Tjudori

Za istoimenu televizijsku seriju pogledajte stranicu Tjudori (TV serija).

Dinastija Tjudor (engl. Tudor dynasty, House of Tudor) je bila istaknuta evropska kraljevska dinastija koja je poticala iz Velsa i koja je vladala Kraljevinom Engleskom, kao i Grofovijom i Kraljevinom Irskom, od 1485. do 1603. godine. Prvi vladar bio je Henri Tjudor, koji je sa očeve strane potomak vladara južne pokrajine Velsa, a sa majčine strane potomak engleske kraljevske porodice Lankaster. Porodica Tjudor bila je naklonjena dinastiji Lankaster tokom Rata ruža, pa stoga njihova porodična ruža veoma slična ruži porodice Lankaster.

Tjudor
Država	Kraljevina Engleska, Kneževina Vels, Kraljevina Irska
Osnivač	Henri VII Tjudor
Vladavina	1485.
Nacionalnost	Velšani, Englezi

Henrih Tjudor imao je podršku onih koji su bili uz porodicu Lankaster, ali i nezadovoljnih iz klana Jork. Henri se snagom vojne sile i pobede 1485. proglasio engleskim kraljem i postaje Henri VII. Njegova pobeda učvršćena je brakom sa Elizabetom od Jorka, simbolično ujedinjujući nekadašnje suparnike u novu dinastiju. Porodica Tjudor proširila je svoju moć i van granica Engleske, ujedinjujući Englesku sa Velsom 1542. godine, i uspešno namećući autoritet nad Kraljevinom Irskom. Kao i prethodni vladari nastavili su da zahtevaju da vladaju i Kraljevnom Francuskom, ali nikada nisu uspeli da je osvoje.

Ukupno je bilo pet vladara iz dinastije Tjudor (Džejn Grej, unuka Meri, mlađe sestre Henrija VIII, proglašena je kraljicom u periodu od devet dana tokom 1553. godine, i za većinu nije predstavljala pravog vladara).Edvard VI bio je jedini naslednik po muškoj liniji Henrija VIII, ali živeo je samo do punoletstva. Stoga pitanja nasledstva trona (uključujući brakove, razvode i pravo žena da budu naslednice trona) su bila glavno političko pitanje tokom vladavine dinastije Tjudor.

Vladavina dinastije Tjudor završava se 1603. godine sa smrću Elizabete I Tjudor, koja nije imala naslednika. Ipak, prilikom tajnih pregovora sa njenim rođakom Džejmsom VI od Škotske, Kraljem Škotske, (čija pra-prababa Margaret je bila starija sestra Henrija VIII) Elizabeta uspeva da postigne da naslednik engleskog trona bude porodica Stjuart, i time ujedinjuje Kraljevinu Englesku i Kraljevinu Škotsku.

Uspon ka tronu

Raniji grb porodice Tjudor, kao Velške plemićke kuće

Tjudorovi su potomci po ženskoj liniji Džona Boforta, koji je bio vanbračno dete engleskog princa iz 14. veka, Džona od Genta, prvog vojvode porodice Lankaster (treći sin Edvarda III), i Džonove višegodišnje ljubavnice, Katarine Sanford. Po pravilu vanbračna deca nemaju pravo na tron, ali situacija se zakomplikovala kada je 1396. godine Džon od Genta oženio Katarinu Sanford (25 godina nakon rođenja Džona Boforta). Zbog tog braka, papa izdaje dekret kojim crkva iste godine priznaje Boforta kao legitimnog naslednika. Godinu dana kasnije, 1397. godine i Parlament donosi akt kojim se Bofort priznaje kao legitimni naslednik. Porodica Bofort ostaje u dobrim odnosima sa naslednicima Džona od Genta iz prvog braka, odnosno sa porodicom Lankaster.

Unuka Džona Boforta, Margaret Bofort bila je udata za Edmunda Tjudora, prvog grofa od Ričmonda. Tjudor je bio sin Ovena Tjudora, poreklom iz Velsa, i Katarine Valoa. Edmund Tjudor i njegovi rođaci bili su nelegitimni naslednici ili su poticali iz tajnog braka, pa su svoje bogatsvo najviše dugovali dobroj volji svoga polubrata Henrija VI. Kada je porodica Lankaster izgubila moć i porodica Tjudor se našla u nemilosti novog vladara.

