Harča

Harča (na arap. خرجة, na šp. jarcha što znači izlaz, kraj) je poslednja strofa od dva, tri, najviše četiri stiha arapske lirske pesme muvašahe koja datira iz desetog veka, a nastaje na teritoriji Al-Andaluz, mestu spajanja i preklapanja tri kulture: muslimanske, hrišćanske i jevrejske. Kao takva, harča je napisana na davno iščezlom dijalektu romanskog stanovništva u Al-Andaluzu koji se naziva mosarapski (mozárabe), mešavini romanskog i govornog arapskog jezika. Harče su na kraju svojih muvašahi pisali učeni pesnici arapskog, a kasnije i jevrejskog porekla, preuzimajući ih iz folklorne tradicije naroda Iberijskog poluostrva. Predstavljale su metričku i muzičku osnovu tih kompozicija. Značaj njihovog otkrića je neprocenjiv za istoriju španske književnosti, šire, književnosti na romanskim jezicima, jer se do njega verovalo da je Pesma o Sidu (koja datira iz dvanaestog veka) prvo delo španske nacionalne književnosti, a takođe, hronološki nastaje ispred lirike Gijoma Akvitanskog (dvanaesti vek), koji se smatrao prvim lirskim pesnikom na nekom romanskom jeziku.

Muvašaha

Muvašaha (na arap. موشح na šp. muwaššaha, muwaxaha, muwaschaha, muguasaja, moaxaja) je arapska lirska pesma nastala na teritoriji Al-Andaluza u desetom veku. Za tvorca muvašahe smatra se Mukadam ben Muafa (Muccadam ben Muafa), sa nadimkom Slepi (El Ciego), jedan od najznačajnijih arapsko-andaluzijskih pesnika. U pitanju je strofična pesma sa najčešće pet strofa, u čijem su sastavu obično kratki stihovi. Sastoji se iz tri dela- estribillo, mudanza, vuelta, sa tim što estribillo i vuelta imaju istu rimu. Za razliku od drugih pesama koje su pisane na učenom arapskom jeziku (npr. kasida), poslednja strofa muvašahe, harča, pisana je na govornom arapskom jeziku, ili dijalektu romanskog stanovništva, mosarapskom.

Otkriće harči

Samjuel Mikloš Štern (Samuel Miklos Stern) je 1948. godine objavio u časopisu Al-Andaluz studiju o harčama na osnovu analize pronađenih muvašahi na hebrejskom jeziku u jednoj sinagogi u Kairu. Pronašao je kompozicije po uzoru na arapske, sa poslednjom strofom na mosarapskom dijalektu. Kasnije je pronašao i jednu muvašahu na arapskom jeziku. Pored njega, španski naučnik Emilio Garsija Gomez (Emilio García Gómez) baviće se istim istraživanjem i 1965. godine objaviti 56 novih tekstova. Do sada je otkriveno oko stotinu harči, pritom, nisu sve napisane na romanskom dijalektu, ima ih i na arapskom (govornom). Više istih harči javlja se u različitim rukopisima, a pojedine harče se mogu naći kao osnova za različite muvašahe.

Tematske i stilske odlike

Tematsku osnovu harči čini ispovest zaljubljene devojke koja pati zbog odsustva dragog, ljubomore, neuzvraćene ljubavi, itd. Ona svoja osećanja iskazuje kroz jednostavni, iskreni, monolog pun lirizma, bez komplikovanih stilskih figura. U ovim strofama uvek se obraća nekom svom sagovorniku-najčešće majci ili sestri, a neretko i direktno svom dragom koji je odsutan. Dominantna osećanja su tuga, nespokoj, čežnja za dragim, razočarenje... Ovi elementi prepliću se sa elementima tradicionalne narodne lirike na Iberijskom poluostrvu- cantigas de amigo iz galisijsko-portugalske pesničke tradicije i kastiljanski viljansiko obrađuju već pomenutu temu: patnju devojke za dragim koji je odsutan, uz lik povernice u obliku majke. Pored ove obrade ljubavnih tema, u harčama se javlja i senzualna, lascivna obrada. Lik devojke je i dalje dominantan, ali sada je ona ta koja će organizovati susret između nje i njenog dragog, otvoreno se podsmevati „čuvarima“ njene časti, i govoriti o ljubavi, pa čak i strasti koju oseća. O ambijentu u kojem se razvija harča saznaje se skoro ništa, ne postoji povezanosti sa prirodom, tematska okosnica je na nivou osećanja, i ambijent se zadržava na unutrašnjem svetu devojke koja pati. Na nivou stila, rasprostranjena je upotreba eksklamacija (kao ogledalo duše koja pati), retorskih pitanja, ponavljanja. U upotrebi je arhaični jezik, romanski, davno iščezli, mosarapski dijalekat, ili govorni arapski jezik iz desetog veka. Arabizmi su vrlo prisutni u harčama, naročito na kraju stiha (pretpostavlja se, zbog rime). Dalje na leksičkom planu, u najvećem broju slučajeva koristi se arapska reč da označi voljenog (habib), dok su reči tipa ljubav, poljubac, srce, usne... u većini slučajeva na romanskom dijalektu. Generalno, za predstavljanje lascivnih osećanja koristio se arapski jezik, dok se patnja predstavljala na romanskom.

Versifikacija

Harče se najčešće javljaju u obliku strofe od četiri stiha, ali takođe, prisutne su i u obliku distiha, terceta, ali i strofa između pet i osam stihova. Raspored rime varira-nekada je parna, nekad obgrljena, a nekad nagomilana. Zanimljivo je istaći da je u osamdeset posto harči u upotrebi konsonantska rima, što je pretežno odlika učene poezije. U kontekstu muvašahe, harča ima istu rimu kao vuelta. Nekada se rimuju arabizmi iz harči sa arabizmima iz ostatka muvašahe, ali nekada se rimuju i reči na mosarapskom dijalektu.

Primeri

harča:

Vayse meu corachón de mib.

Ya Rab, ¿si me tornarád?

¡Tan mal meu doler li-l-habib!

Enfermo yed, ¿cuánd sanarád?

Prevod na španski:

Mi corazón se va de mi.

Oh Dios, ¿acaso se me tornara? !Tan fuerte mi dolor por el amado!

Enfermo está, ¿cuando sanará?

harča na arapskom:

¡Tanto amare, tanto amare,

habib, tant amare!

Enfermeron olios nidios,

e dolen tan male.

Prevod na španski:

¡Tanto amar, tanto amar,

amado, tanto amar!

Enfermaron [mis] ojos brillantes

y duelen tanto.

Literatura

• FRENK, Margit, Las jarchas mozarabes y los comienzos de la lírica romántica, El Colegio de México, México, 1985.
• Pavlović-Samurović Lj. Soldatić D. Španska književnost. Nolit. Beograd, (1985). str. 23-28