Википедија

Stočarstvo na Staroj planini

Stočarstvo na Staroj planini je od pamtiveka jedna od najzastupljenijih poljoprovrednih grana. Na njegov razvoj i proizvodnju mesa i mleka, pored tradicije, najviše su uticali prirodni faktori: klimatski uslovi, osobine reljefa i zemljišta, primarne abiotski i biotski faktori i ekološki uslovi proizvodnje mleka i mesa.

Ispaša konja na Staroj planini

Geološki uslovi za stočarstvo na Staroj planini uredi

Najveći deo stočarske zone sastoji se od eruptivnih i sedimentnih stena, crvenih peščara i konglomerata, a u najdonjem od kristalastih škriljaca, što uslovljava postojanje velikog broja izvora vrlo hladne vode i što je jako značajno za stočarstvo. Manji deo te zone čine krečnjački masivi (Strašna čuka, Kukla, Vidlič, Tepoš, Basarski kamik) na kojima nema izvora, ili su vrlo retki i slabi, pa se koriste lokve za pojenje stoke. ili se ide daleko po vodu. što nepovoljno utiče na stočarstvo. U krečnjačkom delu ima nekoliko velikih uvala, od kojih su za stočarstvo značajni i zbog prostranstva a i zbog vode. suvati Ponor i Vrtibog.

Suvati, najznačajnije površine za ispašu, su na trijaskim krečnjacima (Mutna bara, Vrtibog, Turska livada, Ravno bučje, Bislava, dojkinački Ponor i još neke površine oko njih), kristalastim škriljcima (Bratkova strana, Krvave bare, Kopren, Debeli rid, Slp, Sirovišnica. Mala poljana, Prelesje) i na crvenim peščarima i konglomeratima (Jablčko ravnište, Babin zub, Prevlaka, Žarkova čuka, Tupanar, Ploča, Baldenica, Popova livada, Bata). Na svim podlogama, zbog travne formacije, zemljište je tipa planinske crnice. duboko je i ima dosta šljunka i peska. Preovlađuju plitka, peskovita, skeletoidna, kisela zemljišta oskudna u humusu i izložena eroziji. U depresijama. vrtačama i uvalama ima crvenice, na krečnjaku i dolomitima su smeđa zemljišta, u rečnim dolinama aluvijalni nanos, diluvijalni nanos na rečnim terasama, a ponegde ima i gajnjače, ali je ona u procesu degradacije. Erodirane su velike površine, pretežno napuštene oranice na strmim i plitkim zemljištima. [1]

Istorija uredi

Stočarstvo na Staroj planini s kraja 19. veka

Posle oslobođenja od Turaka sa razvojem prerade mleka u kačkavalj i kada su se za njegovu izradu zainteresovali gradski trgovci, odnosi u čuvanju stoke i stočarska kretanja dosta su se izmenili. Gradski trgovci koji su počeli da zakupljuju stoku preko leta da bi postigli što bolji kvalitet i kvantitet kačkavalja sa istim brojem stoke, uveli su da se mužna stoka u toku leta čuva u planini a ne u blizini sela. Da bi to postigli, oni su seosku mužnu stoku uzimali u zakup, odnosno „pod kesim“ i sa najamnom radnom snagom izgonili u planinu. Ceo ovaj period, tj. vreme od pojave zakupaca stoke preko leta pa sve do osnivanja zadružnih katuna, može se označiti kao period „kesima“ u razvoju stočarstva srednje zone Visoka. Međutim, kasnije, sa pojavom ekonomskih kriza, kada su gradski trgovci sve ređe zakupljivali stoku preko leta, seljačka gazdinstva su, da bi na neki način ublažila posledice tih kriza na razvoj stočarstva i proizvodnju kačkavalja i drugih mlečnih proizvoda, pristupila stvaranju zadružnih bačija, koje su se nalazile u planini. Tako se i stoka preko leta morala čuvati na planinskim pašnjacima a ne u blizini sela. To je vreme koje se u razvoju stočarstva ove zone može izdvojiti kao period „bačijanja“.

Stočarstvo na Staroj planini do Drugog svestskog rata

Počev od 1932. godine „bačijanje“ je potpuno iščezlo, izuzev u pojedinim planinskim selima: Zaskovci, Velika Lukanja i Gostuša gde se zadržalo sve do 1944. godine. Samim tim prestalo je i stalno letnje izdizanje stoke u planinu. Ovoj pojavi je uzrok velika iscrpljenost oranica zbog slabog đubrenja u periodu „kesima“ i „bačijanja“ , te je sada samo seljaštvo zahtevalo da se bačije spuste u selo, kako bi se njihova stada preko noći mogla zadržati na njivama ili livadama radi torenja. Zakupci, koji su posle prestanka ekonomskih kriza ponovo preuzeli izradu kačkavalja u svoje ruke, prihvatili su zbog teškog transporta kačkavalja od planine do tržišta ovakvu preorijentaciju u stočarstvu, ali su i odustali od uzimanja stoke „pod kesim“ i prišlo se samo otkupljivanju mleka. Ovaj način u stočarenju ove oblasti zadržao se sve do sedamdesetih godina 20. veka, gde su se retko stvarala kolektivna stada već se preko cele godine svako seljačko gazdinstvo brinulo o svojoj stoci. Ukoliko je preko leta bilo pokoje kolektivno stado, ono je bilo vrlo malo i isključivo je bilo sastavljeno od ovaca najsiromašnijih stočara.

