Srednjoatlantski greben

Srednjoatlantski greben obuhvata usku zonu meridijanskog pravca pružanja koja ide sredinom Atlantskog okeana. U severnom delu se nalazi vulkansko ostrvo Island. Na Islandu ima 22 aktivna vulkana od kojih su najpoznatiji Hekla (1.447m) i Hvanadasnukur (2.120m). U zapadnom delu Atlantskog okeana, na ostrvu Martinik se nalazi vulkan Mon Pele (1.350m). U basenu Atlantskog okeana vulkani se javljaju i na Azorskim ostrvima gde je aktivan podmorski vulkan Fajal.

Greben je bio u središtu podele hipotetičkog kontinenta Pangea.

Srednjoatlantski greben je srednjeokeanski greben, divergentna ili konstruktivna granica ploče smeštena uz dno Atlantskog okeana i deo najdužeg planinskog lanca na svetu. U severnom Atlantiku odvaja Severnoameričku od Evroazijske ploče i Afričke ploče, severno i južno od Trojnog čvora Azori. U južnom Atlantiku razdvaja afričku i južnoameričku ploču. Greben se proteže od spoja s Grebenom Gakel (Srednjearktički greben) severoistočno od Grenlanda prema jugu do trojnog čvora Bouvet u južnom Atlantiku. Iako je Srednjeatlantski greben uglavnom podvodno obeležje, njegovi delovi imaju uzvišenja koja se uzdižu iznad nivoa mora, na primer na Islandu. Greben ima prosečnu brzinu širenja od oko 2,5 cm godišnje.^[1]

Otkriće uredi

Postojanje grebena ispod severnog Atlantskog okeana prvi je pretpostavio Matju Fontejn Mori 1853. godine, na temelju sondiranja koje je izveo USS Dolfin. Postojanje grebena i njegovo produženje u južni Atlantik potvrđeno je tokom ekspedicije HMS Čelindžera 1872.^[2]^[3] Tim naučnika na brodu, predvođen Čarlsom Vajvilom Tomsonom, otkrio je veliku podvodnu planinu usred Atlantika istražujući buduće mesto za transatlantski telegrafski kabal.^[4] Postojanje takvog grebena potvrđeno je sonarom 1925. godine^[5], a nemačka ekspedicija Meteor dokazala je protezanje grebena oko Iglenskog rta dalje u Indijski okean.^[6]

Pedesetih godina 20. veka, mapiranje morskog dna koje su izveli Brus Hizen, Moris Juing, Mari Tarp i drugi, pokazalo je da Srednjoatlantski greben ima neobičnu batimetriju dolina i grebena,^[7] s tim da je njegova središnja dolina bila seizmološki aktivna i epicentar mnogih potresa.^[8]^[9] Juing, Hizen i Tarp otkrili su da je greben deo 40 000 km dugog, praktično kontinuiranog sistema srednjookeanskih grebena na dnima svih zemaljskih okeana.^[10] Otkriće ovog svetskog sistema grebena dovelo je do teorije širenja morskog dna i opšteg prihvatanja Vegenerove teorije pomicanja kontinenata i širenja u modifikovanom obliku tektonike ploča. Greben je presudan za raspad hipotetičnog superkontinenta Pangea koji je započeo pre oko 180 miliona godina.

Značajne osobine uredi

Na Islandu, Srednjeatlantski greben prolazi preko Nacionalnog parka Tingvelir, popularnog turističkog odredišta

Srednjoatlantski greben uključuje duboku dolinu raseda koja se proteže duž ose grebena gotovo celom dužinom. Ova pukotina označava stvarnu granicu između susednih tektonskih ploča, gde se magma iz plašta uzdiže do morskog dna, eruptirajući kao lava i stvarajući novu oceansku koru za tektonske ploče.

