Ruben Dario
Feliks Ruben Garsija Sarmijento (Metapa, 18. januar 1867 — Leon, 6. februar 1916), poznatiji kao Ruben Dario, bio je pisac, novinar, diplomata i prvi hispanoamerički liričar opšteg značaja.[1] Bio je tvorac i glavni predstavnik modernizma u hispanoameričkoj književnosti krajem 19. veka. Obnovio je kastiljanski stil, izraz i metriku u poeziji. Zalagao se za slobodu, pravdu i demokratiju.[2]
| Ruben Dario | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 18. januar 1867. |
| Mesto rođenja | Metapa,  Nikaragva |
| Datum smrti | 6. februar 1916. (49 god.) |
| Mesto smrti | Leon, Nikaragva |
| Naučni rad | |
| Polje | književnost |
Detinjstvo i rana mladost uredi
U 14. godini počinje da piše ljubavne, herojske i avanturističke pesme i priče, potpisujući se kao Ruben Dario. Sa 15 godina putuje u El Salvador i nalazi se pod zaštitom predsednika republike Rafaela Saldivara (Rafael Zaldívar) na zahtev gvatemalskog pesnika Hoakina Mendesa Boneta (Joaquín Méndez Bonet), predsednikovog sekretara. U ovom periodu upoznaje Salvadorca Fransiska Gavidiju (Francisco Gavidia), velikog poznavaoca francuske poezije, pod čijim okriljem prvi put pokušava da prilagodi francuski aleksandrinac kastiljanskoj metrici. To će biti njegovo distinktivno obeležje, kao i obeležje čitave modernističke poezije. Po povratku u Nikaragvu 1883, odlazi u Managvu gde sarađuje sa različitim novinama.
Odlučuje da se preseli u Čile 1886. gde će raditi naredne tri godine kao novinar saradnik u novinama i listovima kao što su La Epoka (La Época), La Libertad Elektoral (La Libertad Electoral) iz Santijaga i El Eraldo (El Heraldo) iz Valparaisa. Tamo upoznaje Pedra Balmasedu Torea, pisca i sina predsednika vlade Čilea, i koji mu pomaže da objavi svoju prvu knjigu poema Čičci(1887) oxrabrujući ga da se predstavi na mnogim književnim događajima. Čile proširuje njegova književna saznanja delima koja značajno utiču na putanju njegove poetike, kao što su španski romantičari i francuski pesnici 19. veka.
Početak modernizma uredi
Tokom boravka u Čileu, 1888, objavio je svoje najznačajnije delo pod nazivom Plavo. Ova knjiga smatra se početkom modernizma. Delo je ubrzo prepoznato u Evropi i Latinskoj Americi kao vesnik nove ere u hispanoameričkoj književnosti. Plavo je bio njegov pokušaj da ubaci elemente parnasizma u špansku poeziju. Odbacio je tradicionalne duge i kompleksne rečenice i koristio prost i direktan jezik. I poezija i proza su opterećene su objektivnim opisivanjem, obe opisiju egzotične destinacije, kao i klasičnu mitologiju. U ovom delu Dario se bavi i larpurlartizmom i otkriva interesovanje za svakodnevni život. Zahvaljujući ovoj knjizi, radi kao dopisnik dnevnih novina La Nasjon (La Nación) u Buenos Ajresu.
Život i dela (1889—1900) uredi
U periodu od 1889. do 1893, radi kao novinar u zemljama Centralne Amerike, ali takođe piše pesme. U tom periodu sklapa kratke brakove. Prvi od njih se završio smrću žene, a drugi razvodom. 1892. odlazi u Madrid kao deo diplomatske delegacije Nikaragve povodom obeležavanja četvrte stogodišnjice od otkrivanja Amerike. Tamo upoznaje brojne španske pisce i političare, dok u Parizu dolazi u kontakt sa boemskim delovima grada.
1893. ponovo odlazi u Buenos Ajres gde zatiče kosmopolitsku atmosferu. Mladi pisci su ga proglasili njihovim predvodnikom i formirali modernistički pokret. Njegova sledeća velika dela su Profana proza i druge poeme i Retki, oba iz 1896, koja označavaju potpunu posvećenost modernizmu na španskom jeziku. La Nasjon ga iste godine šalje u Španiju kao dopisnika. Njegove hronike će se objaviti 1901. u knjizi po imenu Savremena Španija. Hronike i književni portreti.[1]
Početak 20. veka uredi
U Španiji uživa divljenje mladih pesnika i branilaca modernizma, kao što su Huan Ramon Himenes, Ramon Marija del Valje-Inklan i Hasinto Benavente. 1902. u Parizu, upoznaje mladog pesnika i obožavaoca njegovog dela, Antonija Maćada. 1903. proglašen je za konzula Nikaragve u Parizu. 1905. premešta se u Španiju povodom teritorijalne rasprave sa Hondurasom. Događaji u svetu i Darijovo starenje, dovode do duboke promene u njegovom pogledu na život. Postaje zabrinut za život van domena umetnosti. Razmišlja o pretnjama američkog imperijalizma nakon španskog poraza 1898, solidarnosti ljudi koji govore španski, budućnosti Hispanske Amerike nakon kolapsa Španije u Novom Svetu i problemima ljudskog postojanja. Knjiga koja se smatra njegovim remek-delom Pesme o životu i nadi (1905) opisuje ove brige i predstavlja kulminaciju njegovog tehničkog eksperimentisanja i njegove umetničke snalažljivosti.
1906. učestvuje u trećoj Panameričkoj konferencijiu Rio de Žaneiru kao sekretar delegacije Nikaragve. 1909. je proglašen za ministra rezidenta u Madridu. Između 1910. i 1913, prolazi kroz mnoge zemlje Latinske Amerike i piše svoju autobiografiju koja će se objaviti u časopisu Karas i karetas (Caras y caretas) pod nazivom Život Rubena Darija napisan od strane njega samog i delo Istorija mojih knjiga koje je esencijalno za poznavanje njegove književne evolucije.
Poslednje delo i smrt uredi
1914. seli se u Barselonu gde objavljuje svoje poslednje važno delo Pesma Argentini i druge poeme. Iste godine,početkom Prvog svetskog rata Dario je napustio Evropu fizički bolestan i na granici siromaštva. Kako bi ublažio svoje finansijske teškoće postao je putujući predavač po Severnoj Americi, ali se brzo vratio u Nikaragvu zbog sve naprednije bolesti. Umro je u svojoj domovini 6. februara 1916. od pneumonije.[2]
Reference uredi
Spoljašnje veze uredi