Википедија

Suhoj Su-80

Suhoj Su-80, (rus. Сухой Су-80) je dvomotorni, multi funkcionalni ruski visokokrilni avion za prevoz 30 putnika ili 3.300 kg tereta. Poznat je i pod imenom Suhoj S-80. Namenjen je za lokalni i regionalni saobraćaj, danju i noću, kao i pri svim vremenskim uslovima i svim geografskim područjima. Prvi put je poleteo 2001. godine.[1]

Suhoj Su-80

Suhoj Su-80
Suhoj Su-80

Opšti podaci
Namena multi funkcionalni transportni avion
Posada 2
Broj putnika 30 ili 3.300 kg tereta
Poreklo  Rusija
Proizvođač OKB Suhoj
Probni let 4. septembra 2001.
Status operativan
Prvi operater  Kazahstan
Broj primeraka 8
Dimenzije
Dužina 18,26 m
Visina 5,74 m
Raspon krila 23,18 m
Površina krila 44,36 m²
Masa
Prazan 8.350 kg
Maksimalna 14.200 kg
Pogon
Motori mlazni
Broj motora 2
Fizičke osobine
Turboelisni motor 2 h General Electric ST7-9B
Snaga TEM-a 2 h (1.750 KS)/1.305 kW
Performanse
Maks. brzina na Hopt. 470 km/h
Ekonomska brzina 430 km/h
Dolet 895 km
Plafon leta 4.000 m
Brzina penjanja 1.080 m/min
 Portal Vazduhoplovstvo

Projektovanje i razvoj uredi

 
Crtež aviona Suhoj Su-80 u 3 projekcije
 
Suhoj Su-80 na izložbi
 
Avion Suhoj Su-80 u letu

Avion Suhoj Su-80 je projektovan i napravljen zajedničkim naporima Suhoj AD i KNAAPO (Komsomolsk na Amuru Avio Proizvodna Organizacija).[2][3] namena mu je putničko-transportni avion za lokalni i regionalni saobraćaj u svim geografskim uslovima, danju i noću, kao i pri svim meteorološkim uslovima. Ovo je faktički prvi komercijalni avion koji je projektovan OKB Suhoj (izuzimajući akrobatske avione Su-26; Su-29 i Su-31). Planirano je da ovaj avion zameni čitavu lepezu transportnih aviona na kratkim linijama koji se koriste u Rusiji kao što su: Jak-40; An-2; An-24; An-26; An-28; An-30; An-32 i L-410, budući da je proizvodnja tih aviona raspadom Sovjetskog Saveza ostala van Rusije. Pojavio se problem kako i čime zameniti ove dotrajale avione koji pokrivaju dosta širok spektar usluga avio-kompanija u Rusiji. Po nekim proračunima samo avio-kompanijama iz Rusije je bilo potrebno oko 650 ovakvih aviona u doglednoj budućnosti[4] Projektom aviona Suhoj Su-80 pokušano je da se odgovori na ove zahteve avio-kompanija uz respektovanje uslova koji vladaju na aerodromima koji služe za lokalni saobraćaj u Rusiji, što znači da je avion predviđen da služi za putničko-teretni saobraćaj na kratkim i srednjim linijama sa loše pripremljenih poletno sletnih staza i uopšte pod surovim uslovima (kratke, travnate piste, sneg, led, blato). Projektovanje aviona Suhoj Su-80 koji pripada STOL kategoriji aviona, inicijalno je počelo 1989. godine, ali je zbog raspada Sovjetskog Saveza projektovanje odložena od 1992. godine. Izrada prototipa je počela 1993. priterana kraju 1996. godine, ali zbog dorada i izbora motora to se odužilo do kraja 2000. godine. Prvi probni let je obavljen 4. septembra 2001, a glavni projektant aviona je bio G. I. Litvinov.[5]

Tehnički opis uredi

Suhoj Su-80 je putnički dvomotorni turboelisni visokokrilac sa 26 do 30 putničkih sedišta i dva sedišta za kopilota i stjuardesu. Putnička kabina i kabina pilota predstavljaju jednu celinu, pod pritiskom je, klimatizovana je i ima zapreminu od 27 m³. U njoj su u jednom redu postavljena 4 sedišta sa prolazom u sredini, ima prostoriju za WC i čajnu kuhinju, a iznad sedišta su kasete za odlaganje prtljaga. Kabina ima dvoje vrata za ulaz i izlaz putnika i na repu zadnja vrata u obliku rampe preko koje se vrši utovar i istovar tereta. Pod kabine je opremljen valjcina koji olakšavaju manipulaciju teretom u avionu. Demontažom sedišta avion se iz putničke varijante, veoma lako može pretvotiti u kargo avion ili sa izbacivanjem sedišta iz druge polovine kabine i postavljanjem pregrade može napraviti kombi aviona za prevoz i putnika i tereta.