Edmundov sin Henri Tjudor, rođen u dvorcu Pembruk, odrastao je u južnom Velsu. Izgnanstvo je proveo u Bretanji, a njegova majka Ledi Margaret je ostala u Engleskoj, preudala se i pokušavala da pomogne sinu i da mu nađe saveznike u Engleskoj kojom je u to vreme vladala porodica Jork. Kako je većina porodice Lankaster poumirala i nije bilo adekvatnog naslednika, Henri se samo-proglašava za naslednika porodice Lankaster. Sa druge strane, njegova majka iskorišćava nepopularnost Ričarada III i uspeva da napravi savez sa nezadovoljnim pobornicima rivalske porodice Jork. Henri se 1485. godine iskrcava u Englesku i pobeđuje Ričarda III u bici na Bosvortskom polju i proglašava se za kralja Henrija VII. Brakom sa nećakom Ričarda III, Elizabetom od Jorka, Henri VII uspeva da otkloni i zadnju sumnju u njegovo pravo na tron, Engleska dobija novu dinastiju koja potiče i od Lankaster i od Jork porodice i na ovaj način završava se Rat ruža. Simbol nove dinastije je Tjudorska ruža, ruža koja je nastala kombinacijom bele ruže, koja predstavlja simbol porodice Jork, i crvene ruže, koja predstavlja simbol porodice Lankaster.

Kralj Henri VII, osnivač kraljevske porodice Tjudor

Kralj Henri VII Tjudor i kraljica Elizabeta su imali nekoliko dece, od kojih je četvoro preživelo rano detinjstvo: Artur, princ od Velsa, Henri, vojvoda od Ričmonda, Margaret, koja se udala za Džejmsa IV od Škotske, i Meri, koja se udala za Luja XII. Henri VII je oženio njegovog najstarijeg sina Artura sa Katarinom od Aragona, i na taj način ojačao savez sa španskom monarhijom. Četiri meseca nakon venčanja, Artur umire i ostavlja svog mlađeg brata Henrija kao naslednika. Henri VII dobija dozvolu od pape da Henri oženi Arturovu udovicu. Ipak, Henri VII odlaže venčanje, tako da se oni nisu venčali za njegovog života.

Katarina od Aragona: razvedena jer nije rađala muške potomke

Novi kralj Henri VIII Tjudor se oženio Katarinom od Aragona 11. juna 1509. godine, a krunisani su 24. juna iste godine u Vestminsterskoj opatiji. Ipak, Katarina nije rađala mušku decu, što je Henri jako želeo. Prvo dete je bila ćerka i bila je rođena mrtva. Drugo dete je bio sin Henri, koji je umro 52 dana nakon rođenja. Imali su još nekoliko mrtvo rođene dece, sve do rođenja ćerke Meri, koja je rođena 1516. godine. Kada je Henriju postalo jasno da je dinastija Tjudor pod rizikom da nema naslednike, on se konsultovao sa svojim premijerom kardinalom Tomasom Vulsijem o mogućnosti razvoda. Vosli je posetio Rim, gde se nadao da će uspeti da dobije papinu dozvolu za razvod. Ipak, crkva je bila pod veoma jakim uticajem nećaka Katarine od Aragona, Karla V, cara Svetog rimskog carstva, koji se veoma zalagao za svoju tetku. Henri ne dobija papski oproštaj zbog razvoda i Katarina uspeva da ospori razvod. Vosli pada u nemilost zbog neuspeha i Henri postavlja Tomasa Kromvela na njegovo mesto.

Raskid sa rimskim katolicizmom

Tomas Kromvel, prvi grof od Eseksa, premijer Henrija VIII

U nameri da se dozvoli Henriju razvod, engleski parlament donosi zakone kojima se prekidaju veze sa Rimom i kralj se proglašava glavnim poglavarem Engleske crkve. Tomas Kranmer, novopostavljeni nadbiskup Kanterberija, proglašava Henrijev brak sa Katarinom poništen. Ovo omogućava Henriju da se oženi sa jednom od dvorskih dama, svojom ljubavnicom Anom Bolen, koja je bila ćerka diplomate Tomasa Bolena. Ana ostaje u drugom stanju 1533. godine i u septembru iste godine rađa ćerku koju su nazvali Elizabeta u čast Henrijeve majke. Ana je imala još trudnoća koje su se završile podbačajima i decom koja su mrtvo ređena. Tomas Kromvel se upliće ponovo, tvrdeći da je Ana imala ljubavnike tokom braka sa Henrijem. Optužena je za veleizdaju, veštičarenje i incest; proglašena je krivom i osuđena na smrt. Ubijena je 1536. godine.

