Svetislav Stefanović (lekar)
Svetislav Stefanović (Novi Sad, 1. novembar 1877 — Beograd, novembar 1944) bio je srpski pesnik, kritičar, prevodilac, esejist, dramski pisac, lekar.
Svetislav Stefanović | |
|---|---|
 | |
| Datum rođenja | 1. novembar 1877. |
| Mesto rođenja | Novi Sad, Austrougarska |
| Datum smrti | novembar 1944. (66/67 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, DF Jugoslavija |
Stefanović je bio apologeta fašizma i rasizma u međuratnoj Jugoslaviji. Svetislav Stefanović je po profesiji bio lekar, osnivač je Katedre za patologiju, a bio je predsednik i osnivač Jugoslovenskog lekarskog društva. Učestvovao je u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, više je puta odlikovan. Bio je predsednik Srpske književne zadruge. Bio je direktor beogradske Direkcije za socijalno i zdravstveno staranje, do 1934.[1]
Njegova supruga, Milana Stefanović (rođ. Bota), se tokom studija psihologije i pedagogije na Univerzitetu u Cirihu, družila sa Milevom Marić, a godinama kasnije su se i dopisivale.[2]
Apologeta fašizma
urediDolazak nacionalsocijalista na vlast u Nemačkoj uticao je na Stefanovića da se odrekne svojih dotadašnjih shvatanja i prihvati ideje koje su dolazile iz Italije i Nemačke. Svoju fazu apologete fašizma Svetislav Stefanović je započeo 1934. serijom članaka u Vremenu o renesansi nacionalizma u Evropi.[3] U ovoj seriji članaka Stefanović je od 1935. počeo da zagovara postojanje superiornih rasa, iako je samo godinu dana ranije tvrdio da ne postoje superiorne i inferiorne rase.[4] Smatrao je opravdanim akciju spaljivanja knjiga u Hitlerovoj Nemačkoj.[5]
Na mestu predsednika SKZ za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu bio je jedan od glavnih oslonaca nemačke propagande. Zalagao za izmenu književne i kulturne delatnosti SKZ u cilju favorizovanja nemačke literature „kao jednog od glavnih izvora iz koga će se crpeti ono najbolje, najkorisnije za srpsku kulturu“.[6] Objavljivao je propagandne tekstove u korist Nemaca i Nedića. Zameralo mu se to što je 1937. godine preveo Musolinijevu knjigu O korporativnoj državi. Streljan[7] je 1944. godine kao neprijatelj naroda i ratni zločinac.
Književni rad
urediBio je modernista i avangardista. Poeziju je objavljivao u sledećim listovima i časopisima: Stražilovo (1893), Brankovo kolo (1911-1914), Bosanska vila (1911-1914), Hrvatskosrpski almanah (1911), Letopis Matice srpske (1913, 1926, 1928), Srpski glasnik (1916-1917), Srpski književni glasnik (1914), Delo (1914), Vihor (1914), Srpske novine (1916), Zabavnik(1917-1918), Dan(1919), Kritika(1921-1922), Misao (1919,1922,1923), Republika (1922, 1923, 1924), Vreme (1926), itd. Objavio je i sledeće knjige poezije:
- Pesme originalne i prevedene I, II, III, Mostar, 1903, 1904, 1905.
- Sunce i senke, Beograd, 1912.
- Strofe i ritmovi, Beograd, 1919.
- Granice, Beograd, 1926.
Književni kritičari "iz Skerlićevog kruga" su mu odricali pesnički talenat.[8] Gojko Tešić kaže da je od Stefanovićeve poezije znatno važniji njegov kritički angažman u odbrani koncepcije modernog srpskog pesništva. Branio je Disovo pesništvo u programskom članku Čast i sloboda tvorcima! (Brankovo kolo, 15. IX 1911), značajni su eseji u Bosanskoj vili(1912-1913), Više slobode stiha, Stih ili pesma?, a u međuratnom periodu brani modernističko pesništvo, naročito u eseju Uzbuna kritike i najmlađa moderna(Misao, 1921) i u polemici sa Markom Carom (Misao i Politika).
Stefanović je bio poznat kao kritičar svojih savremenika. Smatrao je da se previše energije troši na rat sa starom umetnošću, umesto na oslobađanje nove. Kritikovao je veštačku konstruisanost i nedostatak intuitivnosti i spontanosti u avangardnoj poeziji. Verovao je u pobunu, obnoviteljsku misiju, ali i u povratak varvarsta i primitivizma u književnost, smatrajući da predstavljaju osveženje za umetnosti. Međutim, tridesetih godina Svetislav Stefanović napušta koncepciju za koju se zalagao, odriče se modernizma, postaje konzervativan i prelazi na književnu desnicu.
Njegov sin je Pavle Stefanović, a unuka kompozitor Ivana Stefanović.
Reference
uredi- ^ "Vreme", 27. dec. 1934
- ^ „Mileva Marić Ajnštajn – metafora za nepravdu”, RT, 4. avgust 2024. Pristupljeno 20. oktobra 2024.
- ^ Milosavljević 2010a, str. 77.
- ^ Milosavljević 2010b, str. 42.
- ^ Milosavljević 2010b, str. 19.
- ^ Petranović 1992, str. 424.
- ^ Pero Simić: "Tito i Srbi", Beograd 2016.
- ^ "Srpski narod", 30. avgust 1943
Literatura
uredi- Petranović, Branko (1992). Srbija u Drugom svetskom ratu 1939—1945. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar.
- Gojko Tešić: Antologija pesništva srpske avangarde 1902—1934, Svetovi, Novi Sad, 1994.
- Gojko Tešić: Srpska avangarda u polemičkom kontekstu, Novi Sad, Svetovi, 1991.
- Stanislav Vinaver: Sunce i senke. Pesme g. Svetislava Stefanovića, Štampa, XI/180, 2. VII 1912.
- Milivoj Nenin: Svetislav Stefanović - preteča modernizma, Novi Sad, 1993.
- Milosavljević, Olivera (2010a). Savremenici fašizma: Percepcija fašizma u beogradskoj javnosti 1933—1941 (PDF). Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. ISBN 9788672081701.
- Milosavljević, Olivera (2010b). Savremenici fašizma: Jugoslavija u okruženju (PDF). Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. ISBN 978-86-7208-171-8.
