Википедија

Santa Marija dela Gracije

Santa Marija dela Gracije (ital. Chiesa di Santa Maria delle Grazie) ili (ital. Santa Maria delle Grazie) je bazilika i ujedno glavna crkva manastira dominikanskog reda u Milanu. Crkva je uvrštena na UNESKO-vu listu Svetske baštine, zajedno sa freskom Tajna večera, radom Leonarda da Vinčija[1]

Bazilika Santa Marija dela Gracije' u Milanu

Izgradnja uredi

Izgradnja crkve se vezuje za 1459. godinu. Crkva je izgrađena po nalogu Frančeska I Sforca. U početku je to bila mala kapela za molitvu u kojoj se čuvala ikona Bogorodice. Vinčenco Bandelo, starešina manastira, dobio je dozvolu da prepravi prvobitnu građevinu i čitavo zdanje proširi[2]. Godine 1963. dodaje se i manastirsko zdanje, koje od 1497. godine prima pripadnike lombardijskog ogranka reda svetog Dominika. Izgradnja šesnaestostrane osnove na kojoj počiva kupola sa 32 dvodelna prozora poverena je Đovaniju Antoniju Amadeu (1447—1522), italijanskom skulptoru, arhitekti i inžinjeru. Ispod nje je hor sa kvadratnom osnovom koji je projektovao Donato Bramante (1444—1514).

Rad Donata Bramantea uredi

Rad na crkvi Bramante je započeo kasnih osamdesetih godina 15. veka i nastavio je do samog kraja izgradnje. Na spoljašnjosti, gađevina se sastoji od dugačkih, prilično niskih bočnih brodova i glavnog broda iz najranijeg perioda izgradnje. Na istočnom kraju se nalazi veoma veliki hor koji prerasta u ogromni osmougaoni tambur sa malom lanternom. Na sve tri strane hora postoje apsidalne projekcije od kojih dve bočne predstavljaju krila transepta, dok treća predstavlja završetak hora. Efekat koji je Bramante želeo da postigne je nezavisna građevina centralnog plana, labavo prikačena dugačkom brodu crkve. Presek i plan sasvim jasno prikazuju iznenadnost spoja. Unutrašnji efekat je više zadovoljavajući što Bramante pripisuje svom radu, dok se spoljašnjost pripisuje prethodnim arhitektima i lokalnim zidarima. Efekat u unutrašnjosti crkve je izvesna svetlost i jasnoća, sa geomatrijskim šarama i oslikanim prozorima u vidu točka. Manastirski kompleks ima i uređeno dvorište. Ovo dvorište često nazivaju i Dvorište mrtvih zato što je predviđeno za sahranjivanje kaluđera. Na istočnoj strani su sobe za spavanje, na dva sprata. Na istočnoj strani je, takođe, i zbornica, dok je na severnoj strani i biblioteka sa dragocenim knjigama.

 
Dvorište mrtvih
 
Manastirski kompleks

Tajna večera uredi

 
Tajna večera, Leonardo da Vinči

Tajna večera je slika koja se nalazi na zidu severnom trpezarije manastira. Sliku je od Leonarda da Vinčija, koji je tada bio dvorski umetnik, naručio Ludoviko Sforca. Rađena je u periodu od 1494. i 1498 godine [3]. Ova slika je oduvek priznavana kao prvi klasični izraz ideala slikarstva visoke renesanse. Slika je visoka 4,6 m, a dugačka 8,8 m, baš kako je Ludoviko i zahtevao. Iako se danas naziva freskom, ona to nije[4]. U renesansnoj Italiji, tehnika fresko značila je nanošenje pigmenta razmućenog u vodi na vlažan malter na zidu ili tavanici. Kada pigment dođe u dodir sa malterom, hemijskom reakcijom nastaje kalcijum-karbonat koji vezuje boju na površini zida. Umetnici su morali brzo da rade pre nego što se malter osuši jer se freska gotovo nije mogla menjati kada je završena. To je ograničavalo rad umetnika na svega jedan dan. Da Vinči je odlučio da isproba nove ideje. Premazao bi kameni zid trpezarije slojem crne smole, gipsa i mastiksa, da bi ga ujednačio, a onda je slikao temperom i uljanim bojama. Ovo kombinovanje je Leonardu omogućilo korišćenje šireg spektra boja i više vremena za rad na samoj slici. Nažalost, ova tehnika se pokazala nestabilnom. Slika još uvek nije bila ni završena, a već je počela da propada.