Protestantski savez

Henri VIII Tjudor: Henrijeva neslaganja sa papom vodila su ka kreiranju Anglikanske crkve

Henri se opet ženi, po treći put, sa Džejn Simor, ćerkom plemića. Džejn ostaje trudna i 1537. godine rađa sina, koji će postati kralj Edvard VI nakon Henrijeve smrti 1547. godine. Džejn umire od porodiljske groznice nekoliko dana posle porođaja i Henri biva očajan. Sa druge strane, Kromvel uspeva da ujedini Englesku i Vels i time dobija veliku naklonost kralja.

Henri se oženio po četvrti put, ćerkom nemačkog protestantskog vojvode, Anom Klevskom, i na ovaj način napravio savez sa nemačkim protestantskim državama. Henri je bio nevoljan da se ponovo oženi, pogotovo protestantkinjom, ali se njegovo mišljenje promenio kada mu je dvorski slikar Hans Holbajn Mlađi pokazao njen portret. Ona je došla u Englesku decembra 1539. godine, a 1. januara 1540. godine Henri se zaputio u Ročester da je upozna. Iako istoričar Gilbert Burnet tvrdi da ju je Herni oslovio sa kobila, ne postoji nikakav dokaz da je on to rekao; dvorski ambasador koji je ugovarao brak pohvalio je njenu lepotu. Kakvi god da su razlozi bili, brak nije uspeo i Ana se složila na poništenje braka i pritom dobila ogromno obeštećenje, uključujući dvorac Ričmond, Hever zamak i mnogo drugih imanja širom zemlje. Henri je izabrao Kromvela kao krivca za neuspeh braka i 28. jula 1540. godine naredio je da ga ubiju.

Tomas Kranmer, Henrijev prvi protestantski nadbiskup, zadužen za Knjigu običnih molitvi tokom vladavine Edavrda VI

Peti brak je bio sa katolikinjom Katarinom Hauard, rođakom vojvode Tomasa Hauarda. Zagovornici katolicizma su se nadali da će Katrina Hauard uspeti da ubedi Henrija da vrati rimski katolicizam u Englesku. Henri je Katarinu nazivao “ružom bez trna”, ali brak je propao. Katarina je bila primorana na brak sa neatraktivnim, krupnim čovekom koji je bio 30 godina stariji od nje i zapravo nije ni želela da se uda za Henrija. Dok je bila u braku sa Henrijem napravila je preljubu sa Tomasom Kulpeperom. Optužena je za izdaju i pogubljena 13. februara 1542. godine, i na taj način propala je i poslednja nada povratka rimskog katolicizma u Englesku.

Kada se Henri oženio sa protestantkinjom Katarinom Par 1543. godine, rimsko katolički savetnici, uključujući i Tomasa Hauarda, izgubili su svaki uticaj na Henrija. Ipak, Henri je i dalje bio katolik, i gotovo da su uspeli da ga ubede da uhapsi Katarinu zbog sprovođenja luteranskih rituala za vreme lečenja Henrija tokom bolesti. Ipak, njegov sin Edvard bio je odgajen kao protestant. Na to su pre svega uticali njegovi tutori, biskup Ričard Koks, Džon Belmein, i ser Džon Čeke. Dvorska dama zadužena za njegovo odgajanje bila je Blanš Herbert Troj, čiji preci podržavali protestantizam..

