Srpsko knjižarstvo

Srpsko knjižarstvo ima dugu i bogatu istoriju. Do značajnijeg razvoja knjižarstva dolazi u krajevima Srbije koji nisu bili pod osmanskom upravom odnosno nakon oslobođenja srpskih zemalja od turske okupacije. Nadležno udruženje struke u Srbiji je Udruženje izdavača i knjižara Srbije.

Štamparije u Srbiji tokom 15. i 16. veka

Dok se u Evropi u 15. veku razvijala štamparija i na taj način povećavala dostupnost knjiga, na teritoriji Srbije su zbog dolaska Osmanlija jedini centri kulture bili manastiri. Škole i javne ustanove za srpski narod nisu postojale sve do Prvog i Drugog srpskog ustanka. Ipak, u 16. veku u Srbiji je bilo više štamparija. Jedna je pripadala privatnom licu Radiši Dimitrijeviću, a ostale crkvi i nalazile su se u manastirima Rujno, Gračanica, Mileševa i Mrkšina crkva.

Štamparija manastira Rujno

Štamparija u Rujnu štamapala je samo jednu knjigu, i to Četvorojevanđelje.Takođe je započet i molitvenik, ali se ne zna kada se to dogodilo. Četvorojevanđelje je završeno 1537. godine. Pisao ga je monah Teodosije.

Danas rujanski manastir ne postoji, a pretpostavlja se da se nalazio negde u okolini Užica. Slova Četvorojevanđelja po svom izgledu ukazuju na to da nisu livena u matricama, već da su cela rezana u pločama. Čitavo jevanđelje je rađeno iz dve vrste slova, koja su nejednakog, grubog, pa čak i ružnog oblika. Bilo je čak i polemike da je ovo rujansko Četvorojevanđelje uopšte plod štamparskog rada, ili je reč o ksilografskoj tehnici. Ksilografija je tehnika rezanja bilo teksta, bilo slike, bilo jednog i drugog, na jednom komadu drvene ploče.

Štamparija manastira Gračanica

U štampariji manastira Gračanica štampana je takođe jedna knjiga, i to Oktoih od pet do osam glasova. Oktoih se koristi prilikom pevanja na službi u crkvi, kada hor peva teskt iz ove crkvene knjige. Knjiga Oktoih štampana je 1539. godine. U njenom predgovoru piše da ga je štampao rab Dimitrije. Na naslovnoj strani Oktoiha nalazi se slika manastira Gračanica, a iznad kupole manastira piše ’Mitropolija Gračanica’. Sve dosad navdene knjige štampane su staroslovenskim pismom srpske recenzije.

Štamparija manastira Mileševa

Prema šturim podacima, u štampariji manastira Mileševa koja je radila 1534 − 1535. godine, štampane su dve knjige i to: Psaltir, koji su radili jeromonasi Mardarije i Teodor, i Trebnik, koji su radili đakon Damjan i Milan iz Obne u Crnom Zagorju na Savi. Poreklo štamparije je sasvim jasno, jer u pogovoru Psaltira manastira Mileševa stoji tekst koji su sastavli jeromonasi. Nije poznato gde su Mardarije i Teodor stekli znanje o štampanju knjiga, ali se pretpostavlja da su duže vreme proveli u Mlecima, i da su tamo naučili zanat. Poreklo slovo je očigledno mletačko, li se ona razlikuju od slova u ostalim štamparijama.

Manastir Mileševa bio je bogat, za razliku od ostalih, pa se pretpostavlja da su jeromonasi, odnosno sam manastir, mogli da reše materijalne troškove, kao i kupovinu slova, čak više tipova. Pavle Rovinski štampariju u Mileševu spominje u Hercegovini, Rujanski manastir u Srbiji, a Kamenu Reku u Staroj Srbiji.

Štamparija Mrkšine crkve

U štampariji manastira Mrkšina crkva štampano je Jevanđelje koje je završeno 1562. godine, a štampao ga je jeromonah Mardarije. Očigledno je da je Mardarije i rezao i lio slova za Jevanđelje manastira Mrkšina crkva. Osim ovog Jevanđelja, 1566. godine štampana je druga Mardarijeva knjiga, Cvetni triod. Ova štamparija je poslednja u nizu naših najstarijih šptamparija. Otkako je ona prestala sa radom pa sve do 1831. godine, na teritoriji Srbije nije bilo ni jedne štamparije (265 godina).

Štamparija Dimitrija Davidovića

Početkom 19. veka, nakon završetka Prvog i Drugog srpskog ustanka, mnogi intelektualci odlaze u Beč i Peštu, gde su odvojeni od svog naroda, ali rade za njegovu dobrobit.