Njegova konstrukcija toleriše G opterećenja u granicama od +2,7 do -1, a avion može raditi u veoma širokom spektru spoljnih temperatura od -50 do +45 °C. Krila aviona su između motora pravougaonog oblika i predstavljaju gredu koja povezuje motore sa trupom aviona. Od motora pa prema krajevima krila su trapezastog oblika sa ravnom napadnom ivicom i završavaju se vingletama koje poboljšavaju njihovu aerodinamičnost. Na napadnoj ivici krila su smeštena dva turboelisna motora General Electric ST7-9B snage 1.305 kW, (alternativa ruski motor Saljut TBD-1500). Standardna verzija aviona je opremljena elisom Hamilton 14RF koja u kombinaciji sa GE ST7-9B motorom proizvodi najmanju moguću buku. U produžetku motora nalaze se dve grede koje sa vertikalnim i horizontalnim stabilizatorima čine rep aviona. Horizontalni stabilizator spaja vrhove vertikalnih stabilizatora tako da ne smeta prilikom utovara u avion preko rampe na kraju trupa aviona. Su-80 je opremljen uvlačećim stajnim trapom sistema „tricikl“ sa prednjom nosnom nogom i dve osnovne noge smeštene ispod krila aviona. U toku leta nosna noga se uvlači u trup aviona, a osnovne noge u prostor iza motora. Sve noge stajnog trapa su opremljene sa po dva točka „blizanca“ sa niskopritisnim gumama, što mu omogućava bezbedno sletanje i poletanje sa loših poletno-sletnih staza.[6][7]

Varijante uredi

  • Su-80GP - je putničko teretna varijanta aviona Su-80, vrlo lako se iz jedne može pretvoriti u drugu jednostavnom demontažom sedišta postaje kargo verzija,
  • Su-80P - je samo putnička varijanta aviona Su-80 sa 32 putnika,
  • Su-80M - je sanitetska varijanta aviona Su-80 za prevoz 10 nosila (nepokretnih bolesnika) sa pratiocima,
  • Su-80R - je varijanta aviona Su-80 za otkrivanje i praćenje ribljih jata,
  • Su-80GR - je varijanta aviona Su-80 namenjena geološkim istraživanjima,
  • Su-80TD - je varijanta prilagođena vojnim potrebama, može poslužiti za prevoz tereta, vojnih jedinica, za desantne namene i obuku padobranaca.
  • Su-80PT - patrolno transportna verzija služi za nadgledanje, granica, naftovoda i gasovoda, šumskih i morskih prostranstava, magnetometrijska merenja i operacije traganja i spašavanja,

Operativno korišćenje uredi

Dosad je proizvedeno desetak aviona ovog tipa koji lete širom sveta. Po porudžbinama budućnost ovog aviona tek počinje. Avion je dobio međunarodni sertifikat AP-25, a uz mogućnost izbora avionike i opreme zapadnog porekla sva tržišta bi trebalo da budu otvorena, ostaje sada samo markentiška umešnost i konkurencija.[4][8]

Zemlje koje koriste ovaj avion uredi

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „OAO „Kompaniя „Suhoй" - Samoletы - Graždanskaя aviaciя - Su-80”. www.sukhoi.org. Pristupljeno 14. 9. 2011. 
  2. ^ „KNAAPO”. www.knaapo.ru. Pristupljeno 14. 9. 2011. 
  3. ^ „KNAAPO Komsomolsk na Amure Aviation Industrial Association named after Gagarin - Russian”. www.globalsecurity.org. Pristupljeno 14. 9. 2011. 
  4. ^ a b [1][mrtva veza]
  5. ^ Endres 2001, str. 452, 453.
  6. ^ „Suhoй S-80”. www.airwar.ru. Pristupljeno 14. 9. 2011. 
  7. ^ [2][mrtva veza]
  8. ^ „KNAAPO - Production - Civilian aviation - Su-80GP”. www.knaapo.ru. Arhivirano iz originala 14. 01. 2011. g. Pristupljeno 14. 9. 2011. 

Literatura uredi

  • Janić, Čedomir (2003). Vek avijacije - [ilustrovana hronologija] (na jeziku: (jezik: srpski)). Beočin: Efekt 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Jeckson, Paul (2007). Jane's All The World's Aircraft 2005-2006 (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Jane's Information Group. str. 17—21. 
  • Books, LLC (2010). Russian Civil Aircraft 2000-2009 (na jeziku: (jezik: engleski)). General Books LLC. ISBN 978-1-157-93220-8. 
  • Endres, Guenter (2001). „Sukhoi S-80”. The Illustrated Directory of Modern Commercial Airkraft (na jeziku: (jezik: engleski)). Osceola USA: NBI Publishing Company. str. 452-453. ISBN 978-0-7603-1125-7. 
  • Shavrov, V.B. History of the aircraft construction in the USSR (na jeziku: (jezik: engleski)). ISBN 978-5-217-02528-2. 
  • Vukmirović, Dejan (jul/avgust 2002). „Suhojev regionalac”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: BB Soft. 40: 28. ISSN 1450-6068. 

Spoljašnje veze uredi

 
Suhoj Su-80 na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сухој_Су-80&oldid=27557461”