Trazibul (grč. Θρασύβουλος, do 388. p. n. e.) je atinski državnik, vojskovođa i vođa demokratske frakcije. Postao je vođa otpora protiv oligarhije nakon oligarhijskog prevrata 411. p. n. e. Demokratski nastrojeni mornari na Samosu izabrali su ga za generala. Kao general zaslužan je za pozivanje Alkibijada iz egzila. Sa Alkibijadom je posle toga mnogo sarađivao i zajedno su zaslužni zbog nekoliko pobeda u pomorskim bitkama tokom 411. i 410. p. n. e. Nakon atinskog poraza u Peloponeskom ratu Sparta je nametnula Atini oligarhijsku vlast, poznatu kao Tridesetorica tirana. Trazibul je 404. p. n. e. sa malom grupom istomišljenika došao u Atiku, gde je digao ustanak, porazio spartanski garnizon, a zatim i same oligarhe. Nakon toga ponovo je uspostavio demokratiju u Atini srušivši oligarhijski poredak. Trazibul se zalagao za politiku otpora spartanskoj hegemoniji i tražio je načina kako bi obnovio staru atinsku moć. Poginuo je 388. p. n. e. tokom Korintskog rata.

Detinjstvo i mladost

uredi

Gotovo ništa se ne zna o Trazibulovom poreklu. Verovatno je rođen između 455. i 441. p. n. e. Bio je oženjen i imao je dvoje dece. Postoji nekoliko činjenica, koje ukazuju da potiče iz bogate porodice. Bio je trijerarh, a postoje i podaci kako mu je sin platio kaznu od 10 talanata. Do 411. p. n. e. Trazibul se ne spominje u izvorima.

Oligarhijski prevrat 411. p. n. e.

uredi

Nakon propasti sicilijanske ekspedicije 413. p. n. e. Atina se našla u ogromnoj krizi. Započela je pobuna atinskih saveznika i prelazak na stranu Sparte. Peloponeška flota je pomagala atinskim saveznicima da se odmetnu od Atine. Atina je tada posegla za svojim rezervnim fondom da bi ponovo izgradila dovoljno brodova i da bi uspostavila pomorsku bazu na Samosu. U opštoj atmosferi krize atinski aristokrati, koji su odavno priželjkivali prevrat i pad demokratije, počeli su javno da agituju za promenu vlasti. Formirali su zaveru da izvrše oligarhijski prevrat. Nameravali su da pozovu i Alkibijada, koga je demokratska vlast prognala. Oligarsi su započeli svoje planove na Samosu, gde su uspešno ohrabrili oligarhe sa Samosa da započnu sličan prevrat.

Među modernim istoričarima postoji neslaganje oko toga da li je Trazibul bio uključen u oligarhijsku zaveru. Donald Kagan smatra da je Trazibul bio uključen i da je podržavao umerenu oligarhiju, ali da se distancirao od njih zbog nekih ekstremnih poteza zaverenika. Rober Bak smatra da Trazibul nikada nije bio uključen u zaveru, verovatno zato što je bio odsutan sa Samosa u ključnom trenutku. Nakon povratka u Atinu zaverenici su izvršili prevrat i uspostavili oligarhiju četiri stotine. Međutim državni udar na Samosu nije uspeo. Demokrate na Samosu saznale su za zaveru i obavestili su četiri istaknuta Atinjana, generale Leona i Diomeda i hoplite Trasibula i Trasila. Uz podršku njih i atinskih vojnika demokrate sa Samosa uspele su da spreče zaverenike u pokušaju preuzimanja vlasti.

Vojska na Samosu protiv oligarhije

uredi

Poslali su jedan brod u Atinu da bi obavestili grad o uspešnom sprečavanju zavere. Kada je brod stigao u Atinu, posada je uhapšena, a nova oligarhijska vlast u Atini nije bila oduševljena pobedom demokratije na Samosu. Vojnici na Samosu su tada smenili svoje generale i izabrali nove za koje su verovali da su istrajniji u podršci demokratiji. Među njima su bili Trazibul i Trazil. Vojska je naglasila da se nije pobunila protiv svoga grada Atine, nego da se grad pobunio protiv njih. Nastavili su da vode rat protiv Sparte.