U Beču, dva studenta Dimitrije Davidović i Dimitrije Prušić, početkom 19. veka dolaze na ideju da ponovo pokrenu iѕdavanje srpskih novina. Dimitrije Prušić je bio lekar i otvorio je u Trstu privatnu praksu. Prikupljao je priloge bogatih Srba u Trstu i Veneciji. Dimitrije Davidović je dobio pomoć iz Vojvodine. Tako su sa nešto svojih sredstava i nešto priloga uspeli da kupe štampariju Beču. Kasnije je Dimitrije Prušić napustio rad. Davidović je bio entuzijasta i naš prvi novinar, koji je pored studija izučavao i štamparstvo i sam radio u štampariji.

Godine 1813. on je pokrenuo Novine serbske iz carske Vijene. Ove novine izlazile su svakodnevno, osim nedeljom i praznicima.Ove novine su obrađivale tematiku isključivo iz života Srba, pa su to u stvari prve srpske novine. Iste godine Vuk Stefanović Karadžić prelazu u Beč. U ovim novinama Vuk je prvi put objavio jedan mali članak, koji će zapaziti Jernej Kopitar, cenzor za slovenske knjige Carske biblioteke u Beču. Od tog trenutka počinje stalna saradnja između Vuka i Jerneja.

Oko grupe koju su sačinjavali Davidović, Vuk Karadžić i Jernej Kopitar, okupiće se najpoznatiji predstavnici srpske književnosti 19. veka i pomagaće njihov rad. Tu su još Đura Daničić, Branko Radičević, a kasnije i Jovan Jovanović Zmaj.

Štamparija je pala pod stečaj i tako prestala sa radom. Dimitrije Davidović pokušao je da štampariju prenese u Srbiju, međutim nije uspeo i morao je da napusti Beč. Vratio se u Srbiju, gde je radio kao prvi srpski novinar.

Prva državna štamparija u novoj Srbiji

Prema Hatišerifu iz 1830. godine, Srbija je, pored drugih autonomnih prava, dobila i pravo osnivanja štamparija. Već 1831. godine u Beogradu je osnovana prva štamparija u obnovljenoj Srbiji: Knjažesko − srbska knjigopečatnja, koja je ubrzo dobila popularni naziv Tipografija.

Štamparija, tj. Tipografija, bila je najpre smeštena u skromnoj kući kneza Miloša, na uglu današnje Čubrine ulice i Ulice kralja Petra. Iako je iste godine kada je otvorena štamparija preseljena u Kragujevac, ona je 1835. godine definitivno vraćena u Beograd. Kada je vraćena, štamparija je smeštena u stari konak kneza Miloša. Gornji sprat konaka držala je Bogoslovija, a u prizemlju se nalazila Tipografija. Međutim, kako je ta kuća bila neadekvatna, štamparija se seli u prostranu i čvrstvo građenu kuću u sokaku kod Varoš kapije.

Prvi zvanični štampar u Beogradu bio je Nemac Adolf Berman, koji je stigao iz Petrograda. Rođen u Hanoveru, Berman je zanat izučio kod brata u Beču. Nemirna duha i radoznao, samovoljan ali i nadaren, Berman je zadavao prilične muke i samom knezu Milošu, ali mu je ovaj zbog njegovog umeća dosta opraštao.

Stare srpske knjižare i knjižari

Gligorije Vozarović

1837. godine Gligorije Vozarović je sazidao sopstvenu kuću u Pop Lukinoj 18. Prema zapisu Ota Pirha, Vozarović je svoju prvu improvizovanu knjižaru i knjigoveznicu otvorio odmah po dolasku u Beograd, ali se tek 1829. godina može uzeti kao godina kada je proradila prva knjižara. Nažalost, nijedne od ovih zgrada više nema. Prva Vozarovićeva radnja bila je mali dućan sa nekoliko kamenih stepenica i ostavljala je bedan utisak. Vozarović je u početku radio sam, a kada se oženio pomagala mu je njegova žena Sara. Tek kasnije, kada mu se posao razgranao, a naročito od kada je 1831. godine proradila Državna štamparija u Beogradu, zaposlio je šegrte i kalfe. U početku nije imao previše posla, ali ono što je poveziovao od knjiga odlikovalo se solidnošću i elegancijom kakvih do tada nije bilo u Srbiji. Iako je za povezivanje upotrebljavao najjednostavnija sredstva: kanap, tutkalo, vosak i žicu, knjige koje je radio predstavljaju trajno koričarsko dostignuće.

