Википедија

Ustav Srbije iz 1901.

Ustav Kraljevine Srbije iz 1901. godine, bio je peti po redu ustav Srbije, koji je bio na snazi od 1901. do 1903. Ustav se takođe naziva Aprilski ili Oktroisani ustav, jer ga je nametnuo kralj Aleksandar Obrenović, čime je ojačan autokratski vid njegovog političkog režima. Posle ubistva kralja Aleksandra 1903. godine, ustav je stavljen van snage usvajanjem novog, liberalnijeg ustava iz 1903.

Naslovna strana Ustava iz 1901.

Pozadina uredi

Kralj Milan Obrenović je abdicirao 22. februara 1889. godine. Nasledio ga je maloletni sin Aleksandar, umesto koga je vladalo Namesništvo: Jovan Ristić, general Kosta Protić i general Jovan Belimarković. Zbog sukoba oko radikala i Namesništva u vezi sa trećim namesnikom nakon smrti generala Protića, Namesništvo je smenilo radikalsku vladu, pa je formirana vlada liberala. Kralj Aleksandar je 1. aprila 1893. izvršio državni udar proglasivši se pre vremena za punoletnog. Dok su radikali odobrili ovakav potez liberali su bili suzdržani. Januara 1894. u Srbiju se nezakonito vratio stari kralj Milan. Naime, Milan je sa radikalima sklopio dogovor po kome će nakon abdikacije otići iz zemlje i neće se više vraćati sem u slučaju bolesti mladog kralja. Takođe se odrekao člana Kraljevskog doma i srpskog državljanstva. Za uzvrat dobio je tri miliona franaka, od kojih je dva miliona obezbedio ruski imperator. Radikali su doneli i poseban zakon o tome kako bi obezbedili poštovanje dogovora. Štampa je oštro napadala kralja Milana zbog njegovog mešanja u vlast. Štampa nije smela da napada članove Kraljevskog doma, ali kralj Milan to nije ni bio, čak nije bio ni srpski državljanin. Izdat je ukaz (podzakonski pravni akt) kojim je suspendovan zakon o bivšem kralju. Kralj Aleksandar je 9. maja 1894. izvršio drugi državni udar, obustavio je Ustav Srbije od 1888. godine i vratio na snagu Ustav Srbije od 1869. godine. Srbiju su potom potresli sledeći događaji: Ivanjdanski atentat 1899, ženidba kralja Aleksandra sa dvorskom damom njegove majke Dragom Mašin 1900, smrt kralja Milana u Beču 1901. godine. Posle smrti Kralja Milana, Kralj Aleksandar je 6. aprila 1901. god. Oktroisao novi ustav. Pred kraj svoje vladavine, Aleksandar je nastojao da u svoje kombinacije uvuče i radikalnu stranku. O ovom ustavu su se na dvoru dogovarali naprednjaci i radikali s kraljem Aleksandrom. On se sa radikalnom strankom dogovorio o jednom novom Ustavu. Tako da je Ustav od 1901. godine u stvari spoj radikalskih i naprednjačkih ideja.[1] On je predstavljao  sredinu između ustava 1869. i 1888. god, umerenu ustavnu monarhiju.

Sadržina Ustava uredi

Osnovna novina koja se pojavljuje u ovom ustavu jeste uspostavljanje dvodomnog narodnog predsedništva sa Senatom kao gornjim domom, koji je bio sačinjen od približno dve trećine postavljenih članova i jedne trećine izabranih senatora. Možemo reći da je Senat imao tri kategorije članova:[2]

  1.  Po položaju: prestolonasldnik (ako je punoletan), arhiepiskop beogradski i episkop niški;
  2. kralj je imenovao 30 doživotnih senatora;
  3. Beograd, zajedno sa još 17 okruga je biralo 18 senatora

Ustav je obezbeđivao tajnost i neposrednost uz visoki cenzus i za aktivno i za pasivno pravo biranja narodnih poslanika i senatora.[3] Aktivno biračko pravo imaju osobe starije od 21 godinu koje plaćaju porez od bar 45 dinara. Pasivno biračko pravo imaju osobe starije od 40 godina koje plaćaju porez od bar 200 dinara.

Skupština je organizovana po načelima Ustava od 1888., što znači da je karakterisao nizak cenzus, neposredni izbori i tajno glasanje. U ovakvoj Skupštini je bilo sigurno da će radikali imati većinu, što je jedan od glavnih razloga zašto su i pristali na Ustav od 1901. godine. Međutim, kako ta njihova većina ne bi preovladala i postala svemoćna, ustanovljen je upravo Senat kako bi je obuzdavao. Senat je bio uslov pod kojim je Aleksandar dao Ustav od 1901.[4]

Narodna skupština je bila sastavljena od 130 narodnih poslanika. Izbori kojima su se narodni poslanici birali bili su, kao što je već pomenuto, neposredni pri čemu je glasanje bilo tajno. U ovom slučaju, imovinski cenzus za aktivno biračko pravo je bio 15 dinara neposrednog poreza godišnje, dok je za pasivno biračko pravo iznosio 60 dinara.