Edvard VI: protestantski ekstremizam

Godine 1544. Heri je predvodio trupe prilikom opsade Bulonja, što predstavlja pokušaj osvajanja francuske teritorije. Nakon ovoga Henri se razboljeva i umire 28. januara 1547. godine. U svom testamentu Henri priznaje ćerke iz poništenih brakova sa Katarinom od Aragona i Anom Bolen, ali one i dalje nisu zakoniti naslednici. (Kako su ovi brakovi bili poništeni, oni se zakonski nikada nisu ni desili, pa deca iz ovih brakova su nezakonska.) U slučaju da sve troje njegove dece umre bez naslednika, testament propisuje da potomci njegove mlađe sestre Meri imaju prednost u odnosu na potomke njegove starije sestre Margaret, kraljice Škotske. Edvard, njegov devetogodišnji sin iz braka sa Džejn Simor, postaje Edvard VI kralj Engleske.

Vovoda od Samerseta

Iako je Henri odredio grupu ljudi koji će biti regenti do Edvardovog punoletstva, Edvard Simor, prvi vojvoda od Samerseta, Edvardov ujak, brzo uspeva da preuzme potpunu kontrolu i vlast i proglašava sebe vojvodom od Samerseta 15. februara 1547. godine. Njegova dominacija nad kraljevim savetnicima bila je potpuna. Samerset je želeo da ujedini Englesku i Škotsku brakom između Edvarda i mlade škotske kraljice Meri, i nameravao je da sprovede Englesku reformaciju na Škotsku crkvu. Samerset je poveo veliku i dobro opremljenu vojsku na Škotsku. U bici kod Pinki Kleugha, ova vojska se sukobila sa vojskom regenta Džejmsa Hamiltona, drugog grofa od Arana, 10. septembra 1547. godine. Samersetova vojska uspeva da porazi Škote, ali mlada kraljica Meri uspeva da pobegne u Francusku gde se veri sa dofenom, budućim Fransoom II. Uprkos Samersetovom nezadovoljstvu zbog neuspelog braka, njegova pobeda kod Pinki Kleugha čini njegovu poziciju na dvoru neospornom.

U međuvremenu, Edvard VI, uprkos tome što ima samo devet godina, kreće u reformu religije. Godine 1549. Edvard naređuje da se izda Knjiga običnih molitvi, koja propisuje način održavanja službi u crkvi. Kontroverzna nova knjiga nije naišla na odobravanje od strane katoličkih konzervativaca ali ni od strane reformista i posebno je bila zabranjena Devonu i Kornvolu, gde je uticaj tradicionalnog katolicizma bio najjači. U to vreme u Kornvolu mnogi žitelji su znali samo Kornijski jezik, tako da nisu razumeli nove liturgije i novi Engleski prevod Biblije. Ovo je uzrokovalo da ljudi iz Kornvola kreiraju Molitvenu knjigu pobune. Ovo je zabrinulo Samerseta, koji je u to vreme već postao lord-protektor i on šalje vojsku da uguši pobunu. Svaki deseti stanovnik Kornvola bio je pogubljen. Pobuna nije uticala da Edvard pažljivije menja religiozne propise, već je samo produbila njegov negativan stav prema katoličkim nekonformistima. Ovo se odnosilo i na njegovu stariju sestru, ćerku Katarine od Aragona, Mariju, koja je bila pobožna i posvećena katolikinja. Edvard je imao dobar odnos sa drugom sestrom, Elizabetom, koja je bila protestantkinja. Iako je bila umerena protestantkinja, to dobija na značaju prilikom optužbe da je počinila preljubu sa bratom vojvode Samerseta, Tomasom Simorom, koji je bio muž Henrijeve poslednje žene, Katarine Par. Elizabetu je ispitivao jedan od Edvardovih savetnika, i na kraju je oslobođena optužbi, bez obzira na prinudne ispovesti njenih sluga Katarine Ešli i Tomasa Para. Tomas Simor je uhapšen i pogubljen 20. maja 1549. godine.