Povratak Alkibijada

uredi

Trazibul je pozvao Alkibijada i to je bila jedna od prvih akcija. Kada je nagovorio svoje mornare da podrže povratak Alkibijada Trazibul je otišao po Alkibijada. Vratio se sa Alkibijadom na Samos. Cilj Trazibulove politike bio je da smanji persijsku podršku Sparti, a verovalo se da Alkibijad može mnogo da postigne uticajem na persijskog satrapa Tisaferna. Pored Trasibula i ostalih i Alkibijad je bio izabran za generala. Nakon pobune na Eubeji vlada 400 oligarha u Atini bila je zbačena i zamenjena je širom oligarhijom.

Trazibul učestvuje u nekoliko atinskih pomorskih pobeda

uredi

Trazibul je komandovao atinskom flotom tokom nekoliko velikih pomorskih bitaka. Za vreme bitke kod Kinoseme zapovedao je jednim krilom. Pošto je raširio svoje krilo sprečio je opkoljavanje i na taj način sprečio je atinski poraz. Bitka je završila atinskom pobedom. Kratkoi vreme nakon toga Trazibul je ponovo komandovao jednim krilom atinske flote u bici kod Abida, koja je završila atinskom pobedom.

Trazibul je komandovao i jednom eskadrom atinske flote u bici kod Kizika. Bitka je završila sjajnom atinskom pobedom. U toj bici Atinjani su navukli spartansku flotu da sledi 20 Alkibijadovih brodova. Kada su se spartanski brodovi udaljili dovoljno daleko od Kizika pojavila su u njihovoj pozadini dva atinska eskadrona pod zapovedništvom Trazibula i Teramena. Oni su im odsekli odstupnicu. Spartanska flota se našla u zamci, pa su pobegli na jednu plažu. Tokom bega su imali gubitaka. Alkibijadova vojska se iskrcala sa namerom da zarobi spartanske brodove. U blizini se nalazila persijska vojska, koja je pomagala Spartancima i počela je da potiskuje Atinjane, ali tada je Trazibul iskrcao svoju vojsku i naredio je Teramenu da učini isto. Jača atinska vojska nadjačala je i potisnula Spartance i Persijance. Zarobili su sve spartanske brodove, koji prethodno nisu bili uništeni.

Pad Alkibijada i Trazibulova smena

uredi

Tokom 409. i 408. p. n. e. Trazibul je komandovao, ali teško je odrediti njegove akcije iz toga perioda. Izgleda da je mnogo vremena proveo u Trakiji, gde je zauzimao gradove, koji su ranije bili u savezništvu sa Atinom. Osim toga obnovio je naplatu danka u tom području. Tokom 407. p. n. e. bio je u komandi flote, koja je opsedala Fokeju. Međutim morali su da napuste opsadu, kada su Spartanci pod Lisandrom pobedili u bici kod Notijuma. Zbog toga poraza Alkibijad je ponovo otišao u egzil. Od toga trenutka Trazibul više nije bio u komandi.

Bitka kod Arginuskih ostrva

uredi

Trazibul se ponovo vratio 406. p. n. e. za vreme bitke kod Arginuskih ostrva. Poslali su ga kao trijerarha u atinskoj floti, koja je išla da odblokira admirala Konona, koji je bio u Mitileni. Ta bitka je predstavljala veliku atinsku pobedu. Nakon bitke glavnokomandujući generali uzeli su većinu brodova da bi napali flotu Peloponežana, koja je blokirala Konona. Trijerarhe Trazibula i Teramena su ostavili sa zadatkom da spasavaju preživele mornare sa mnogo atinskih potonulih brodova. Iznenadna oluja sprečila je obe operacije. Tada se utopio mnogo atinskih mornara (između 1.000 i 5.000). Izbio je veliki politički skandal i žestoka debata između Teramena i atinskih generala ko je kriv za nesreću. Nakon toga generali su osuđeni na smrt. Ne zna se tačno zašto je Trazibul bio slabo uključen u tu debatu.

