Википедија

Samoubilačka ideja

Samoubilačka ideja, suicidalna ideja ili samoubilačke misli su razmišljanja bolesnika o sopstvenoj bezvrednosti, kao i bezvrednosti sopstvenog života i razmatranja mogućnosti da ga prekine, odnosno da se ubije. Samoubilačka (suicidalna) ideja ne javlja se samo kod bolesnika već se može javiti i uslovima velikih životnoih promena, kao što je smrt voljene osobe, gubitak posla ili kraj veze - situacijam koje mogu ostaviti ljude da se osećaju potištenim, očajnim, povređenim i bespomoćnim.[1]

Samoubilačka ideja
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostpsihijatrija

Suicidalne ideje koje mogu rezultovati pokušajem samoubistva ili samoubistvom (suicidom), tako postaju ne samo psihijatrijski entitet, već i opšti društveni problem, koji je sa tendencijom porasta u savremenoj eri, posebno u zemljama sa visokim ekonomskim standardom. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije 2000. godine milion ljudi je umrlo u svetu od suicida, a do 2020. godine stopa suicida može narasti do jednog i po miliona. Kod svih njih pre konačnog čina samoubistva i pokušaja samoubistva bile su prisutna jako razvijene suicidalne ideje.[1]

Epidemiologija uredi

Statistički podaci govore o tome da se suicidalna razmišljanja na globalnom nivou u toku jedne godine javljaju kod više od 90% osoba koje zadovoljavaju dijagnostičke kriterijume za neko od psihijatrijskih poremećaja.

Istovremeno između 10% i 18% osoba u svetu ima samoubilačke misli tokom svog života.[1]

Neprepoznata i nelečena velika depresivna epizoda smatra se najvažnijim faktorom rizika za razvoj suicidalnih ideja koje na kraju okončaju i suicidom.[2]

Mnogo puta u suicidologiji je naglašavana uloga poremećaja raspoloženja u suicidalnom ponašanju, čak do tvrdnji da „nema suicidalnih ideja i suicida bez depresije“ tako da se sva depresivna stanja stavljaju na čelo liste suicidogenih faktora, manje kod mešanih i retko kod maničnih epizoda.[3]

Rizik za pojavu suicidogenih ideja je utoliko veći, ako je kod onih koji pate od depresije sa psihotičnim obeležjima, anamnezom utvrđen raniji pokušaj suicida i istovremena upotreba psihoaktivnih supstanci po DSM-IV međunarodnoj klasifikaciji psihijatrijskih bolesti.

Etiopatogeneza uredi

Parasuicidalno ponašanje

Austrijski neuropsihijatar i suicidolog Ervin Ringel među prvima je definisao parasuicidalno ponašanje dominantno izazvano suicidaslnim idejama. Po njemu samoubistvo nije posledica trenutne reakcije na životni stres, već proces koji se sastoji o četiri faze:

  • sužavanje,
  • agresija,
  • beg u nerealno i
  • psihička anestezija.

U činu parasuicida prepliću se dve tendence: težnja za smrću i apel u pomoć, koji se veoma često i ne prepoznaje kao takav.[4]

Težnjom da se u okviru parasuicida izdvoji poseban termin, postoji takozvano svesno, namerno samopovređivanje (engl. deliberate self harm или DSH), koje je češće kod adolescenata i kod žena.[5] Osobe sa DSH imaju potrebu za emocionalnim pražnjenjem kojim mogu smanjiti agresivnost, anksioznost, depresivnost i osećaj krivice, ali ishod nije fatalan. Osnovna razlika između DSH i pokušaja suicida je u nepostojanju, odnosno postojanju želje za smrću u suicidalnim idejama ili razmišljanjima.[6]

Faktori rizika i poremećaji povezani sa samoubistvom.[7][8][9][10][11]

Faktori Karakteristike
Epidemiološki faktori
  • Muškarci, bele rase, starosti veće od 65 godina
  • Udovac ili razveden
  • Živeti sam; nema dece mlađe od 18 godina u domaćinstvu
  • Prisustvo stresnih životnih događaja
  • Pristup vatrenom oružju
Psihijatrijski poremećaji
Prošlost
  • Istorija prethodnog pokušaja samoubistva
  • Porodična istorija pokušaja samoubistva
Poremećaji povezane sa samoubistvom

Simptomatologija uredi

Ni u jednom kliničkom slučaju ne postoji „tipična samoubilačka osoba”, sa jasnim kliničkim znacima. Međutim, postoji nekoliko oblika ponašanja koja mogu ukazati da osoba ozbiljno razmišlja o samoubistvu, u kojima oni sucidalne ideje ispoljavaju na jedan od sledećih načina:

  • pričaju o samoubistvu i preokupirane sa smrću i umiranjem
  • pate od poremećaja u ishrani ili spavanju
  • primetne su promene u ličnom izgledu
  • gubitak interesovanja za rad, školu ili hobi
  • povlačenje iz društvenih aktivnosti, distancanciranje od prijatelja i porodice
  • drastične promene u ponašanju,
  • ulaze u nepotrebne rizike kao da ih nije briga šta će se dogoditi
  • povećana upotreba alkohola i droga
  • vršenje priprema za pogrebne aranžmane
  • poklanjanjaju vredne poklone i stečeno imanje

Bilo koja kombinacija navedenih aktivnosti može upozoriti porodicu i prijatelje da se osoba „bori sa životom” i obavezno treba imati u vidu da osoba razmatra samoubistvo kao opciju.