Problematično nasleđe

Mali dečak sa velikim umom: Edvard VI, menja očev testament tako da omogući Ledi Džejn Grej da postane kraljica

Lord-protektor Samerset polako gubi moć. Posle nasilnog odvođenja Edvarda VI u Vindzorski zamak, u nameri da ga tamo držio kao taoca, Samerset biva smaknut sa vlasti od strane članova saveta, pre svega od strane svog glavnog rivala Džona Dadlija. Džon Dadli proglašava sebe vojvodom od Nortamberlenda i postaje lord- protektor, ali poučen greškama prethodnika ne koristi ovu titulu. Nortambelend bio je veoma ambiciozan i želeo je da osigura protestantsku crkvu u Engleskoj, ali je istovremeno se i bogatio i ugrabio za sebe puno novca i razna imanja. Naredio da se u crkvama unište svi tradicionalni katolički simboli, pa su mnoge crkve izgledale prazne i opustošene. Revizija Knjige običnih molitvi objavljena je 1552. godine. Kada se Edvard VI razboleo 1553. godine, njegovi savetnici znali su da bi naslednik prestola trebalo da bude ledi Marija, i bojali su se da bi ona mogla da poništi reforme koje su napravljene za vreme Edvardove vladavine. Možda iznenađujuće, ali Edvard, koji je umirao, najviše se plašio povratku katolicizmu, i zato je napisao novi testament koji prepravlja testament Henrija VII iz 1544. godine. Ovaj novi testament daje pravo nasledstva njegovoj rođaci Ledi Džejn Grej, koja je bila unuka Marije Tjudor, sestre Henrija VIII, koja se nakon smrti Luja XII udala za Čarlsa Brandona, vojvodu od Safoksa. Majka ledi Džejn bila je ledi Frases Brendon, ćerka princeze Marije i vojvode Safoka. Vojvoda Nortamberlend oženio je Džejn sa svojim najmlađim sinom Gilfordom Didlijem. Kada je 6. jula 1553. godine Edvard VI umro, ledi Džejn je proglašena za kraljicu. Ipak, velika podrška za pravog naslednika dinastije Tjudor-čak i katoličkog - je predvladla i pokvarila planove vojvode Nortamberlenda, i Džejn, koja nikada nije ni želela da prihvati krunu, smenjena je sa vlasti posle samo devet dana. Marija zauzima tron uz podršku i svoje mlađe sestre Elizabete. Džejn i njen muž su kasnije pogubljeni.

Marija I: problematična vladavina

Marija I Tjudor, koja je pokušala da povrati Rimsku Katoličku crkvu u Englesku

Rani period vladavine kraljice Marije I bio je uspešan. Političari, koji su prvobitno podržavali Ledi Džejn Grej, sada su podržavali Mariju, a ona je uništavala svakoga ko je pokušavao da joj oduzme vlast. Ledi Džejn je bila zatvorena u London taueru, gde je bila relativno udobno smeštena, i bilo joj je dozvoljeno da se šeta napolju (u okviru zidina). Ipak, kada je otac Džejn Grej, Henri Grej, prvi vojvoda od Safoksa, pokušao da skine Mariju sa prestola i da vrati Džejn krunu, Marija je pogubila obojicu vojvoda od Safoksa i vojvodu od Nortamberlenda. Posle malo oklevanja i neuspeha da ubedi Džejn da primi rimokatoličku veroispovest, Marija je pogubila ledi Džejn 12. februara 1554. godine i na taj način se osigurala da neće biti novih pokušaja da vrate Džejn na presto.

Ubrzo Marija najavljuje da planira da se uda za španskog princa Filipa, koji je bio sin Karla V, cara Svetog rimskog carstva, nećaka njene majke. Vest o savezu sa Španijom bila je loše prihvaćena kod Engleskog naroda, koji se bojao da će Španija koristiti Englesku kao saveznika i na taj način uvlačiti Englesku u nepotrebne ratove. Tomas Vajat mlađi koristi rastuće nezadovoljstvo i podstiče bunu protiv Marije, sa namerom da je skine sa trona i zameni sa njenom mlađom polusestrom Elizabetom. Zavera biva otkrivena i svi koji su podržavali Vajata bivaju progonjeni i ubijani. Vajata su mučili, u nadi da će pružiti dokaz da je Elizabeta umešana i na taj način omogućiti Mariji da da naredbu za pogubljenje Elizabete zbog izdaje. Vajat nikada nije potkazao Elizabetu i biva pogubljen. U međuvremenu, Elizabeta provodi vreme po raznim zatvorima, uključujući i London tauer.