U blizini ekvatora, Srednjoatlantski greben podeljen je na Severnoatlantski greben i Južnoatlantski greben rovom Romanš, uskim podmorskim rovom maksimalne dubine 7,758 m, jednim od najdubljih mesta Atlantskog okeana. Taj se rov, međutim, ne smatra granicom između Severne i Južnoameričke ploče, niti Evroazijske i Afričke ploče.

Ostrva uredi

Ostrva na ili u blizini Srednjoatlantskog grebena, od severa prema jugu, sa svojim najvišim vrhovima i položajem, su:

Severna hemisfera (severnoatlantski greben):

Jan Majen (Berenberg, 2277 metra (na 71° 06′ N 08° 12′ W / 71.100° S; 8.200° Z / 71.100; -8.200)), u Arktičkom okeanu
Island (Hvanadalšnukur kod Vatnajekidl, 2109,6 metra) (na 64° 01′ N 16° 41′ W / 64.017° S; 16.683° Z / 64.017; -16.683), kojim prolazi greben
Azori (Ponta do Piko ili Piko Alto, na ostrvu Piko, 2351 metar (na 38° 28′ 0″ N 28° 24′ 0″ W / 38.46667° S; 28.40000° Z / 38.46667; -28.40000)
Stene Svetog Petra i Pavla (Jugozapadna stena, 22,5 metara, na 00° 55′ 08″ N 29° 20′ 35″ W / 0.91889° S; 29.34306° Z / 0.91889; -29.34306)

Južna hemisfera (južnoatlantski greben):

Asension (Vrh, Zelena planina, 859 metara, na 07° 59′ S 14° 25′ W / 7.983° J; 14.417° Z / -7.983; -14.417 )
Sveta Helena (Dijanin vrh, 818 metara), na 15° 57′ S 5° 41′ W / 15.950° J; 5.683° Z / -15.950; -5.683 )
Tristan da Kunja (Vrh kraljice Marije, 2062 metra, na 37° 05′ S 12° 17′ W / 37.083° J; 12.283° Z / -37.083; -12.283 )
Ostrvo Gof (vrh Edinburg, 909 metara, na 40° 20′ S 10° 00′ W / 40.333° J; 10.000° Z / -40.333; -10.000 )
Ostrvo Buve (Olavtopen, 780 metara, na 54° 24′ S 03° 21′ E / 54.400° J; 3.350° I / -54.400; 3.350 )

Island uredi

Podmorski deo Srednjoatlantskog grebena blizu jugozapadnog Islanda poznat je pod nazivom Greben Rejkjanes. Srednjoatlantski greben prolazi kroz Island, gde je greben poznat i kao Neovulkanska zona. Na severu Islanda zona loma Tjernes povezuje Island s grebenom Kolbejnsi.

Geologija uredi

Bazaltne stene srednjeatlantskog grebena prikupljene od strane robotskog vozila Herkules tokom ekspedicije Izgubljeni grad 2005. godine.

Greben se nalazi na vrhu geološkog svojstva poznatog kao Srednjoatlantski uspon, koje je progresivna izbočina koja prolazi celom dužinom Atlantskog okeana, s tim da se greben nalazi na najvišoj tački ovog linearnog izbočenja. Smatra se da je ovo izbočenje uzrokovano konvektivnim silama prema gore u astenosferi koja potiskuje okeansku koru i litosferu. Ta je divergentna granica prvo formirana u trijasu, kada je niz trokrakih tektonskih rovova srastao na Superkontinent Pangea i tako formirao greben. Obično samo dva kraka bilo kojeg trokrakog tektonskog rova postanu deo divergentne granice ploče. Propali krakovi nazivaju se avlakogeni, a aulakogeni Srednjoatlantskog grebena na kraju su postali mnogi od velikih rečnih dolina viđenih uz Ameriku i Afriku (uključujući reke Misisipi, Amazon i Niger). Bazen Fandi na atlantskoj obali Severne Amerike između Nju Bransvika i Nove Škotske u Kanadi dokaz je prastarog srednjoatlantskog grebena.^[11]^[12]

