Sofija Jovanović (ratnica)
Sofija Jovanović (Beograd, 1895 — Beograd, 1979) bila je dobrovoljac i narednik srpske vojske u ratovima od 1912. do 1918. godine, dobila je 13 odlikovanja.
| Sofija Jovanović | |
|---|---|
 Sofija Jovanović | |
| Lični podaci | |
| Nadimak | Sofronije Jovanović |
| Datum rođenja | 1895. |
| Mesto rođenja | Beograd, Kraljevina Srbija |
| Datum smrti | 1979. (83/84 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, SFRJ |
| Vojna karijera | |
| Služba | 1912 – 1918. |
| Rod | pešadija |
| Učešće u ratovima | Prvi balkanski rat, Drugi balkanski rat, bitkama na Drini, Kolubari, odbrane Beograda, Povlačenje preko Albanije, učestvovala u proboju Solunskog fronta |
Biografija uredi
Rođena je u Beogradu kao ćerka mesara Jovanovića iz Dušanove ulice. On je imao više ćerki ali ne i sina, pa se i glasno žalio zbog toga što nema „sina junaka“. Bila je devojčica kad joj je otac umro, a maturantkinja kad je izbio Prvi balkanski rat 1912. godine.[1]
Tada se javila Narodnoj odbrani kao dobrovoljac - četnik i prošla test pred komisijom koju su činili apotekar Karić, kapetan Voja Tankosić i major Vasić zvani Gorski car. Potom je prošla obukuod par dana u Prokuplju i Vranjskoj Banji, gde je učila da puca iz puške i kako se baca bomba, a zatim je otišla prema kumanovu, a prvo učešće u borbama imala je na Crnoj Čuki i Veljoj Glavi. Bila je prva žena borac u srpskoj vojsci.[1]
Prolazila je iza neprijateljskih linija, izvodila diverzije i iznenadne napade. Počela je da dobija odlikovanja, a francuski reporteri nazvali su je „srpska Jovanka Orleanka“. Tada se njena fotografija našla i na nemačkoj dopisnici, a objavljena je i u pariskom „Malom žurnalu“ 1912. godine.[2] Sofija je postala i strateg u svojoj jedinici i planirala je diverzije i gerilske napade. Za učešće u Bregalničkoj bici je odlikovana ordenom za hrabrost.
Po završetku Drugog balkanskog rata uniformu je zamenila haljinom i zaposlila se kao činovnica u Direkciji železnice. Međutim mir je kratko trajao, ubrzo je izbio Prvi svetski rat i od samog početka, noći između 28. i 29. jula 1914. ona je sa svojih 22 godine bila učesnik prve bitke Velikog rata u kojoj je razbijen austrijski desant na Beograd.
Po izbijanju rata se odmah javila i tražila da bude u odredu Voje Tankosića, ali njegov odred je već bio u pokretu, krenuli su na Drinu, a na Tankosićevu preporuku se javila Ignjatu Kirheru koji se uopšte nije dvoumio kad je preporuka došla od Tankosića lično.[3]
Pod Kirherovom komandom je bila u sastavu Sremskog dobrovoljačkog odreda gde je dobila titulu komandanta i komandovala prvom grupom srpskih boraca koja je prešla preko Save u Srem da izvidi neprijateljske položaje i preseče telefonske žice do Zemuna. Sa njom su išli Miroslav Golubović, Predrag Karaklajić, Pavle Arsenić i Milivoje Lazarević. Poneli su i dve srpske zastave i postavili ih na karaulu,[4] pokupili naoružanje i municiju i vratili se u Beograd.
Kasnije je Sofijina mala četa uništavala i topove koji su sa druge strane gađali Beograd, ali je izvodila i noćne napade bombama kako bi očistili neprijateljske rovove.[5]
Učestvovala je u bitkama na Drini i Kolubari , gde je Sofija pretrpela teže povrede, od kojih je jedna koštala dela stopala koje je moralo biti amputirano.
U oktobru 1915. godine kada je Nemačka povela ofanzivu na Srbiju bila je u borbama od Ade Ciganlije do poslednje odbrane Beograda, na Dorćolu, pod komandom majora Dragutina Gavrilovića. Preživela je i povlačenje preko Albanije, učestvovala u proboju Solunskog fronta. U ratu je bila ranjavana, izgubila je deo stopala i ostala invalid. Za junaštvo je dobila 13 odlikovanja i postala je najodlikovanija žena u Velikom ratu.[1]
Posle rata se udala za ratnog druga Tihomira Krsmanovića i nije se pojavljivala u javnosti. Preminula je 1979. godine u 84. godini života i sahranjena je uz vojne počasti na Novom groblju u Beogradu.[6]
Njena praunuka je dramaturg i glumica Sanja Krsmanović Tasić koje je napravila predstavu „Priče hleba i krvi“ o Sofiji Jovanović kako bi ovu heroinu sačuvala od zaborava.
Zanimljivost uredi
Opis regrutacije: Prijavila se Narodnoj odbrani, ali tamo nisu hteli ni da čuju. Rekli su joj, u šali, da bi bio najveći greh da pogine tako mlada i lepa, jer Srbija na Turke šalje junake, a ne maturantkinje... Vratila se pokunjena, ali je sutradan opet došla. Kad je ugleda jedan major, reče:
- Kojim dobrom, devojko?
- Hoću pušku i ratni raspored! - rekla je odlučno. - Odavde neću otići bez puške. Ako posustanem ili se uplašim zadatka, ubijte me... Svi su moji u ratu, neću ni ja da sedim kod kuće.
- Dobro, devojko! - reče joj major. - Ne možeš na front, ali te možemo uzeti za bolničarku. Da vidaš rane junacima...
- Hoću pušku! - ponovila je. - Za bolničarke uzmite starije. Hoću i ja da tučem Turke!
Nisu imali kud: primili su je.[7]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b v Naša Jovanka Orleanka („Večernje novosti“, 4. jun 2014)
- ^ „011.info”.
- ^ „Ona”.
- ^ Srpske Amazonke Velikog rata (1914‐1918) – Skromne dame gvozdenog srca
- ^ „Zaboravljena heroina”.
- ^ Politika:Sestre po oružju pričaju o besmislu
- ^ Antonije Đurić „Žene solunci govore“ 2014
Spoljašnje veze uredi
- Srpska heroina Sofija Jovanović
- Sofija Jovanović: Krv na ulicama prestonice (Antonije Đurić - Žene Solunci govore)
- Lepotica pred kojom je bežao neprijatelj (27. maj 2019)
- Sofija pobola srpske barjake u švapski tabor („Politika”, 3. oktobar 2021)