Protestanti bivaju spaljeni na lomači tokom vladavine kraljice Marije

Marija se udaje za Filipa u Vinčesterskoj katedrali, 25. jula 1554. godine. Ipak, Filipu nije bila privlačna i provodio je minimalno vremena sa njom. Tokom njene petogodišnje vladavine, Marija je par puta mislila da je trudna, ali nikada nije rodila. Očajna jer retko viđa muža i zabrinuta što ne nosi naslednika za katoličku Englesku, Marija postaje ogorčena. U cilju da povrati u Englesku rimokatoličku veru i da osigura tron od protestantskih pretnji, Marija između 1555. i 1558. godine naređuje da mnogi protestanti budu spaljeni na lomači. Njena težnja da vrati katoličku veru u Englesku bila je slabo prihvaćena od strane većine u Engleskoj, koju su činili protestanti. Marijini snovi da oživi katoličku veru u dinastiji Tjudor su propali, a njena popularnost opada kada je izgubila i poslednju Englesku teritoriju na francuskom zemljištu, Kale 7. januara 1558. godine. Ipak, za vreme vladavine Marije, uveden je novi novčani sistem koji je korišćen sve do osamnaestog veka, a njen brak sa Filipom otvorio je nove trgovinske puteve za Englesku. Takođe Marija je primila i prvog ruskog ambasadora u Englesku, kreirajući, po prvi put, veze između Rusije i Engleske. Marija je umrla 17. novembra 1558. godine. Elizabeta Tjudor u 25-oj godini postaje kraljica Engleske.

Godine intriga i zavera: Elizabeta I

Elizabeta I na njenom krunisanju 15. januara 1559. godine

Elizabeta I dolazi u London uz slavlje i vladajuće klase i običnih ljudi. Za premijera bira Vilijama Sesila, protestanta, nekadašnjeg sekretara lordova protektora Edvarda Simora i Džona Dadlija. On je bio pošteđen tokom vladavine Marije i često je posećivao Elizabetu, pod izgovorom da joj pregleda račune i troškove. On je bio rođak i prijatelj Perija Blanča, osobe koja je bila najbliža Elizabeti tokom 56 godina . Elizabeta je takođe postavila svog miljenika, sina vojvode od Nortamberlenda Roberta Dadlija za šefa konjice, i na taj način omogućila da bude sa njim u stalnom privatnom kontaktu.

Nametanje Engleske crkve

Elizabeta je bila protestantkinja; bila je ćerka Ane Bolen, koja je imala ključnu ulogu u Engleskoj reformaciji 1520-ih godina. Kako je Marija proterivala protestante biskupi koji su ostali bili su katolici i sami su i učestvovali u proterivanju protestantskih sveštenika. Zato je, kada je 1553. godine Elizabeta postala kraljica, bilo teško naći biskupa koji bi je mogao krunisati. Ipak, 1559. godine u januaru, krunisanje je održano, a krunisao ju je biskup Oven Oglethorp. Tokom ceremonije nakon pokušaja biskupa Ovena da izvede tradicionalno katolički deo krunisanja, Elizabeta je ustala i otišla. Odmah nakon krunisanja 1559. godine doneta su dva važna zakonska akta Akt o uniformnosti i Akt o prvenstvu, koji uspostavljaju protestantsku Englesku crkvi i daju Elizabeti tituli Vrhovnog guvernera Engleske crkve (titula „Vrhovni poglavar“ koju su koristili njen otac i brat smatrala se neumesnom za ženskog vladara). Ovi aktovi propisivali su posećivanje crkvenih ceremonija svake nedelje, zakletve za sveštena lica, potom nezavisnost Engleske crkve u odnosu na Katoličku crkvu i autoritet Elizabete kao crkvenog poglavara (tj. guvernera). Ukoliko se zakletva odbije prvi put davana je druga šansa, posle koje, ukoliko zakletva nije napravljena, osoba biva lišena imanja i prihoda i otpuštena sa radnog mesta.