Povremena stočarska kretanja su se odvijala u toku zimske polovine godine u dva suprotna pravca: u početku zime prema kotlinama i u početku proleća ili pri kraju zime prema suvatima Stare planine. Takva kretanja su vezana za period nerodnih godina i preduzimaju ih jedino siromašni stočari. Velike prolećne i letnje suše spržile bi brzo livadsku travu te su prinosi sena bili znatno smanjeni i ishrana stoke bila dovedena u kritično stanje. Da ne bi stoka stradala od gladi, stočari su je spuštali u obližnje kotline na ispašu i ishranu. Pre spuštanja bi se stada klanjem i prodajom prepolovila i tek onda spuštala, najčešće u Pirotsku kotlinu a pre Prvog svetskog rata u Zagorje. Bogata seljačka gazdinstva, koristeći ovakvu situaciju, prodavala su svoje nagomilane zalihe sena po vrlo visokim cenama, ponekad uz surovu ucenu – po ceni polovine stada. Siromašni stočari su bili primorani da po toj ceni, daje na ishranu svoje stado. Mnogi od njih, da bi izbegli ovakav postupak seoskih bogataša, bili su primorani da iskoriste rizik. Usled pojave toplog vetra ili usled dužeg razvedravanja ako se sneg brzo otopi na prisojnim stranama Stare planine i otkrije veći prostor pod planinskom travom, stočari, koji su već utrošili svu zalihu stočne hrane su izdizali svoja stada na njih. Stoka takvim načinom ishrane oslabi te brzo propada. Naročito u takvim uslovima stradaju mlada jagnjad jer ih oslabele ovce ne mogu zadovoljiti mlekom. Takva je bila 1921. godina, kada je veliki broj stoke pocrkao ili bivao prodat. U selu Dojkinci je od 110 seljačkih gazdinstava 1922. godine, očuvala su svoju stoku svega 50 ali njihova stada nisu bila veća od 5 do 50 ovaca i 1 do 2 grla krupne stoke.

Stočarstvo na Staroj planini u drugoj polovini 20. veka

U vreme Drugog svetskog rata stočarstvo je bilo u stagnaciji, da bi u prvim posleratnim godinama počelo da se oporavlja i po popisu od 15. januara 1950. godine u Gostuši i Dojkincima zabeleženo da je bilo ukupno 11 727 ovaca i tridesetak koza, 1 153 goveda, 258 konja i nekoliko magaraca i mazgi i taj rast je zabeležen sve do šezdesetih godina prošlog veka. "„Gostuša po pitanju kvaliteta i kvantiteta stoke, bila je u boljem položaju u odnosu na susedna sela, jer je imala bolje suvate za ispašu. Ovako veliki broj stoke je korišćen za nađubrivanje obradivih površina, a nađubrene površine su preoravane (ugarivane) da bi se sačuvalo đubrivo i tako budu spremne za jesenju setvu. Ovako nađubrene i ugarene površine davale su bolje prinose. Godine 1963. kod seoskog govedara je bilo isterano na ispašu 720 grla krupne stoke. Ležala su u Lećiji, a govedari su bili Petar Simonović, Vukašin Vacić i Ranđel Stojanović. Te godine je bila velika suša, ali je bila i najezda skakavaca koji su i ono malo zelene trave pojeli. Zadruga je zaprašivala skakavce, ali je bilo slabe vajde od toga, jer su skakavci brže delovali od zadruge. Sledeće, 1964. godine bilo je najezde gusenica, koje su do kraja juna pojele lišće, pa je drveće do jeseni moralo ponovo da olista. Gostuški planinski atar je veliki, ali se u to vreme sve kosilo pa je ponekada moralo da se ovce teraju u Batu, na letnju ispašu. Pričao mi je moj tast Dragutin, kada se on oženio (1929. godine), da su te godine terali ovce u Batu na ispašu i tamo su ostali sve do Vlasovdana (24. februar), jer je zima bila veoma blaga. Od starijih meštana sam još čuo da je Gostuša 1936 – 1937. godine imala oko 12 000 ovaca. Da su nekada na naše suvate doterivali ovce na ispašu iz Velike Lukanje, Bele, Pakleštice, Zavoja, ali i iz Makedonije – makedonski Grci, koji su se zbog čuvanja ovaca sa crnom vunom nazivali Crnovuncima, koji su boravili od sredine maja pa do 27. septembra. Mesto boravka im je bilo iza Lećije, pa se zbog toga to mesto danas naziva Crnovlnsće kolibe. Takođe sam čuo da su njihove žene, iako su nomadi, sa sobom nosile i razboje i tkale, ali i mesile hleb i pekle ga u vurnjama koje su gradili na mestima gde su boravili" [2]

Sve do završetka Drugog svetskog rata stočarenjem su se isključivo bavila seljačka gazdinstva. Od oslobođenja pojavljuju se i seljačke radne zadruge i opštedruštvene stočarske farme.

Stočarstvo na Staroj planini u 21. veku

Danas na prostorima Stare planine ima 20 000 ovaca. Karakteristično je što se na Planini čuva i karakačanska ovca.

Reference uredi

  1. ^ Dragoljub Zlatković, Tradicionalno stočarstvo Stare planine i njegova perspektiva, 2006, str. 15
  2. ^ Slobodan Stojanović iz Gostuše, intervju za rad Stočarenje na Staroj planini, 2011

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сточарство_на_Старој_планини&oldid=27017769”