Википедија

Frenk O’Hara

Frenk O’Hara (engl. Frank O'Hara) bio je američki postmodernistički pesnik i likovni kritičar, jedan od značajnijih umetnika njujorške umetničke scene pedestih i šezdestih godina dvadesetog veka. Delovao je u sklopu takozvane njujorške škole – nezvanične grupe slikara, vajara, pisaca i muzičara koji su pronalazili inspiraciju u džezu, nadrealizmu, apstraktnom ekspresionizmu, akcionom slikarstvu i savremenim avangardnim tendencijama.

Frenk O’Hara
Lični podaci
Datum rođenja(1926-03-27)27. mart 1926. (98 god.)
Mesto rođenjaBaltimor, SAD
Datum smrti25. jula 1966.
Mesto smrtiLong Ajlend, SAD
Književni rad
PeriodNjujorška škola
Uticaji odArtur Rembo, Stefan Malarme, Boris Pasternak, Vladimir Majakovski
Najvažnija delaMeditations in an Emergency Lunch Poems
Zvanični veb-sajt
www.frankohara.org

Često upoređivan sa Vitmenom i Karlosom Vilijamsom, O’Hara je pronalazio inspiraciju u svakodnevnom gradskom životu Menhetna. Lične, ali ne i ispovedne, njegove pesme dokumentuju svakodnevno gradsko iskustvo. Pesnik i kritičar Mark Doti ističe da je O’Harina poezija urbana, ironična, ponekad istinski slavljenička, često urnebesno duhovita i da sadrži građu i asocijacije strane akademskom stihu, kao što su filmske zvezde dvadesetih i tridesetih kao kemp ikone, svakodnevni pejzaž društvenih akivnosti Menhetna, džez muziku i telefonske razgovore sa prijateljima.[1] Poznat kao pesnik među slikarima, O’Hara je pored poezije pisao eseje i kritiku za časopis Art News, postavši važan kritičar i impresario moderne umetnosti.

Najpoznatije pesničke zbirke su mu: Meditations in an Emergency 1957. i Lunch Poems 1964. Sabrane pesme Frenka O’Hare izašle su posthumno 1971.

Biografija uredi

Frenk O’Hara je rođen 27. marta 1926. u Baltimoru. Odrastao je u Graftonu, Masačusetsu. Studirao je klavir na konzerzatorijumu u Bostonu, a potom je služio vojsku na Južnom Pacifiku kao upravljač sonara u Drugom svetskom ratu. Nakon rata studirao je na Harvardu gde se usavršavao u muzici. Pored muzike veliku ljubav osećao je prema slikarstvu i poeziji. U to vreme počinje da piše pesme pod uticajem poetike Artura Remboa, Borisa Pasternaka, Vladimira Majakovskog i Stefana Malarmea. Na Harvardu je upoznao Džona Ešberija, koji ga je nagovori da počne da objavljuje pesme u časopisu Harvard Advocate. Uprkos velikoj ljubavi prema muzici, Frenk O’Hara menja smer na Harvardu i upisuje engleski jezik i književnost, koju je diplomirao 1950.[2]

U jesen 1951. preselio se u Njujork. Kratko je radio kao asistent fotografu Sesilu Bitonu, da bi se zatim u decembru iste godine zaposlio u Muzeju moderne umetnosti kao prodavac razglednica, publikacija i ulaznica.[3] Pisao je prikaze za časopis Art News, a od 1960. postao je asistent kustosa slika i skulptura u Muzeju moderne umetnosti. O’Hara je bio vrlo aktivan na Njujorškoj umetničkoj sceni. Bio je prijatelj sa poznatim umetnicima kao što su Vilem de Kuning, Džoana Mičel, Džekson Polok. Sa slikarem Larijem Riversom nekoliko je godina bio u ljubavnoj vezi.[4]

U ranim jutarnjim časovima 24. jula 1966. na plaži u Fajer Ajlandu, Frenk O’Hara je ozbiljno povređen kada ga je udario džip. Narednog dana je preminuo. Sahranjen je na Long Ajlendu. [5]

Poetika uredi

Frenk O’Hara je kao inovativni, postmodernistički pesnik stvorio neobično raznovrstan opus. Njegovo delo se pruža od ranih nadrealističkih pesama do originalnih radim ovo radim ono (I do this I do that) pesama, koje beleže njegove šetnje po Njujorku u vreme pauze za ručak. Lične, ali ne i ispovedne, mnoge O’Harine pesme dokumentuju svakodnevno iskustvo. U pitanju je poezija opservacija, a ne meditacija. O’Harini stihovi stvaraju kolaž prividno nevažnih detalja urbanog života, neretko tretirajući značajne događaje kao trivijalne. [6]