Vidi još uredi

Istočnopacifički greben

Reference uredi

^ USGS (5. 5. 1999). „Understanding plate motions”. Pristupljeno 13. 3. 2011. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ Searle, R. (2013). Mid-Ocean Ridges. Cambridge University Press. str. 3—4. ISBN 9781107017528.
^ Hsü, Kenneth J. (1992). Challenger at Sea: A Ship That Revolutionized Earth Science. Princeton University Press. str. 57. ISBN 978-0-691-08735-1.
^ Redfern, R.; 2001: Origins, the Evolution of Continents, Oceans and Life, Sveučilište u Oklahomi, ISBN 1-84188-192-9, str. 26
^ Alexander Hellemans and Brian Bunch, 1989, Timeline of Science, Sidgwick and Jackson, London
^ „Stein, Glenn, A Victory in Peace: The German Atlantic Expedition 1925–27, June 2007”. Архивирано из оригинала 2016-03-09. г. Приступљено 2010-06-23.
^ Ewing, W.M.; Dorman, H.J.; Ericson, J.N.; Heezen, B.C. (1953). „Exploration of the northwest Atlantic mid-ocean canyon”. Bulletin of the Geological Society of America. 64 (7): 865—868. doi:10.1130/0016-7606(1953)64[865:eotnam]2.0.co;2.
^ Heezen, B. C.; Tharp, M. (1954). „Physiographic diagram of the western North Atlantic”. Bulletin of the Geological Society of America. 65: 1261.
^ Hill, M.N.; Laughton, A.S. (1954). „Seismic Observations in the Eastern Atlantic, 1952”. Proceedings of the Royal Society of London A: Mathematical and Physical Sciences. 222 (1150): 348—356. Bibcode:1954RSPSA.222..348H. S2CID 140604584. doi:10.1098/rspa.1954.0078.
^ Spencer, Edgar W. (1977). Introduction to the Structure of the Earth (2nd изд.). Tokyo: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-085751-3.
^ Burke, K.; Dewey, J. F. (1973). „Plume-generated triple junctions: key indicators in applying plate tectonics to old rocks” (PDF). The Journal of Geology. 81 (4): 406—433. Bibcode:1973JG.....81..406B. JSTOR 30070631. S2CID 53392107. doi:10.1086/627882. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 10. 2016. г. Приступљено 09. 07. 2021.
^ Burke, K. (1976). „Development of graben associated with the initial ruptures of the Atlantic Ocean”. Tectonophysics. 36 (1–3): 93—112. Bibcode:1976Tectp..36...93B. CiteSeerX 10.1.1.473.8997  . doi:10.1016/0040-1951(76)90009-3.