Zakonodavna vlast je bila u rukama kralja i oba doma Narodnog predstavništva. Narodna Skupština je prva imala uvid u zakonske predloge, koje joj je u ime kralja podnosila Vlada. Kako bi došlo do usvajanja nekog zakona, bila je neophodna saglasnost oba doma, a ako se odbije neki predlog zakona u bilo kom domu i dva puta se ne izglasa, smatra se da je odbačen u tom sazivu. Jedino pravo na usvajanje budžeta je imala Narodna Skupština, a ukoliko ona ne bi usvojila budžet , produžavana je važnost prošlogodišnjeg budžeta.[5]

Ovlašćenja kralja kao šefa države , nosioca izvršne vlasti, ali i učesnika u zakonodavnoj vlasti nisu naišla na promene, pa su ista kao i ona što se nalaze u ustavu iz 1888. godine. Ovo važi i za odnos kralja prema Narodnom predsedništvu koji se odnosi na njegovo sazivanje, odlaganje i raspuštanje. Bitna razlika, koju je važno uočiti, jeste da se Senat nikada ne raspušta.[6]

Aprilski Ustav je doneo dosta novina, među kojima se ističe nasleđivanje prestola. Naime, ovaj Ustav dozvoljava kraljevim ženskim potomcima pravo na presto u slučaju da muških potomaka nema.[6]

Ministri su bili na čelu države. Njih je postavljao i razrešavao kralj, a pritom je i birao jednog od njih i imenovao za predsednika Vlade. Samim tim jasno je da su oni za svoj rad odgovarali kralju, ali i Narodnom predstavništvu. Pored kraljevog potpisa i potpis ministra se morao naći na kraljevim aktima. Ministar je tom prilikom preuzimao odgovornost za sadržinu akta. Ministri nisu mogli biti istovremeno i poslanici odnosno senatori, a odgovarali su samo krivično, pod uslovima Ustava od 1869. Tada bi Narodna skupština podnosila optužbu protiv ministra, a Senat bi mu sudio.[7]

Državni savet je zadržao svojstvo najvišeg upravnog suda. Razlika u odnosu na prethodni ustav je u tome što je prema novom Ustavu njegovih 15 članova postavljao kralj iz reda doživotnih senatora.[8]

Ovaj Ustav je svoj trag ostavio i po tome što je od teritorijalnih jedinica poznavao samo opštinu, koja se uređivala prema načelu samouprave.[8]

Narod,  koji je bio nezadovoljan ovim Ustavom kao odgovor na lični režim kralja Aleksandra, organizuje martovske demonstracije 1903. god. Na te demonstracije je kralj odgovorio državnim udarom 25. marta. On nije hteo ukinuti Ustav koji je sam dao i koji ga je obezbeđivao po pitanju nasleđa prestola i mnogim drugim pitanjima, već ga je samo za kratko vreme od nepunih sat vremena jednim proglasom suspendovao, a drugim vratio na snagu.[6] Za to kratko neustavno vreme kralj je  raspustio Narodnu Skupštinu i izabrani deo Senata, a pritom i ukine više zakona, među kojima su i  Zakon o izboru narodnih poslanika, Zakon o opštinama i drugi. Kralj je dakle odustao od nameravane revizije ustava, ali je ovim državnim udarom uspeo da svu vlast preuzme u svoje ruke.[9] Međutim, pre nego što se Skupština sastala i pre nego što su obavljeni izbori za Senat, 29. maja noću kralja Aleksandra i kraljicu Dragu je ubila jedna zaverenička grupa oficira koja je stvorena u atmosferi nastaloj posle otkrića lažne trudnoće, pri čemu je autoritet kralja skoro pa nestao. Pogibijom ovog bračnog para ugasila se i dinastija Obrenovića.[10]

Ishod Ustava uredi

Ustavu je zamerano na načinu na koji je donet; što ne proklamuje građanska prava i slobode; dvodomna struktura narodnog predstavništva; ukidanje Velike narodne skupštine; prelazak zakonodavne i budžetske vlasti u ruke Senata (koji je pod kraljevim uticajem).

Reference uredi

  1. ^ Marković, Ratko (2020). Ustavno pravo. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. str. 102. 
  2. ^ Mirković S., Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. str. 138. 
  3. ^ S. Mirsković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. str. 138. 
  4. ^ Jovanović, Slobodan (1929). Vlada Aleksandra Obrenovića. Beograd: Geca Kon. str. 39. 
  5. ^ S. Mirković, Zoran (2019). Sprska pravna istorija. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. str. 139. 
  6. ^ a b v S. Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. str. 139. 
  7. ^ Marković, Ratko (2020). Ustavno pravo. Beograd: Univerzitet u Beogradu -Pravni fakultet. str. 103. 
  8. ^ a b Marković, Ratko (2020). Ustavno pravo. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. str. 103. 
  9. ^ Marković, Ratko (2020). Ustavno pravo. Beograd: Univerzitet u Beogradu _ Pravni fakultet. str. 103. 
  10. ^ „Majski prevrat”. 

Literatura uredi

  • Ustavi Kneževine i Kraljevine Srbije 1835-1903, Beograd, Naučna knjiga, 1988.
  • Ljubomirka Krkljuš: Pravna istorija srpskog naroda, Novi Sad, Prometej, 2003.
  • Popović-Obradović, Olga (2008). Kakva ili kolika država?: Ogledi o političkoj i društvenoj istoriji Srbije XIX–XXI veka. Helsinški odbor za ljudska prava. ISBN 9788672081558. 
  • S. Mirković, Zoran (2019), "Srpska pravna istorija". Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet
  • Jovanović, Slobodan (1929). "Vlada Aleksandra Obrenovića". Beograd: Geca Kon
  • Marković, Ratko (2020). "Ustavno pravo". Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet

Spoljašnje veze uredi

 
Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Ustav Srbije od 1901. godine.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Устав_Србије_из_1901.&oldid=27541790”