Simboličnost uredi

Tajna večera nije bila nova tema. Mnogi umetnici pre Leonarda su prikazali ovu scenu. Zbog motiva hrane i žrtve posebno je bila prigodna za manastirske trpezarije. Leonardo je nasledio šemu koja je već dugo zadovoljavala religiozne kanone i očekivanja posmatrača: jedanaestorica apostola sede za stolom okrenuti posmatraču, Isus Hrist je u sredini. Leonardo je naslikao dramatični vrhunac, a ne kao drugi umetnici pre njega - momenat kada Isus pruža Judi hleb umočen u vino. Prikazao je strašan trenutak otkrivanja istine u Hristovim rečima: Jedan između vas izdaće me. Likovi su poređani linearno i okrenuti ka posmatraču, a ne oko okruglog i pravougaonog stola, kako bi se lakše uočila emocija - zaprepašćenje, užasnutost, razočaranje i druga osećanja apostola[5]. Leonardo je podelio svoje likove u četiri grupe po trojicu. Sleva nadesno su Vartolomej, Jakov i Andrija; zatim Juda, Petar i Jovan ; Isus; Toma, Jakov Stariji i Filip; i Mateja, Tadej i Simon.

Prostor i perspektiva uredi

U ovoj verziji scene važnu ulogu ima i način na koji je Leonardo predstavio prostor i perspektivu. Nameravao je da upotrebom perspektive da slici dubinu i time učini da manastirska trpezarija izgleda veće. Blaga svetlost, koja dolazi sa prozora na levoj strani trpezarije, vezuje sliku sa prostorijom tako što osvetljava scenu na slici. Desni zid Tajne večere deluje kao da reflektuje svetlost sa prozora[6]. Unutrašnja svetlost na slici dolazi upravo iza Isusove glave, formirajući neku vrstu prirodnog oreola oko njega. Prilikom izrade slike i konstrukcije likova, umetnik je koristio i sfumato tehniku, po kojoj je i danas poznat[7].

Drugi svetski rat uredi

Tokom Drugog svetskog rata, prilikom anglo-američkog bombardovanja Italije crkva i ceo manastirski kompleks bili su značajno oštećeni[8]. U noći između 15. i 16. avgusta, avijacija je prilikom bombardovanja srušila veći deo crkve i trpezarije[9]. Severni zid na kome se nalazi Tajna večera nije srušen zahvaljujući vrećama sa peskom koje su štitile fresku[10]. Ipak, freska je oštećena, te se dugo radilo na njenoj restauraciji kako bi se popravilo stanje i kako bi se ona konzervirala[11].

 
Tajna večera nakon bombardovanja 1943. godina

Reference uredi

  1. ^ „Dokumenta o upisu u listu Svetske baštine”. Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu. Pristupljeno 23. 5. 2017. 
  2. ^ Enciclonet. „Bandello, Vincenzo (1435—1506)”. La web de las biografias. Pristupljeno 24. 5. 2017. 
  3. ^ The Last Supper - Leonardo Da Vinci - Milan Tickets and Tours
  4. ^ Puchko, Kristy. 15 Facts about The Last Supper. Pristupljeno 24. 5. 2017. 
  5. ^ Nichols, Linda. „Leonardo da Vinci’s Last Supper”. Analysis of the Italian Renaissance. Pristupljeno 24. 5. 2017. 
  6. ^ BBC - Science & Nature - Leonardo - The Last Supper
  7. ^ „Tehnika živopisi sfumato”. Pristupljeno 24. 5. 2017. 
  8. ^ „Il terribile agosto 1943 di Milano”. Parliamo Italiano. Altervista. Pristupljeno 24. 5. 2017. 
  9. ^ „Santa Maria delle Grazie – Milano 1943”. Milano Storia. Milano Storia di una Rinascita. Arhivirano iz originala 11. 3. 2018. g. Pristupljeno 24. 5. 2017. 
  10. ^ „Milano, 16 agosto 1943: il capolavoro di Leonardo in grave pericolo”. Anpi Lissone over blog. Anpi Lissone. Pristupljeno 24. 5. 2017. 
  11. ^ „Santa Maria delle Grazie dopo il bombardamento del 1943”. Storia Olivetti. Olivetti Storia di un'impressa. Pristupljeno 24. 5. 2017. [mrtva veza]

Literatura uredi

  • Puchko, Kristy. 15 Facts about The Last Supper. Pristupljeno 24. 5. 2017. 
  • D'amiko, R. (2004). Italijansko slikarstvo od XIV do XVIII veka iz Narodnog muzeja u Beogradu. Beograd: Narodni muzej
  • Djurant, V. (2004). Renesansa. Beograd: Vojnoizdavački zavod
  • Marej, P. (2005). Arhitektura italijanske renesanse. Beograd: Građevinska knjiga
  • Mari, P. (1966). Umetnost renesanse. Beograd: Jugoslavija
  • Korain L. (1997). Renesansa u Evropi. Beograd: Komuna
  • Bar T, Teisch J. (2005). Da Vinci for dummies . London: Wiley Publishing, Inc.
  • Group of authors. (2002). A history of art. Oxford: Andromeda
  • Janson, H. W. (1969). A history of art. New York: Harry N. Abrams, Inc

Spoljašnje veze uredi

 
Santa Marija dela Gracije na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Санта_Марија_дела_Грације&oldid=26998954”