	1102−1105.
Prethodnik	nema
Naslednik	Bertrand od Tuluza

Prema jermenskim izvorima, tokom hodočašća pre Prvog krstaškog rata ostao je bez oka. Borio se protiv Mavara u Španiji pre 1096. i bio je prvi koji se pridružio krstaškom pohodu nakon poziva pape Urbana II.

Prvi krstaški rat

Bio je duboko religiozan i želeo je umreti u Svetoj zemlji, tako da je bio prvi koji je krenuo u krstaški pohod. Bio je najstariji i najbogatiji od svih krstaša. U krstaški rat kreće krajem oktobra 1096. iz Tuluze na čelu hiljada drugih krstaša, među kojima su bili i njegova žena Elvira od Kastilje, novorođeni sin (koji će na putu umreti) i papski legat Ademarom Pijskim. Odbio je zahteve svoje bratične Filipe, vojvotkinje od Akvitanije, da ga zamenjuje na tronu; umesto nje, na tron je postavio Bertrana, svog najstarijeg sina. Po dolasku u vizantijski Dirahijum, do Konstantinopolja je prošao istim putem kao Boemund Tarentski. Pri kraju aprila 1097. bio je jedini vođa krstaša koji nije položio zakletvu vernosti caru Vizantije Aleksiju I Komninu. Umesto toga, položio je zakletvu prijateljstva i ponudio podršku u borbi protiv Boemunda, njihovog zajedničkog neprijatelja.

Bio je prisutan pri opsadi Nikeje i u bici kod Dorileja 1097, ali svoju prvu veliku ulogu je odigrao pri opsadi Antiohije oktobra 1097. godine. Krstaši su prethodno čuli glasinu da su Seldžuci napustili Antiohiju, pa je Remon poslao svoju vojsku da je zauzmu, čime je naljutio Boemunda Tarentskog, koji je Antiohiju želeo za sebe. Međutim, Turci su i dalje bili u Antiohiji, pa je opsada trajala sve do juna 1098. godine. Remon je po zauzimanju grada prisvojio emirovu palatu i jednu kulu. Bio je bolestan tokom opsade Antiohije od strane Kerbuge, a tokom koje je vizionar Petar Bartolomej navodno otkrio Sveto koplje, kojim je proboden Hristos.

To „čudo” je krstašima podiglo moral, nakon čega su opsadu grada munjevito razbili. Za Remonove vojnike, koplje je postalo relikvija, uprkos skeptičnosti Ademara Pijskog i Boemundovom neverovanju i povremenom ismevanju. Remon je odbio da preda grad Boemundu, jer su se bili zakleli da će sve osvojene gradove predati caru Aleksiju. Boemund je tvrdio da zakletva više ne važi jer Aleksije nije pomogao oko osvajanja grada. Stoga je između Remonovih i Boemundovih pristalica izbio sukob, delom oko verodostojnosti koplja, ali uglavnom oko vlasti nad Antiohijom.

Proširivanje teritorije

Mnogi vitezovi nižeg ranga i pešaci su hteli da se krene na Jerusalim, pa su na to nagovorili Remona u jesen 1098. godine. Remon ih je poveo na Marat al Numan, pri čemu je mali deo vojske ostavio u Antiohiji, gde je ostao i Boemund. Međutim, u januaru 1099. godine, Remonove vojnike je Boemund izbacio iz Antiohije, nakon čega je Remon počeo da traži novi grad za sebe. Nakon što je decembra 1098. godine osvojio Marat, a 5. januara uništio njegove zidine, Remon je 13. januara ušao u emirat Tripoli i 14. februara 1099. godine opseo Arku, sa ciljem da stvori teritoriju koja bi bila brana širenju Boemundove Kneževine Antiohije na jug.

Iako je u tvrđavu Hisn al-Akrad, budući Krak de Ševalije, ušao bez otpora nakon što je iz nje napadnut, Arka je bila tvrd orah. Remon nije odustajao, zbog čega je ostao bez podrške mnogih vojnika, koji su želeli Jerusalim zauzeti što ranije. Na kraju je 13. maja od opsade odustao i nastavio ka Jerusalimu, koji je opseo 7. juna i nakon opsade zauzeo 15. jula. Ponudili su mu da bude kralj nove Kraljevine Jerusalim, ali je on odbio da vlada gradom u kom je Hristos do smrti mučen. Rekao je da se naježi kad pomisli da ga zovu kraljem Jerusalima. Moguće je da je više želeo da osvoji emirat Tripoli. Ipak, nije želeo da se odrekne Davidove kule, koju je prisvojio po osvajanju grada i jedva je prepustio Gotfridu Bujonskom, prvom vladaru Kraljevine Jerusalim.

Učestvovao je u bici kod Askalona, u kojoj su bili pobeđeni Egipćani na putu da povrate Jerusalim. Međutim, što se tiče samog Askalona, njegovi stanovnici su bili voljni predati se samo Remonu, a ne Gotfridu, na šta ovaj nije pristao, pa će grad ostati muslimanski sve do 1153. godine. Gotfrid mu je zamerao i da zbog njega nije uspeo da zauzme Arsuf. U zimu 1099. na 1100, Remon je razbio opsadu vizantijske Laodikeje od strane Boemunda Tarentskog, koji je pokušavao da proširi teritoriju Kneževine Antiohije nauštrb Vizantije i odbijao da ispuni zakletvu Aleksiju I Komninu. Odatle je otišao u Konstantinopolj, gde je s Aleksijem sklopio savez.

Krstaški rat 1101, opsada Tripolija i smrt

Učestvovao je u Krstaškom ratu 1101. godine, kada je poražen u bici kod Mersivana u Anadoliji, nakon čega je pobegao i vratio se u Konstantinopolj. Godine 1102. iz Konstantinopolja je morskim putem otišao u Antiohiju, gde ga je zatvorio Tankred Galilejski, Boemundov sestrić i upravnik Antiohije tokom Boemundovog zarobljeništva (nakon Boemundovog poraza u bici kod Melitene), a koji ga je pustio nakon obećanja da neće napadati gradove između Antiohije i Akre. Obećanje je odmah prekršio, napadnuvši i osvojivši Tartus, te je započeo gradnju zamka radi opsade Tripolija. Pomagao mu je Aleksije I, koji je u Tripoliju želeo saveznika kao protivtežu neprijateljskoj Antiohiji. Remon je umro 28. februara 1105. godine, pre pada Tripolija.

Porodično stablo

2. Pons od Tuluza

1. Remon Tuluski

3. Almodis de la Marš