Kako sa svojim knjigovezačkim zanatom spočetka nije imao mnogo posla, odmah je počeo da trguje knjigama. U obnovljenoj Srbiji nije bilo knjiga, osim časlovaca i psaltira, koji su u malobrojnim školama služili kao udžbenici. Na početku, svog knjižarskog rada nabavljao je stare neukoričene knjige, povezivao ih i prodavao retkim kupcima. Bile su to uglavnom knjige koje su se štampale s one strane Save i Dunava. Kasnije je nabavljao i nemačke i francuske, a takođe je umnožavao i širio periodična izdanja. Oto Pirh u svom putopisu kaže da u Vozarovićevom dućančiću ima srpskih, nemačkih i francuskih knjiga, i ne samo knjiga već i nemačkih i bečkih novina, zatim mda se tu mogu naći Novine serbske, peštanski Srbski narodni listi i drugo.

Otkada je 1834. godine izašao prvi broj Novina srbskih, u Vozarovićevoj knjižari su se počeli skupljati Dimitrije Davidović, Vuk Stefanović Karadžić, Dimitrije Isalović, Dimitrije Tirol, Cvetko Rajović, Lazar Arsenijević Batalka, Đorđe Zorić i drugi. Zanimljivo je da Gligorije Vozarović nije knjige prodavao samo u knjižari, nego je preko oglasa u listovima i časopisima pozivao kupce da dođu i vide kakvih knjiga i novina ima na prodaju. Dakle, ranih tridesetih godina 19. veka, Vozarovićeva knjižara je postala pravi duhovni centar Beograda.

Svoj pravi izdavački rad je počeo 1832. godine, Srbskim stihotvorenijamaod Gavrila Kovačevića i Pavla Stamatovića. Potom se latio izdavanja elokuonih dela Dositeja Obradovića, koga je veoma poštovao. Nakon štampanja Dositejevih od 1832. do 1846. je objavio 31 izdanje. Počeo je sa puno veštine da bira popularna dela, namenjena malom krugu onih obrazovanih čitalaca koji su doskoro sačinjavali slušalačku publiku guslara i narodnih pripovedača. Za tu vrtu čitalačke publike izdvajao je: Davidovićev Zabavnik, Boj zmaja s orlovima, Pjesn hrabrim serbijanom...

Prva javna biblioteka

U knjižari kod Vozarovića skupljala se ondašnja inteligencija i svi oni koji su uživali ugled u varoši i imali važniju ulogu u kulturnom i društvenom životu (Vuk, Dimitrije Davidović, Dimitrije Isalović, Dimitrije Tirol,Đura Mitutinović i drugi). Sigurno je da su ovakvi skupovi u knjižari−čitaonici, naveli, između ostalog, Gligorija Vozarovića na pomisao o osnivanju prve javne biblioteke. Biblioteka varoši beogradske otvorena je i osvećena 15. februara 1832. godine, na dan Sv. apostola Onisima. Od decembra 1832. biblioteka je po naređenju kneza imala obavezan primerak svih knjiga i ostalih publikacija koje su se štampale u Državnoj štampariji. Biblioteka Gligorija Vozarovića nazivana je različito (npr. Biblioteka beogradksa, Biblioteka serbska, Varoška biblioteka itd.) bez obzira na to što bi se njenim pravim imenom morao smatrati naziv Biblioteka varoši beogradske.

Crveni krst na Vračaru

Gligorije Vozarović je na jedan zaista poseban način zauvek obeležio Beograd. Ponet idejom srpstva i nacionalnog bića, dugi niz godina tragao je za mestom na kome je spaljen Sveti Sava. Naišavši na podatak da bi to moglo biti mesto na Vračaru, kupio je tamo 1847. godine njivu za 8 dukata. Dugo je ovo mesto nosilo ime po Vozarovićevom krstu koji je tu podigao, ali kada ga je mnogo godina kasnije Društvo Svetog Save obnavljalo i skroz obojilo crvenom bojom, dobilo je ime Crveni krst.

Značajni beogradski knjižari 20.veka

• Geca Kon
• Svetislav B. Cvijanović
• Dragutin Đuković
• Toma Jovanović
• Dušan Slavić
• Dragoslav M. Petković
• Aleksandar M. Popović
• Branko V. Sujić
• Jeremija Dželebdžić
• Zdravko Spasojević
• Lazar Vukićević
• Dragoljub Marković
• Boško Veljković
• Desimir Lazarević
• Stojan Mileusnić
• Gligorije Đerić
• Milan Vuković