Pritisak za udaju

Meri Stjuart, pravila je zaveru sa engleskim plemstvom u cilju preotimanja prestola Elizabeti

Elizabeta je bila veoma popularna, ali i njen Vrhovni savet i parlament su bili mišljenja da treba da se uda i da kada to učini, njen muž će na sebe preuzeti vlast i time je osloboditi tereta vladavine. Takođe, ukoliko Elizabeta ne bi imala naslednika, Tjudor dinastija bi se okončala i u tom slučaju postojala je mogućnost građanskog rata između rivalskih porodica koje bi želele tron. Iz gotovo svih evropskih nacija slati su prosci na engleski dvor. Elizabeta se veoma razbolela 1564. godine, imala je velike boginje i postojala je mogućnost da će umreti. Tada je Robertu Dadliju dodelila titulu lorda protektora u slučaju njene smrti. Posle oporavka, unapredila ga je u Vrhovni savet i dala mu tituli grofa od Lestera, u nadi da će se Meri udati za njega. Meri ga odbija i udaje se za Henrija Stjuarta, koji je bio potomak Henrija VII i na taj način Meri dobija još jače pravo na Engleski tron. Iako su i mnogi katolici bili lojalni Elizabeti, mnogi su takođe verovali, pošto je Elizabeta nelegitiman naslednik jer je brak njenih roditelja poništen, da je Meri prava naslednica trona. Uprkos ovome, Elizabeta nije želela da proglasi Meri svojom naslednicom jer je po sopstvenom iskustvu uvidela da bi je opozicija mogla svrgnuti sa vlasti i postaviti Meri za kraljicu kao što je to učinila kada je svrgla sa vlasti Mariju i postavila Elizabetu za kraljicu.

Papa Pije V, koji papskim ediktom isključuje Elizabetu iz crkve

Postojale su brojne pretnje tronu tokom vladavine Elizabete. Tokom 1569. godine grupa grofova predvođena Čarslom Nevilom i Tomasom Pirslijem pokušala je da svrgne Elizabetu sa vlasti i da na tron postavi Meri Stjuart. Tomas Hauard, vojvoda Norfoka, koji je prešao iz protestantske u katoličku veru, 1571. godine imao je plan da se oženi sa Meri Stjuart, a potom da svrgne sa vlasti Elizabetu i da na vlast postavi Meri. Ova zavera je otkrivena i Hauard je pogubljen. Sledeća velika zavera bila je 1601. godine, kada je Robert Deverleks, grof Eseksa, pokušao je da pobuni grad London protiv Elizabetine vladavine. Pokazalo se da London nije bio željan pobune; Robert Devrleks i njegovi pobunjenici bivaju pogubljeni. Pretnje su dolazile i izvan granica Engleske. Papa Pije V papskim ediktom isključuje Elizabetu iz crkve. Elizabeta je bila pod pritiskom parlamenta da pogubi Meri Stjuart, da bi sprečila svaki dalji njen pokušaj preuzimanja prestola. Iako je dobila par zvaničnih zahteva od parlamenta Elizabeta je bila neodlučna u nameri da pogubi Meri. Konačno, ona biva ubeđena da Meri pravi zavere i potpisuje smrtnu presudu 1586. godine. Meri biva pogubljena 8. februara 1587. godine, što je izazvalo bes i gađenje katoličkog dela Evrope.

Poslednje nade za naslednika Tjudorove dinastije

Španska armada: katolička Španija pokušava da svrgne Elizabetu sa vlasti i preuzme kontrolu nad Engleskom

Uprkos pritiscima Elizabeta se nikada nije udala. Najbliže je bila braku 1579. i 1581. godine, kada je bila prošena od strane Frensisa, vojvode od Anoja, koji je bio najmlađi sin Anrija II od Francuske i Katarine Mediči. Uprkos stalnim molbama vlade da se uda, vlada je ubeđivala Elizabetu da se ne uda za francuskog princa; njegova majka Katarina Mediči bila je sumnjičena da je direktno odgovorna za maskar poznat kao Vartolomejska noć koji se desio 1572. godine i kada je pobijeno nekoliko hiljada francuskih protestanata - hugenota. Elizabeta nije želela da napravi istu grešku kao što je napravila njena sestra kada se udala za Filipa II od Španije i zato odbija vojvodu od Anoja. Elizabeta je znala da je nastavak loze Tjudor nemoguć, 1581. godine imala je 48 godina i više nije mogla ostati trudna.

