Tango
Tango je originalno bio ples improvizacije koji je kombinovao ritam i pokrete nekoliko ranijih muzičkih i plesnih tradicija. Najupečatljiviji trag su ostavili „kandombe”, argentinska verzija plesa robova iz Afrike, koja je dospela u luku Buenos Ajresa. Drugi izvor je bila kubanska „habanera“, mešavina francuskih, kolonijalnih kontraplesova sa afričkim uticajem. Elementi kubanske habanere i evropske polke su se spojili u lokalni argentinski ples „milonga“.[1] Milonga je prvobitno bila pesma puna improvizacije koju su pevali payadores ili folk pevači argentinskih stepa, pampasa. Kao ples, postala je popularna među kompadritosima, na ulicama Buenos Ajres-a 70-ih godina 19. veka.[2][3] Neki istoričari veruju da su upravo ovi kompadritosi improvizovali i imitirali pokrete crnačkih candombe igrača i spojili ih u milonge, koje su i stvarale prve tango note kasnih 1870-ih.
| Tango tango | |
|---|---|
 Par pleše tango | |
| Svetska baština Uneska | |
| Zvanično ime | Tango |
| Kriterijum | Nematerijalno kulturno nasleđe: |
| Referenca | 258 |
| Upis | 2009. (4. sednica) |
| Veb-sajt | https://ich.unesco.org/en/RL/tango-00258 |
Od 2009. godine nalazi se na listi Uneskovoj listi nematerijalne kulturne baštine sveta.[4][5][6]
Opis Tango plesa
urediUslovno sve do 1900. godine možemo reći da je to prva faza u tangu, karakteristična po improvizaciji, gde su muzičari na sluh pratili plesače a ne obrnuto. Gde je muzika bila živahnija i veselija, ali je to period koji je iznedrio vrsne muzičare i kompozitore tanga koji ga uvode u njegovo zlatno doba.
Period od 1900. do 1920. godine poznat kao „guardia vieja“ nazvan po kompozitorima tzv. stare garde koji su razvili tango u jednu od najinteresantnijih i najlepših muzičkih oblika.
Period od 1920. do 1940. godine Argentinci zovu zlatno doba tanga. Tango u stvari tada dobija današnji oblik. To je rezultat nekoliko istovremenih dešavanja. Najezda doseljenika iz Evrope doprinosi da se tango prenese u Evropu i stekne neverovatnu popularnost, jer ga u Evropi prihvataju viši slojevi društva. Tada dobija i vokalnu crtu sa preovlađujuće lirskim pesmama. Orkestri se povećavaju a note zapisuju.
Zatvoren plesni stav tanga je nastao pod uticajem evropskih plesova, polke, mazurke...
Najpoznatija tango numera je (šp. La cumparsita), nastala 1917. godine u Montevideu, a danas je to zvanična državna himna Urugvaja. Najpoznatiji tango stvaraoci su pevač, glumac i gitarista Arlos Gardel i kompozitor i bandeonista Astor Piazola. Oni su doprineli globalnoj popularnosti tanga. Upravo je Astor Piazola krivac što bandeon, malu harmoniku poreklom iz Nemačke, usko povezuju sa tangom iako su prvi instrumenti tanga bili flauta, violina, gitara, klarinet i klavir, a kasnije Evropljani donose mandolinu i bandeon.
Koraci tanga, naročito za dame su se takođe razvijali. Kako se haljina sa godinama skraćivala tako je dami omogućavala raznovrsnije plesne korake i varijacije. Za muškarce je to bio i ostao mačo ples.
Često su se na milongama u predgrađima Buenos Ajres-a dešavale tuče uz korišćenje noževa izmeću lokalnih klanova, pa nije slučajno što tango koraci podsećaju na korake pri borbi noževima.
Druga priča je da su gaučosi od jahanja imali savijena kolena, mirisali na znoj, pa ni parfem barskih dama to nije mogao da priguši, tako da su morale da okreću i zabacuju glavu u desnu stranu i tako je nastao plesni stav.
Treća priča je da su muškarci morali da se nadmeću u tango plesu u baru za naklonost dame, zatim bi joj klimnuli glavom pa na kome ona zadrži pogled taj je pobednik. Razlog tome je što je odnos muškaraca u odnosu na žene u tom periodu bio nesrazmerno veliki pa su se čak osnivane škole gde su muškarci zajedno vežbali mesecima za par minuta plesa sa barskom damom.
Od oktobra 2009. godine tango je postao deo svetske kulturne baštine, i to ne slučajno već zaslugom generacija tango muzičara, kompozitora, plesača — jednom rečju tango stvaralaca.
