Ustanak Bolotnjikova

Ustanak Bolotnjikova
	Deo Vremena Smutnje
	; Ustanici u boju.
Vreme	1606-1607
Mesto	Rusija
Povod	Smrt Lažnog Dimitrija
Uzrok	porobljavanje seljaka, glad 1601-1603.
Ishod	Ustanak ugušen
Sukobljene strane
Rusko carstvo	Pobunjeni seljaci, kozaci i vlastela
Komandanti i vođe
Vasilij IV; Mihail Skopin-Šujski	Ivan Bolotnjikov; Ilejka Muromec; Istoma Paškov; Prokopij Ljapunov
Jačina
oko 30.000-100.000	oko 35.000-80.000
Žrtve i gubici
Teški	Teški

Ustanak Bolotnjikova (1606—1607) bio je sastavni deo Vremena Smutnje u Rusiji.

Uvod uredi

Vezivanje seljaka za zemlju u Rusiji krajem 16. veka (ukazima Borisa Godunova iz 1592. i 1597.^[3]), velika glad 1601-1603. kao i bezvlašće i poljska intervencija posle smrti Borisa Godunova 1605. doveli su do stihijskog ustanka seljaka na jugu Rusije 1606. Lažni Dimitrije, poljski eksponent, ušao je 17. maja 1606. u Moskvu i proglasio se za cara. Ubrzo je ubijen u boljarskoj zaveri, a za cara je proglašen uticajni boljar Vasilije Šujski. ^[1]

Ustanak uredi

Novi car preuzeo je vlast u Moskvi, ali je smrt Lažnog Dimitrija bila okidač, i legalni izgovor, za masovnu pobunu svih slojeva u Rusiji: kako među porobljenim i gladnim seljacima, tako i među osiromašenom sitnom vlastelom.^[2] Na cara Vasilija i "zle boljare" ustali su:

seljaci-kmetovi i robovi (pod vođstvom Ivana Bolotnjikova, bivšeg kmeta koga su Tatari prodali Mlečanima, gde je izučio vojnički zanat i vratio se u Rusiju preko Poljske).
kozaci sa Volge i Zaporoški kozaci (pod vođstvom Ilejke Muromeca, "lažnog carevića Petra", i atamana Ivana Zaruckog).
sitna vlastela iz Rjazanja, Tule i Severije (pod komandom vojvoda Ljapunova i Paškova).

U vojsci ustanika najviše je bilo kmetova, ali i sitne vlastele, strelaca, kozaka, pa čak i plemića nezadovoljnih boljarskim carem Vasilijem. Raznolikost socijalnog sastava vojske negativno se odrazila na njenu organizaciju: u osnovi skup samostalnih odreda, koji su često odbijali da se potčine Bolotnjikovu^[1], bivšem kmetu koji se nazivao "vojvodom cara Dimitrija".^[2]

Ratne operacije uredi

Pohod na Moskvu uredi

U leto 1606. vojvoda Putivlja, knez Šahovski, i kozak Ivan Bolotnjikov, izdajući se za "vojvodu cara Dimitrija", podigli su ustanak protiv Vasilija Šujskog. Ustanici su okupili nekoliko hiljada seljaka, udružili se sa odredima Zaporoških kozaka koji su bili u službi Lažnog Dimitrija i krenuli iz Severije (jugozapadna oblast Rusije oko Černjigova) na Moskvu, da vrate na presto "zakonitog cara Dimitrija", u čiju smrt narod nije verovao, podstaknut od preživelih sledbenika Lažnog Dimitrija. Usput je Bolotnjikov, u ime cara Dimitrija, izdavao proglase robovima i siromasima da pobiju boljare i trgovce, obećavajući im boljarska imanja. Ustanici su uništili carsku vojsku od 8.000 ljudi avgusta 1606. kod Krome, a zatim ponovo u septembru kod Kaluge. Udruživši se sa odredima vlastele iz Tule i Rjazanja, ustanici su ponovo razbili carsku vojsku kod Kolomne i 7. oktobra 1606. opseli Moskvu sa 35-80.000 ljudi. ^[1]

Razdor među ustanicima uredi

Međutim, privučeni obećanjima i uplašeni ustankom seljaka, plemići u toku opsade prelaze caru: početkom decembra 1606, ojačana carska vojska je razbila opsadu Moskve i opsela ustanike u Kalugi. Istovremeno, nezavisni ustanci kozaka zahvatili su basen Volge i Astrahan.^[4] Bolotnjikov je branio Kalugu puna 3 meseca, a zatim je u proleće 1607. dobio pomoć od povolških kozaka koje je vodio Ilejka Muromec i zauzeo Tulu. Okupivši oko 30.000 ljudi, Bolotnjikov je u maju 1607. ponovo krenuo na Moskvu, ali je početkom juna 1607. potučen na reci Vosmi, (oko 100 km severoistočno od Tule), i na reci Voronji (blizu Tule.). Oko 10.000 preživelih ustanika zatvorilo se u Tulu, koja je osvojena nakon 4 meseca opsade.^[1]

Posledice uredi

Ustanici su potučeni, a Ivan Bolotnjikov pogubljen, ali Vreme Smutnje nije bilo gotovo: preživeli ustanici pod vođstvom atamana Ivana Zaruckog pridružili su se vojsci Lažnog Dimitrija II, koji je u leto 1607. podigao novu pobunu protiv Vasilija Šujskog.^[2]

Reference uredi

^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ Gažević 1974, str. 505–506
^ ^a ^b ^v ^g Fajfrić 2008, str. 237–238
^ Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. (2006). The Cambridge history of Russia. Cambridge: Cambridge University Press. str. 273—274. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.
^ Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. (2006). The Cambridge history of Russia. Cambridge: Cambridge University Press. str. 415—418. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.

Literatura uredi

Gažević, Nikola, ur. (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 505—506.
Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. izd.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. str. 237—238. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.

[:0-1] v ^g ^d ^đ Gažević 1974, str. 505–506

[:1-2] v ^g Fajfrić 2008, str. 237–238

[3] Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. (2006). The Cambridge history of Russia. Cambridge: Cambridge University Press. str. 273—274. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.

[4] Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. (2006). The Cambridge history of Russia. Cambridge: Cambridge University Press. str. 415—418. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.

[1]

[2]

[3]

[4]