Ovaj njujorški pesnik bio je veliki inovator na polju forme. On je odbacio kontinuitet tradicije i konvencije modernizma, pokazujući da su nekonvencionalne, otvorene ili eksperimentalne forme mnogo više u saglasju sa dominatnim poretkom i kulturnim vrednostima sveta o kojem peva.[7] O’Hara se takođe otvorio prema iskustvima masovne kulture, tako da se pojedini stihovi mogu čitati kao nekretička reprezentacija konzumerskog društva. Međutim, njegov odnos prema konzumerizmu je dvostruko kodiran. Afirmativne aluzije na kupovinu, brzu hranu i masovne medije često su propraćene raspoloženjem tuge, što sugeriše da materijalna dobra ne donose ispunjenje i ne otklanjaju osećaj samoće.[8] O’Harina poezija sadrži aluzije na pesnikovu homoseksualnost, te su pojedine ljubavne pesme upućene muškarcu. Pored ovih otvoreno homoerotskih, postoje i oni stihovi koji donose fluidniji osećaj roda i pola, stvarajući na taj način promenljivu i neuhvatljivu seksualnost lirskog subjekta.[6]

Prelaz od modernizma ka postmodernizmu snažno se oseća u pesmi The Day Lady Died. Ona pripada tradicionalnom žanru elegije i ispevana je povodom smrti Bili Holidej. U ovoj pesmi se tipičnim modernističkim postupkom umetnost postavlja kao nešto što transcendira smrt. Način na koji se lirski subjekt kreće kroz detalje svakodnevice, sve dok ne vidi novinarski natpis koji donosi vest o smrti poznate džez pevačice, čini ovu pesmu postmodernističkom i specifičnom.[9] Pesma Personal Poem ne sadrži vremensko i prostorno određenje, što sugeriše da su predmeti i ideje samo događaji koji se mogu odmah konzumirati i odbaciti. In Memory of My Feelings je pokušaj savremenog pesničkog dijaloga sa Vitmenovom Pesmom o meni, dok je Biotherm fragmentarna pesma stilizovana u kemp maniru, u kojoj lirski subjekt progovara kroz masku, simultativno poričući ono što naizgled afirmiše.[10] O’Hara je napisao i manifest personizma.

U popularnoj kulturi uredi

Nekoliko epizoda druge sezone serije Ljudi sa Menhetna referiše na O’Haru i njegovu poeziju. U prvoj epizodi ove sezone Don Drejper čita zbirku Meditations in an Emergency i recituje O’Harinu pesmu Majakovski. U dvanaestoj epizodi Don razgovara o knjizi sa Anom Drejper, dok trinaesta epizoda nosi naslov po O’Harinoj zbirci Meditations in an Emergency. [11]

Dejvid Bouvi je O’Harinu poeziju svrstao u svojih 100 omiljenih knjiga.[12]

Odabrana dela uredi

  • A City Winter and Other Poems (1952)
  • Oranges: 12 pastorals (1953)
  • Meditations in an Emergency (1957)
  • Second Avenue(1960)
  • Odes (1960)
  • Lunch Poems (1964)
  • Love Poems (1965)

Posthumno uredi

  • The Collected Poems of Frank O'Hara (1971)
  • Standing Still and Walking in New York (1975)
  • Early Writing (1977)
  • Selected Plays (1978)
  • Amorous Nightmares of Delay: Selected Plays (1997)

Reference uredi

  1. ^ Doty, Mark in "Myers, Jack and Wojahn, David (editors). A Profile of Twentieth-Century American Poetry. (Carbondale: Southern Illinois University Press, 1991).
  2. ^ „Biography of Frank O'Hara” (na jeziku: engleskom). Pristupljeno 16. 3. 2014. 
  3. ^ Milstead, Claudia. „Frank O'Hara's Life and Career” (na jeziku: engleskom). Arhivirano iz originala 08. 02. 2014. g. Pristupljeno 16. 3. 2014. 
  4. ^ Cole, Olivia. „Frank O’Hara’s “To the Harbormaster” (na jeziku: engleskom). Pristupljeno 16. 3. 2014. 
  5. ^ "Frank O'Hara." Contemporary Authors Online. Detroit: Gale, 2003. Gale Biography In Context. Web. 12 May 2011.
  6. ^ a b Hacht & Hayes 2009, str. 1219.
  7. ^ Konuk Blasing 2009, str. 55.
  8. ^ Smith 2000, str. 19.
  9. ^ Diggory 2009, str. 129.
  10. ^ Diggory 2009, str. 58.
  11. ^ Ciabattari, Jane. „Frank O’Hara: Poet of the Mad Men era” (na jeziku: engleskom). Pristupljeno 4. 6. 2015. 
  12. ^ Lewis, Matt. „David Bowie reveals his favourite 100 books” (na jeziku: engleskom). Pristupljeno 16. 3. 2014. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Френк_О’Хара&oldid=27356755”