Kada se kaže tango pre svega se misli na argentinski tango ili “tango argentino” što je svojevrsni, možda, najpoznatiji brend ove zemlje. Danas tango ne morate tražiti po zabitim četvrtima Buenos Ajres-a, on je tu pored vas, u centrima svih svetskih metropola.
Dva najpoznatija Tango stila
urediBalrum tango
urediBalrum tango ili engleski tango nastao modifikacijom i prilagođavanjem izvornog argentinskog tanga. Potiče od Engleza koji su ga razvili. U periodu od 1920. do 1929. godine nastao je ovaj tango u formi kakvog ga danas poznajemo. Standardizovan je 1929. godine u Engleskoj, a od 1930. godine prihvaćen je i u Nemačkoj. Od tada se on igra na takmičenjima u okviru standardnih plesova. To je jedini standardni ples latinoameričkog porekla.
Karakteristike su mu brza ritmičnija muzika u odnosu na argentinski, pisana u 2/4 taktu, oko 30 taktova u minuti. Kretanje plesnog para je formalizovano, bez mnogo improvizacija, stav je otvoren, naglašeni su trzaji glavom pri promeni pravca, iako muzički ritam podseća na marš, kretanje treba da bude elegantno, nalik na kretanje mačke. Gazi se celim stopalima, bez podizanja, kolena su uvek pomalo spuštena i fleksibilna. Dominantan karakter ovog plesa je dramatičnost. Igra je strasna, snažna, vatrena, a ritam se mora osećati u najmanjem pokretu. Do pre desetak godina ovo je bio skoro jedini tango koji se učio i igrao u plesnim školama kao jedan od standardnih plesova. Da bi se dočarao karakter ovog tanga plesači moraju biti dobro uvežbani i uigrani.
Argentinski tango ili tango argentino
urediArgentinski tango ili Tango argentino ima takođe nekoliko podstilova. Danas su dominantni „salonski tango“ i „tango milongero“ odnosno milonga. Muzika je u 2/4, 4/8, i 4/4 taktu. U poslednje vreme se pleše i „tango vals“ odnosno tango valcer gde je muzika u 3/4 taktu. Tempo moze biti brži i sporiji i može biti promenljiv i u jednoj plesnoj numeri.
Postoji podela i na „scenski tango“, karakterističan po veoma zahtevnim figurama skoro akrobacijama, kao i na elektro tango (tango nuevo).
Kod argentinskog tanga stav je zatvoren, grudi na grudi, može obraz uz obraz, ali i kao u valceru otvoren stav (tango vals). Zatvoren stav omogućava stabilno voženje od strane muškarca, a ženi omogućava punu slobodu pokreta nogama.
Tango argentino je potrebno vežbati duže vreme da bi se savladao, zato što je kretanje specifično sa savijenim kolenima, što u drugim plesovima ne postoji, i ova stavka daje karakter tangu.
Ritam tanga omogućava improvizaciju, dakle nema klasičnog osnovnog koraka koji se nauči pa se onda uče figure kao nadgradnja, ali baš zbog toga je potrebno vreme da se ovlada ritmom da bi moglo da se improvizuje. Zbog zatvorenog, intimnog stava, takođe je potrebno vreme da bi se ovladalo pravilnim vođenjem.
Zbog svega ovog mnogi pokušavaju da nauče tango pa odustaju na početku jer ne vide odmah napredak. Učenje tanga zahteva koncentraciju i strpljenje. Naravno, zavisi mnogo i od instruktora plesa, odnosno od toga koje informacije daju i kako radi sa početnicima. Često se na početku mnogo više priča o tangu nego što se pleše.
Kao krajnji rezultat će se pojaviti nešto što je simbol tanga. Plesači koji nauče tango stvarno mu postaju verni i posvećeni. Tango im u pravom smislu reči postaje strast.
Salonski tango omogućava da ga bez napora igraju i ljudi trećeg doba. Ovo je takođe i ples gde ima najviše plesača starijih generacija, za razliku od ostalih plesova gde preovlađuju mladi.
Tango u Srbiji
urediU Beogradu, zahvaljujući nekolicini posvećenih tango učitelja i njihovih tango škola moguće je nekoliko puta nedeljno na različitim mestima igrati tango na „milonga“ večerima odnosno tango plesnim večerima. Takođe, u Novom Sadu postoji razvijena tango scena, duža od jedne decenije. Milonge se organizuju jednom nedeljno, a krajem avgusta, svake godine, održava se međunarodni festival "Novi Sad - Tango grad".
.jpg)
Vidi još
urediReference
uredi- ^ Chasteen, John Charles (2004). National Rhythms, African Roots: The Deep History of Latin American Popular Dance. University of New Mexico Press.
- ^ Castro, Donald (januar 1990). „The Soul of the People: The Tango as a Source for Argentine Social History”. Studies in Latin American Popular Culture. 9: 279—295.
