Википедија

Siavaš Kazrai

Сиаваш Казраи (1927-1996), ирански књижевник

Siavaš Kazrai (pers. سیاوش کسرائی; Isfahan, 25. februar 1927 — Beč, 8. februar 1996) je bio iranski pesnik, književni kritičar i romanopisac. Poznat je po svojoj epskoj pesmi Araš Strelac napisanoj kasnih 50-ih. Aktivan pristalica Iranske komunističke partije Tudeh od kasnih 1940-ih do sredine 1980-ih, distancirao se od njenog rukovodstva 1988–1990, a sredinom 1990-ih se pretvorio u otvorenog kritičara.[1]

Siavaš Kazrai
Ime po rođenjuSiavaš Kazrai
Datum rođenja(1927-02-25)25. februar 1927.
Mesto rođenjaIsfahan, Iran
Datum smrti8. februar 1996.(1996-02-08) (68 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrija
PočivališteSredišnje bečko groblje
UniverzitetUniverzitet u Teheranu
ZanimanjeKnjiževnik

Život uredi

Siavaš Kazrai je rođen 1927. godine u Isfahanu, u Iranu, u porodici službenika, od kojih su neki (posebno njegov ujak Abdol-Karim Kazrai) bili ozbiljno zainteresovani za književnost. U Teheranu je od ranog detinjstva stekao osnovno obrazovanje u školi Adab, a srednje obrazovanje na vojnom koledžu i Dar ul-Fununu . Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Teheranu 1950. godine, a vojni rok je odslužio na Vojnoj akademiji.

Početkom 1950-ih, Kazrai je služio u Iranskoj agenciji za zdravstvenu saradnju, stvorenoj u okviru Trumanovog programa Četiri tačke, i predvodio je dva periodična izdanja agencije. Od sredine 1950-ih do ranih 1980-ih, Kazrai je gotovo neprekidno služio u državnim organima koji su se fokusirali na stanovanje ili urbani razvoj: Iranska banka za stanovanje, Agencija za stanovanje i Ministarstvo za stanovanje i urbanizaciju. Početkom do sredine 1970-ih, u prinudnom odsustvu iz Ministarstva, radio je nekoliko godina kao glavni autor tekstova za industrijsku grupu Behšahr. Pored redovnog zaposlenja, Kazrai je povremeno predavao književnost na univerzitetima u Teheranu i Zahedanu.

Tokom svog srednjeg obrazovanja, Kazrai je bio deo grupe mladih nacionalista uključujući Dariuša Forouhara i Mohsena Pezeškpoura. Godine 1948. postao je član Partije Tudeh, koju je aktivno podržavao tokom naredne četiri decenije. Kazrai je ubrzo zatvoren nakon svrgavanja Mohameda Mosadika 1953. godine. Bio je jedan od osnivača Udruženja iranskih pisaca i jedan od njegovih izabranih sekretara u prve četiri godine postojanja, od 1968. do 1971. godine. Kazrai je 1977. godine učestvovao u večerima čitanja poezije Teheranskog Gete instituta, zapaženom javnom događaju sa disidentskim prizvukom u periodu pre Iranske revolucije. Kao rezultat postrevolucionog obračuna sa pristalicama Tudeha, napustio je Iran 1983. godine, boravio u Kabulu do kraja 1987. godine, u Moskvi do 1995. godine, a zatim u Beču. Kazrai je izabran u politički Biro stranke Tudeh 1986. Podneo je ostavku na Birou stranke 1988. i na njen Centralni komitet 1990. godine. Kazraijevo poslednje veliko delo (Moreje Sorkh), objavljeno 1995. godine, bilo je javno izražavanje razočaranja komunističkim aktivnostima.

Kazrai je imao intenzivan društveni život, podstaknut svojim intelektualnim interesima i etikom solidarnosti. Bio je, u različitim periodima, u bliskim ličnim odnosima sa takvim književnim pregaocima kao što su Iraj Afšar, Ahmadreza Ahmadi, Houšang Ebtehadž (alijas H. E. Sajeh), Mahmud Etemadzadeh (alijas M. E. Behazin), Farug Farokhzad, Morteza Kejpur, Nader Naderpur, Šahrok Meskub, Ferejdon Moširi, Brajim Jonisi i Nima Jušidž. Od ranih 1960-ih do ranih 1980-ih gotovo svakodnevno je održavao neformalne eklektične skupove u svojoj kancelariji i kući.[2]

Preminuo je 8. februara 1996. godine u Beču i sahranjen je u Središnjem bečkom groblju.