Rušenje tridesetorice tirana

uredi

Trazibul je bio jedan od prvih, koji se suprostavljao oligarhiji, pa je odmah nakon uspostave oligarhije proteran u Tebu. Tebanski vođa Ismenija i njegovi sledbenici pomagali su Trazibulu da se vrati u Atinu. Trazibul je uz pomoć 70 proteranih decembra 404. p. n. e. zauzeo Filu, koja se nalazila na granici Beotije i Atike. Oluja je sprečila atinske oligarhe da mu odmah preotmu Filu, a kasnije su se Trazibulu priključio veliki broj proteranih iz Atine, pa je Trazibulova vojska neprekidno rasla. Protiv Trazibula je krenuo spartanski garnizon uz pomoć atinske konjice, ali Trazibul je sa 700 svojih sledbenika iznenada napao njihov logor, ubio 120 Spartanaca, a ostale naterao u beg. Pet dana nakon toga Trazibul je ostavio 200 vojnika u Fili, a sa 1.000 vojnika je krenuo na atinsku luku Pirej. Utvrdio se u Munihiji, brdu, koje je dominiralo nad lukom i tu je čekao napad oligarhijske i spartanske vojske. Trazibul je imao pet puta manje vojske od napadača, ali nalazio se na povoljnom položaju. U bici, koja je usledila proterani i Trazibul pobedili su, a ubili su i Kritiju, glavnog vođu tridesetorice tirana. Posle toga poraza zasedalo je Veće 3.000 i svrgli su Tridesetoricu tirana i umesto njih izabrali su Desetoricu, po jednoga iz svake file. Nakon poraza Tridesetorica su pobegli u Eleuzinu. Nove vođe, tj. Desetorica nisu mogli da se nagode sa Trazibulom, pa su molili Spartu da im pomogne. Pomoć su tražila i Tridesetorica. Očekivali su da će kao i ranije Lisandar stati na njihovu stranu. Pausanija II je uverio većinu efora da Lisandar vodi pogrešnu politiku, pa su efori Pausaniji poverili zadatak da sredi situaciju. Pausanije je jedva pobedio Trazibulovu vojsku, a nakon toga utanačio je dogovor između Trazibula i Desetorice. U Atini je uspostavljena demokratija, a oligarsi, koji su to želeli mogli su da se povuku u Eleuzinu. Trazibul je predložio zakon po kome se daje amnestija većini oligarha. Na taj način sprečio je brutalne odmazde, pa su ga zbog toga njegovi sugrađani krunisali krunom od maslinovih grančica.

Kasnije akcije

uredi

Ponovo je uspostavljena demokratija 403. pre n. e, a Trazibul je bio glavni vođa. Na čelu države brzo ga je zamenio Arhin. Trazibul se izgleda zalagao za radikalnije demokratsku politiku, koju narod u to vreme nije bio spreman da prhvati. Predlagao je da se političari ponovo plaćaju, a tražio je i da se omogući pravo građanstva svim meticima i strancima, koji su se borili protiv tridesetorice tirana.

U početku je bio oprezan, da ne bi uvredio Spartu, ali kada je početkom Korintskog rata Persija počela da podržava Atinu Trazibul se zalagao za agresivnije akcije. On je inicirao gradnju dugih zidova, koji su bili srušeni na kraju Peloponeskog rata. Zapovedao je atinskim kontingentima u bici kod Nemeje i u bici kod Koroneje 394. p. n. e. Ta dva poraza politički su mu naštetili, pa je smenjen i na čelo države je došao Konon, koji je pobedom u bici kod Knida 394. p. n. e. okončao spartanske snove o pomorskoj imperiji.

Dok je Konon pobeđivao u pomorskim bitkama zasenjivao je Trazibula. Međutim 392. p. n. e. Konon je učestvovao na mirovnoj konferenciji u Sardu i tada ga je uhapsio persijski satrap Tiribaz. Bio je oslobođen, ali je onda umro na Kipru. Trazibul je predvodio fakciju, koja se suprostavljala mirovnoj ponudi.

Trazibulova pogibija

uredi

Tokom 389. p. n. e. išao je da skuplja danak od gradova oko Egeja i da pomogne Rodos, gde se demokratska vlada borila protiv Sparte. Rodos je bio pod pomorskom blokadom Teleutije. Pošto je utvrdio da nema opasnosti za demokratsku stranku na Rodosu i da zbog spartanske flote ništa ne može da poduzme odlučio je da krene prema Helespontu. Nije mogao da zauzme Sest i Abid, koje je kontrolisao spartanski vojskovođa Derkilida. Međutim tokom pohoda zauzeo je Vizantij, oborio oligarhiju i uspostavio demokratiju u Vizantiju. Pored toga uspostavio je carinu od 10% za brodove, koji prolaze kroz Helespont. Sakupljao je danak sa mnogih egejskih ostrva. Tokom 388.pre Hrista odlučio je da krene prema Rodosu. U dolini Meandra njegovi vojnici su pored uterivanja poreza pljačkali teritoriju Aspenda, pa su se građani Aspenda osvetili i napali su noću atinski logor. Tada su ubili Trazibula u njegovom šatoru.