- ^ Termine, Laura (30. 9. 2009). „Argentina, Uruguay bury hatchet to snatch tango honor”. The Sydney Morning Herald.
- ^ „Tango”. UNESCO. Pristupljeno 17. 5. 2021.
- ^ „Culture:The Tango”. UNESCO Archives Multimedia website. UNESCO. Pristupljeno 30. 11. 2010.
- ^ „The Tango”. Intangible Heritage Lists. UNESCO. Pristupljeno 30. 11. 2010.
Literatura
uredi- Davis, Kathy (2015). Dancing Tango: passionate encounters in a globalising world'. NYUP.
- Kassabova, Kapka (2011). Twelve Minutes of Love, a tango story. ISBN 1846272858. (English), Portobello., 9781846272851
- Leymarie, Isabelle (1996). Du tango au reggae: musiques noires d'Amérique latine et des Caraïbes. Paris: Flammarion. ISBN 2082108139.
- Leymarie, Isabelle (1997). La música latinoaméricana: Ritmos y danzas de un continente. Barcelona: BSA. ISBN 8440677057.
- Nau, Nicole (1999). Tango Dimensionen. ISBN 978-3-924592-65-3. (German), Kastell Verlag GmbH, .
- Nau, Nicole (2000). Tango, un baile bien porteño. ISBN 950-05-1311-0. (Spanish), Editorial Corregidor,
- Park, Chan (2005). Tango Zen: Walking Dance Meditation. ISBN 0-9759630-0-7. (English), Tango Zen House,
- Park, Chan (2008). TangoZen: Caminar y Meditar Bailando. ISBN 978-950-17-1032-8. (Spanish-English), Editorial Kier,
- Turner, David (2006). A Passion for Tango. ISBN 978-0-954-70831-3. (English), Dingley Press 2004 Revised and augmented,
- Collier, Simon (1995). Tango! : the dance, the song, the story. New York, NY: Thames and Hudson. ISBN 0500016712.
- Termine, Laura (30. 9. 2009). „Argentina, Uruguay bury hatchet to snatch tango honor”. Buenos Aires. Pristupljeno 2. 4. 2010.
- Slavery and Beyond: The African Impact on Latin America and the Caribbean, page 122 ISBN 0-8420-2485-9
- Online Etymology Dictionary
- Gabriela Nouzeilles, Graciela R. Montaldo (2002). The Argentina Reader: History, Culture, Politics
. Duke University Press. ISBN 0-8223-2914-X. „tango etymology.” - Denniston, Christine. Couple Dancing and the Beginning of Tango 2003
- Skidmore, Thomas E.; Smith, Peter H.; Green, James N. (2014). Modern Latin America, Eight Edition. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-992923-8.
- Collier, Simon (1992). „The Popular Roots of the Argentine Tango”. History Workshop (34). ISSN 0309-2984. JSTOR 4289184.
- Esteban Pichardo, Diccionario Provincial de Voces Cubanas (Matanzas, Imprenta de la Real Marina, 1836
- José Luis Ortiz Nuevo El origen del tango americano Madrid and La Habana 1849
- Reflections about the origins of tango, Ricardo García Blaya
- DeLaney, Jeane (2014-10-14), Foote, Nicola; Goebel, Michael, ur., „Immigration, Identity, and Nationalism in Argentina, 1850–1950”, Immigration and National Identities in Latin America, University Press of Florida, str. 91—114, ISBN 978-0-8130-6000-2, doi:10.5744/florida/9780813060002.003.0004, Pristupljeno 2023-04-07
- Tabares, Lorena (2014-01-01). „The Argentine Tango As A Discursive Instrument And Agent Of Social Empowerment: Buenos Aires, 1880-1955”. Open Access Theses & Dissertations.
- Poosson, Sylvain B. (2004). „"Entre Tango y Payada": The Expression of Blacks in 19th Century Argentina”. Confluencia. 20 (1) — preko JSTOR.
- Gobello, José (1999). Breve Historia Crítica Del Tango. Buenos Aires: Corregidor.
- Savigliano, Marta E. (1995). Tango And The Political Economy Of Passion (na jeziku: engleski). New York: Routledge. ISBN 978-0-429-49700-1. doi:10.4324/9780429497001.
- Viladrich, Anahí (2013). More Than Two to Tango : Argentine Tango Immigrants in New York City. Tucson. ISBN 1-299-78446-1. OCLC 855896486.
- Denniston, Christine. A Brief Introduction to the History of Tango Music
- Denniston, Christine. „The History of Tango Dance”. Self. Pristupljeno 7. 5. 2012.
- „"Antes éramos todos cantores de esquina y jugadores de potrero"” (na jeziku: španski). Nos Digital. 24. 6. 2013. Arhivirano iz originala 30. 9. 2013. g.