Литература uredi

Evans, Rachel. "Plumbing Depths to Reach New Heights: Marie Tharp Explains Marine Geological Maps." The Library of Congress Information Bulletin. November 2002.
Macdonald, Ken C. (2019), „Mid-Ocean Ridge Tectonics, Volcanism, and Geomorphology”, Encyclopedia of Ocean Sciences (на језику: енглески), Elsevier, стр. 405—419, ISBN 9780128130827, doi:10.1016/b978-0-12-409548-9.11065-6
Sclater, John G.; Anderson, Roger N.; Bell, M. Lee (1971-11-10). „Elevation of ridges and evolution of the central eastern Pacific”. Journal of Geophysical Research. 76 (32): 7888—7915. Bibcode:1971JGR....76.7888S. ISSN 2156-2202. doi:10.1029/jb076i032p07888.
Parsons, Barry; Sclater, John G. (1977-02-10). „An analysis of the variation of ocean floor bathymetry and heat flow with age”. Journal of Geophysical Research. 82 (5): 803—827. Bibcode:1977JGR....82..803P. ISSN 2156-2202. doi:10.1029/jb082i005p00803.
Davis, E.E; Lister, C. R. B. (1974). „Fundamentals of Ridge Crest Topography”. Earth and Planetary Science Letters. 21 (4): 405—413. Bibcode:1974E&PSL..21..405D. doi:10.1016/0012-821X(74)90180-0.
Vine, F. J.; Matthews, D. H. (1963). „Magnetic Anomalies Over Oceanic Ridges”. Nature (на језику: енглески). 199 (4897): 947—949. Bibcode:1963Natur.199..947V. ISSN 0028-0836. S2CID 4296143. doi:10.1038/199947a0.
Vine, F. J. (1966-12-16). „Spreading of the Ocean Floor: New Evidence”. Science (на језику: енглески). 154 (3755): 1405—1415. Bibcode:1966Sci...154.1405V. ISSN 0036-8075. PMID 17821553. S2CID 44362406. doi:10.1126/science.154.3755.1405.
Searle, Roger (2013-09-19). Mid-ocean ridges. New York. ISBN 9781107017528. OCLC 842323181.
Macdonald, Ken C. (1977). „Near-bottom magnetic anomalies, asymmetric spreading, oblique spreading, and tectonics of the Mid-Atlantic Ridge near lat 37°N”. Geological Society of America Bulletin (на језику: енглески). 88 (4): 541. Bibcode:1977GSAB...88..541M. ISSN 0016-7606. doi:10.1130/0016-7606(1977)88<541:NMAASO>2.0.CO;2.
Macdonald, K. C. (1982). „Mid-Ocean Ridges: Fine Scale Tectonic, Volcanic and Hydrothermal Processes Within the Plate Boundary Zone”. Annual Review of Earth and Planetary Sciences. 10 (1): 155—190. Bibcode:1982AREPS..10..155M. doi:10.1146/annurev.ea.10.050182.001103.
Argus, Donald F.; Gordon, Richard G.; DeMets, Charles (2010-04-01). „Geologically current plate motions”. Geophysical Journal International (на језику: енглески). 181 (1): 1—80. Bibcode:2010GeoJI.181....1D. ISSN 0956-540X. doi:10.1111/j.1365-246X.2009.04491.x  .
Wilson, Douglas S. (1996). „Fastest known spreading on the Miocene Cocos-Pacific Plate Boundary”. Geophysical Research Letters (на језику: енглески). 23 (21): 3003—3006. Bibcode:1996GeoRL..23.3003W. ISSN 1944-8007. doi:10.1029/96GL02893.
Macdonald, Ken C.; Fox, P. J. (1983). „Overlapping spreading centres: new accretion geometry on the East Pacific Rise”. Nature. 302 (5903): 55—58. Bibcode:1983Natur.302...55M. ISSN 1476-4687. S2CID 4358534. doi:10.1038/302055a0.
Dick, Henry J. B.; Lin, Jian; Schouten, Hans (новембар 2003). „An ultraslow-spreading class of ocean ridge”. Nature. 426 (6965): 405—412. Bibcode:2003Natur.426..405D. ISSN 1476-4687. PMID 14647373. S2CID 4376557. doi:10.1038/nature02128.
Marjorie Wilson (1993). Igneous petrogenesis. London: Chapman & Hall. ISBN 978-0-412-53310-5.
Michael, Peter; Cheadle, Michael (20. 2. 2009). „Making a Crust”. Science. 323 (5917): 1017—18. PMID 19229024. S2CID 43281390. doi:10.1126/science.1169556.
Hyndman, Donald W. (1985). Petrology of igneous and metamorphic rocks (2nd изд.). McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-031658-4.
Blatt Harvey; Robert Tracy (1996). Petrology (2nd изд.). Freeman. ISBN 978-0-7167-2438-4.
Spiess, F. N.; Macdonald, K. C.; Atwater, T.; Ballard, R.; Carranza, A.; Cordoba, D.; Cox, C.; Garcia, V. M. D.; Francheteau, J. (1980-03-28). „East Pacific Rise: Hot Springs and Geophysical Experiments”. Science (на језику: енглески). 207 (4438): 1421—1433. Bibcode:1980Sci...207.1421S. ISSN 0036-8075. PMID 17779602. S2CID 28363398. doi:10.1126/science.207.4438.1421.
Martin, William; Baross, John; Kelley, Deborah; Russell, Michael J. (2008-11-01). „Hydrothermal vents and the origin of life”. Nature Reviews Microbiology. 6 (11): 805—814. ISSN 1740-1526. PMID 18820700. S2CID 1709272. doi:10.1038/nrmicro1991.
Hekinian, R., ур. (1982-01-01), „Chapter 2 The World's Oceanic Ridge System”, Elsevier Oceanography Series, Petrology of the Ocean Floor (на језику: енглески), Elsevier, 33, стр. 51—139, Приступљено 2020-10-27