Značaj Trazibulovih pohoda u Korintskom ratu

uredi

Persija je bila uplašena da će se obnoviti atinska imperija, pa su zbog toga Persijanci promenili stranu i počeli su da pomažu Spartu. Persijska flota se ubrzo našla u Helespontu i počela je da ugrožava atinsko snabdevanje žitom. Mir je brzo bio zaključen pod istim onim uslovima, koje su Atinjani odbili 392. p. n. e. Iako su Trazibilovi pohodi bili uspešni u širenju atinskog uticaja oni nisu imali dugoročni efekat, jer je Persija prisilila Atinjane da predaju ono što su dobili.

Mišljenja istoričara

uredi

Trazibula smatraju uspešnim vojskovođom. Većina antičkih istoričara dramatične atinske pobede iz 411. p. n. e. pripisuju Alkibijadu, a nekoliko njih uključujući Kornelija Neposa ističu odlučnu ulogu, koju je u tim bitkama imao Trazibul. Savremeni istoričari poput Donalda Kagana i Robeta Baka podržavaju tu analizu i ističu ulogu, koju je Trazibul imao u osmišljavanju atinske strategije u tim bitkama, a posebno odlučne akcije u bici kod Kizika, kada je spasio Alkibijadovu vojsku i pretvorio atinski poraz u pobedu. Robert Bak smatra da su mnogi antički istoričari bili antidemokratski orijentisani, pa su zbog toga minimizirali uspehe jednoga od najvećih zagovornika demokratije. Džon Fajn ističe milosrđe, koje je pokazao Trazibul nakon pobede nad tridesetoricom tirana. Bio je to ključan doprinos ponovnom uspostavljanju stabilne vlasti u Atini. Dok su mnogi drugi gradovi-države upali u začarani ciklus građanskih ratova i odmazdi Atina je ostala ujedinjena i demokratska, bez prekida, sve do blizu kraja trećeg veka pre Hrista. Trazibul je zaslužio pohvalu kao atinski patriota i principjelni demokrata. Moderni istoričari ga kritikuju jer nije uočio da Atina nije više mogla u 4. veku pre Hrista da održava imperijalnu politiku. Robert Bak smatra da Trazibul nikako nije mogao da prihvati da Atina nakon mnogih gubitaka u Peloponeskom ratu ne može da se vrati na stazu stare slave. Trazibul je bio sposoban vojskovođa, a posebno sposoban za pomorsko ratovanje. Bio je i kompetentan govornik, ali često bi ga zasenili ili gurnuli na stranu harizmatičnije ili uspešnije vođe. Bak ga poredi sa Vinstonom Čerčilom, koji se zalagao za imperijalnu politiku i koji se čvrsto držao svojih uverenja nakon što bi se točak istorije okrenuo protiv njih. I Čerčil i Trazibul su se istakli u najgorima vremenima po svoju zemlju.

Vidi još

uredi

Izvori

uredi
  • Tukidid, Peloponeski rat, prevod Dušanke Obradović,Admiral Books, Beograd. 2010. ISBN 978-86-84983-72-7..
  • Ksenofont Helenska istorija, prevod dr Milena Dušanić,: Matica srpska, Novi Sad 1988
  • Kornelije Nepos,Trazibul
  • Diodor sa Sicilije, Istorijska biblioteka, knjiga 13
  • Fine, J. V. A.. The Ancient Greeks: A critical history. Cambridge: Harvard University Press. 1983. ISBN 978-0-674-03314-6.
  • Hornblower, S.; Spawforth, A.. The Oxford Classical Dictionary. Oxford: Oxford University Press. 2003. ISBN 978-0-19-866172-6.
  • Buck, R. J.. Thrasybulus and the Athenian Democracy: the Life of an Athenian Statesman. Historia Einzelschriften. 120. Stuttgart: Franz Steiner. 1998. ISBN 978-3-515-07221-2.
  • Kagan, D.. The Peloponnesian War. New York: Penguin Books. 2003. ISBN 978-0-670-03211-2.

John Buckler, Aegean Greece in the fourth century BC, Brill Leiden. 2003. ISBN 978-90-04-09785-8..