Književno delo uredi

 
Siavaš Kazrai
  • 1957. godine. Ava (Ava. Tehran: Nil).
  • 1959. godine. Araše Kamangir (Arashe Kamangir. Tehran: Andishe).
  • 1962. godine. Khune Siavaš (Khune Siavash. Tehran: Amir Kabir).
  • 1966. Ba Damavande Khamuš (Ba Damavande Khamush. Tehran: Sa’eb).
  • 1966. Sang o Shabnam (Sang o Shabnam. Tehran: Sa’eb).
  • 1967. Ba'd az Zemestan dar Abadie Ma (Ba’d az Zemestan dar Abadiye Ma. Tehran: Kanune Parvareshe Fekriye Kudakan va Nojavanan).
  • 1967. Khanegi (Khanegi. Tehran: Bina).
  • 1975. Čehreje Mardomie Šere Nima .(Chehreye Mardomiye She’re Nima. University of Zahedan).
  • 1976. Be Sorkije Ataš, be Ta'me Dud (Be Sorkhiye Atash, be Ta’me Dud. Švedska (nepoznat grad): Tudeh Partija Irana. (Objavljeno pod pseudonimom Šabane Bozorg Omid)
  • 1978. Az Ghorogh ta Khoruskhan (Az Ghorogh ta Khoruskhan. Tehran: Maziar).
  • 1979. Amrika, Amrika (Amrika, Amrika. Tehran: Elm o Honar).
  • 1981. Čehel Kelid. Teheran: Iranska partija Tudeh (Chehel Kelid. Tehran: Tudeh Party of Iran).
  • 1983. Tarašehaje Tabar (Tarashehaye Tabar. Kabul: Pohantun Cultural Assembly).
  • 1984. Hedijei baraje Khak (Hediyei baraye Khak. London: Bina).
  • 1984. Pejvand . Kabul: Tudeh partija Irana (Peyvand. Kabul: Tudeh Party of Iran).
  • 1989. Setaregane Sepidedam (Setaregane Sepidedam. London: Bina).
  • 1995. Mohreje Sorkh (Mohreye Sorkh. Vienna: Kara).
  • 2003. Dar Havaje Morghe Amin: Naghdha, Gofteguha, va Dastanha (Dar Havaye Morghe Amin: Naghdha, Gofteguha, va Dastanha. Tehran: Ketabe Nader Publications).
  • 2003. Havaje Aftab: Vapasin Sorudeha (Havaye Aftab: Vapasin Sorudeha. Tehran: Ketabe Nader Publications).

Ovo su sve knjige poezije, osim prve publikacije iz 1967 (knjiga za decu), 1975 (delo književne kritike) i prve publikacije iz 2003 (uključuje književnu kritiku, intervjue i romane). Kazraijeva kompletna zbirka pesama objavljena je na 773 stranice 2005. godine u Teheranu od strane Ketabe Nader izdavača, pod naslovom Az Ava ta Havaie Aftab (Az Ava ta Havaye Aftab).

Druga publikacija, Araše Kamangir, donela je javno priznanje Kasraiju. Araš je legendarna ličnost koja spasava svoju zemlju od poniženja i bede poraza stavljajući svoju dušu u strelu, koja će putovati i povratiti izgubljenu teritoriju. Kasraijeva verzija je prva epska pesma u stilu Nime Jušidža, ili uopštenije, prva epska instanca persijske nove poezije. Pesma je posvećena Khosru Ruzbehu, radikalnom levičaru pogubljenom početkom 1958. Uprkos onome što je nekima izgledalo kao tehnička slabost i uprkos disidentskoj interpretaciji koju su autori predložili, Kazraijev Araše Kamangir bila je jedna od retkih savremenih pesama koje su se našle u školskim udžbenicima.

Mohreje Sorkh, Kazraijeva poslednja publikacija, je slika u ogledalu Arašea Kamangira. Poput Araše Kamangira, Mohreje Sorkh je ep u novom pesničkom stilu, zaista moderan nastavak Ferdovsijevih Rostama i Sohraba, sa predloženom političkom interpretacijom. Ali dok je Araše Kamangir priča o žrtvi i spasenju, Mohreje Sorkh je priča o kompromisu i gubitku. Objavljena nakon Kasraijevog raskida sa Tudeh partijom i preseljenja iz Moskve u Beč, Mohreje Sorkh je izraz žaljenja ili pokajanja zbog decenija komunističke aktivnosti. Kazraijev predgovor govori o „ozbiljnim greškama dobronamernih ljudi čiji su postupci proizašli iz fascinacije umesto znanja, žurnih i kratkovidih, dovodeći do ivice uništenja, a sada suočeni sa teškom cenom plati.”

Izvori uredi

  1. ^ Ābedi, Kāmyār ʿ (2009). „KASRA’I, Siavash”. Encyclopædia Iranica. Pristupljeno 2021-04-06. 
  2. ^ Buried at Vienna Central Cemetery, group 33E, alley 3, number 30.

Izvori uredi

  • Abedi, Kamjar. 2000. Šabane Bozorge Omid: Baresije Zendegi va Asare Siavaše Kazrai (Abedi, Kamyar. 2000. Shabane Bozorge Omid: Barresiye Zendegi va Asare Siavashe Kasrai. Tehran: Ketabe Nader Publications).
  • Kazrai, Siavaš. Bez datuma, verovatno sredinom 1980-ih. Autobiografske beleške (Kasrai, Siavash. Undated, probably mid 1980s. Autobiographical Notes. Kasrai Papers).
  • Kazrai, Siavaš. 1990. Saopštenje plenumu Centralnog komiteta partije Tudeh aprila 1990. godine (Kasrai, Siavash. 1990. Communication to the April 1990 Tudeh Party Central Committee Plenum. Kasrai Papers).
  • Kazrai, Siavaš. 2003. Mohreje Sorkh (Kasrai, Siavash. 2003. Mohreye Sorkh. Vienna: Kara, 1995. Reprint, Tehran: Ketabe Nader Publications).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сиаваш_Казраи&oldid=27519532”