Najopasnija pretnja vladavini Elizabete bila je Španska armada 1588. godine. Ovaj napad naredio Filip II od Španije, a napadom je komandovao Alonso de Guzman El Bueno. Španci su imali 22 galije i 108 naoružanih trgovačkih brodova; ipak Engleska i Nizozemska republika su bili brojniji. Španija je izgubila zbog lošeg vremena jer su se mnogi brodovi u Lamanšu razbili o stene. Pored lošeg vremena Španci nisu imali dobru strategiju i slabo su bili snabdeveni zalihama.

Iako je Elizabeta fizički bila slabija tokom godina, njena vladavina je nastavila da donosi dobrobit ljudima. Tokom 1590-ih godina bilo je nestašice hrane jer su žetve propale. Zbog toga Elizabeta donosi zakon siromašnih, kojim država daje zemljoradnicima koji su bili previše bolesni da bi radili izvesnu sumu novca. Sav novac koji je Elizabeta pozajmila od parlamenta bio je vraćen. Umrla je 24. marta 1603. godine u dvorcu Ričmond. Nije imenovala naslednika. Ipak, njen premijer Robert Sesil podržavao je Džejmsa I Stjuarta protestanta, sina Meri, kraljice Škota i njegov dolazak na presto bio je bez suprotstavljanja. Loza Tjudor nije imala muških naslednika. Dinastija Stjuart vlada Engleskom gotovo ceo vek.

Vladari Engleski iz Tjudorove dinastije

Šest vladara iz Tjudorove dinastije:

Slika	Ime	Pravo na tron	Datum rođenja	Datum dolaska na tron	Datum smrti	Brak(ovi)
	Henri VII	potomak Edvarda III	28. januar 1457. godine	22. avgust 1485. godine (krunisan 30. oktobra 1485. godine)	21. avgust 1509. godine	Elizabeta od Jorka
	Henri VIII	sin Henrija VII	28. jun 1491. godine	21. april 1509. godine (krunisan 24. juna 1509. godine)	28. januar 1547. godine	(1) Katarina od Aragona, (2) Ana Bolen, (3) Džejn Simor, (4) Ana Klevska, (5) Katarina Hauard, (6) Katarina Par
	Edvard VI	sin Henrija VIII sa Džejn Simor	12. oktobar 1537. godine	28. januar 1547. godine (krunisan 20. februara 1547. godine)	6. jul 1553. godine	–
	Džejn (sporna)	Praunuka Henrija VII; unuka sestre Henrija VIII, Meri Tjudor	1537. godine	10. jula 1553. godine (nikada nije krunisana)	pogubljena 12. februara 1554. godine	lord Gilford Didli
	Marija I	ćerka Henrija VIII sa Katarinom od Aragona	18. februar 1516. godine	19. jula 1553. godine (krunisana 1. oktobra 1553. godine)	18. novembar 1558. godine	Filip II od Španije
	Elizabeta I	ćerka Henrija VIII sa Anom Bolen	7. septembar 1533. godine	17. novembar 1558. godine (krunisana 15. januara 1559. godine)	24. mart 1603. godine	–

Porodično stablo dinastije Tjudor

Reference

Literatura

• Guy, John (ed). The Tudor Monarchy. St Martin’s Press, 1997.
• Jones, Michael K. and Malcolm G. Underwood, "Beaufort, Margaret, countess of Richmond and Derby (1443–1509)", Oxford Dictionary of National Biography, Oxford University Press, 2004. Pristupljeno 27 August 2007.
• Thomas, R. S. "Tudor, Edmund, first earl of Richmond (c.1430–1456)", Oxford Dictionary of National Biography, Oxford University Press, 2004. Pristupljeno 27 August 2007.
• Turton, Godfrey. The Dragon’s Breed: The Story of the Tudors from Earliest Times to 1603. Peter Davies, 1970.

• The Wars of the Roses : peace and conflict in fifteenth-century England
• This realm of England, 1399 to 1688

Spoljašnje veze

• tudors.org - history lectures, essays and lectures by John Guy
• Tudor treasures from The National Archives Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. april 2009)
• Tudor Place
• Tudor History
• The Tudors on the official website of the British monarchy
• Tudor and Stuart family tree on the official website of the British monarchy
• Tudor History
• "The Tudor delusion": an article in The Times Literary Supplement by Clifford S. L. Davies, arguing that we are wrong even to talk about "the Tudors", 11 June 2008.
• The Family Tree of the Tudors and the Stuarts in Pictures