Спољашње везе uredi

MAR-ECO, a Census of Marine Life project on life along the Mid-Atlantic Ridge Архивирано на сајту Wayback Machine (2. april 2015)
„What is the longest mountain range on earth?”. Ocean Facts. NOAA. Pristupljeno 17. 10. 2014. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[USGS_understanding-1] USGS (5. 5. 1999). „Understanding plate motions”. Pristupljeno 13. 3. 2011. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[Searle_2013-2] Searle, R. (2013). Mid-Ocean Ridges. Cambridge University Press. str. 3—4. ISBN 9781107017528.

[3] Hsü, Kenneth J. (1992). Challenger at Sea: A Ship That Revolutionized Earth Science. Princeton University Press. str. 57. ISBN 978-0-691-08735-1.

[4] Redfern, R.; 2001: Origins, the Evolution of Continents, Oceans and Life, Sveučilište u Oklahomi, ISBN 1-84188-192-9, str. 26

[5] Alexander Hellemans and Brian Bunch, 1989, Timeline of Science, Sidgwick and Jackson, London

[Stein-6] „Stein, Glenn, A Victory in Peace: The German Atlantic Expedition 1925–27, June 2007”. Архивирано из оригинала 2016-03-09. г. Приступљено 2010-06-23.

[7] Ewing, W.M.; Dorman, H.J.; Ericson, J.N.; Heezen, B.C. (1953). „Exploration of the northwest Atlantic mid-ocean canyon”. Bulletin of the Geological Society of America. 64 (7): 865—868. doi:10.1130/0016-7606(1953)64[865:eotnam]2.0.co;2.

[8] Heezen, B. C.; Tharp, M. (1954). „Physiographic diagram of the western North Atlantic”. Bulletin of the Geological Society of America. 65: 1261.

[9] Hill, M.N.; Laughton, A.S. (1954). „Seismic Observations in the Eastern Atlantic, 1952”. Proceedings of the Royal Society of London A: Mathematical and Physical Sciences. 222 (1150): 348—356. Bibcode:1954RSPSA.222..348H. S2CID 140604584. doi:10.1098/rspa.1954.0078.

[10] Spencer, Edgar W. (1977). Introduction to the Structure of the Earth (2nd изд.). Tokyo: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-085751-3.

[11] Burke, K.; Dewey, J. F. (1973). „Plume-generated triple junctions: key indicators in applying plate tectonics to old rocks” (PDF). The Journal of Geology. 81 (4): 406—433. Bibcode:1973JG.....81..406B. JSTOR 30070631. S2CID 53392107. doi:10.1086/627882. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 10. 2016. г. Приступљено 09. 07. 2021.

[12] Burke, K. (1976). „Development of graben associated with the initial ruptures of the Atlantic Ocean”. Tectonophysics. 36 (1–3): 93—112. Bibcode:1976Tectp..36...93B. CiteSeerX 10.1.1.473.8997  . doi:10.1016/0040-1951(76)90009-3.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]