Evaluacija i plan lečenja uredi

Evaluacija pacijenta sa suicidalnom idejom

Metoda Pitanja koja treba postaviti
Lična anamneza
  • istorija psihijatrijske bolesti,
  • zloupotreba supstanci,
  • ima li samoubilačke ideje?
  • da li je imao pokušaje samoubistva (npr stavljao pištolj na glavu ili držao lekove u ruci)?
  • ima li pištolj ili imate pristup vatrenom oružju?
  • ima li pristup potencijalno štetnim lekovima?
  • da li zamišlja svoju sahranu i kako će ljudi reagovati na njegovu smrt?
  • da li je promenio svoj testament ili politiku životnog osiguranja ili je prodao svoju imovinu?
  • da li zloupotrebljava psihoaktivne suspstance
  • nedavni stres
Porodična anamneza
  • psihijatrijske bolesti u porodici
  • da li je bilo samoubistava u najužoj porodici
  • razgovor sa članovima uže porodice
Pregled psihijatra
  • utvrditi prisustvo velike depresije, anksioznosti, zloupotrebe psihoaktivnih supstanci
Izrada plana lečenja

Terapija uredi

Pristup

Kada se neko žali da ima samoubilačke misli, on zapravo traži pomoć, pokušavajući da podeli svoja osećanja, pokušavajući da sazna koliko mu je teško da komunicira i ne vidi značenje života koji vodi.

Zato pristup pacijentu sa suicidalnim idejama i suicidalnim ponašanjem mora biti miran, bez kritika uz punu empatiju prema njegovom problemu, a lekar ne sme ispoljiti bes, averziju ili kažnjavajući pristup.

Učesnici u terapiji

Učesnici u tretmanu i terapiji ovih bolesnika su terapeut, pacijent i članovi porodice.

U praksi se primenjuje terapijski ugovor koga sačinjavaju lekar i pacijent koji nema pravni značaj.

Opšte terapijske mere

U ove mere spadaju zadržavanje pacijenta u kući uz ambulantno praćenje, primena parcijalne hospitalizacije ili realizovanje dobrovoljnog ili prinudnog bolničkog lečelja na psihijatrijskom odeljenju, zavisno od procene težine kliničke slike.

Farmakološke mere

Ove mere podrazumevaju lečenje osnovnog psihijatrijskog poremećaja, uz propisivanje male količine lekova posebno ako imaju niske toksične i letalne doze (npr antidepresive druge generacije koji imaju manje neželjenih efekata i manju toksičnost prilikom predoziranja), a u bolničkim uslovima anksiolitike i antipsihotike.

Nefarmakološke mere

Nefarmakološke mere podrazumevaju psihoterapiju i socioterapiju.

Urgentna psihijatrijska intervencija

Urgentna psihijatrijska intervencija podrazumeva da lekar mora da prepozna riziko-faktore suicidalnog ponašanja i protektivne faktore koje pacijenta sprečavaju da izvrši samoubistvo. Podrška, razumevanje i ulivanje nade glavni su terapijski pristup ovakvim pacijentima. Bolničko lečenje je neretko neophodno i u najboljem je interesu bolesnika.[12]

Izvori uredi

  1. ^ a b v Rory C. O’Connor, Stephen Platt, Jacki Gordon (red.): The International Handbook of Suicide Prevention - Research, Policy and Practice. Oxford: Wiley-Blackwell, 2011;43. ISBN 978-0-470-68384-2.
  2. ^ Rihmer Z. Depression and suicidal behaviour. Wiley-Blackwell publishing. Chichester, 2011.
  3. ^ Nenadović, M.M., Milošević, N., Milosavljević, I., Krivokapić, M., Kragović, J., Radomirović, M., Marjanović, J.: Suicidal ideals and suicidal tendencies in patients with depresion and mixed anxiety and depressive disorder. Maked. Med. Pregl., 83, 2013;28
  4. ^ Ringel E. Refleksije o samoubojstvu. Alinea. Zagreb,1983
  5. ^ Silverman MM. Challenges to classifing suicidal ideations, communications and behaviours. Wiley-Blackwell publishing. Chichester, 2011.
  6. ^ Chapman AL, Dixon-Gordon KL. Emotional antecedents and consequences of deliberate self-harm and suicide attempts. Suicide and Life – threateming behaviour. 2007; 37, 543—52.
  7. ^ Goodwin FK, Brown GL. Risk factors for youth suicide. In: Report of the Secretary's Task Force On Youth Suicide. Vol 2. Washington, D.C.: Dept. of Health and Human Services, Public Health Service, Alcohol, Drug Abuse, and Mental Health Administration, 1989; DHHS publication no. (ADM) 89—1621.
  8. ^ Rich CL, Young D, Fowler RC. San Diego suicide study. I. Young vs old subjects. Arch Gen Psychiatry. 1986;43:577—82.
  9. ^ Moscicki EK. Identification of suicide risk factors using epidemiologic studies. Psychiatr Clin North Am. 1997;20:499–517.
  10. ^ Doyle BB. Crisis management of the suicidal patient. In: Blumenthal SJ, Kupfer DJ, eds. Suicide over the life cycle: risk factors, assessment, and treatment of suicidal patients.. Washington, D.C.: American Psychiatric Press, (1990);381—423.
  11. ^ Fawcett J, Clark DC, Busch KA. Assessing and treating the patient at risk for suicide. Psychiatr Ann. 1993;23:244—55.
  12. ^ Siris SG. Suicide and schizophrenia. J Psychopharmacol. 2001;15:127—35

Spoljašnje veze uredi

Klasifikacija


 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Самоубилачка_идеја&oldid=27441805”