Hajnrih Bel
Hajnrih Teodor Bel (nem. Heinrich Theodor Böll; Keln, 21. decembar 1917 — Bon, 16. jul 1985) je jedan od najistaknutijih i najčitanijih nemačkih pisaca 20. veka. [1]
| Hajnrih Bel | |
|---|---|
 Bel 1981. | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 21. decembar 1917. |
| Mesto rođenja | Keln, Nemačko carstvo |
| Datum smrti | 16. jul 1985. (67 god.) |
| Mesto smrti | Bon, Zapadna Nemačka |
| Obrazovanje | Univerzitet u Kelnu |
| Nagrade | Nobelova nagrada za književnost |
U autobiografskom eseju „O sebi samom“ (1958) pominje dve sudbinske činjenice koje su ga bitno opredelile u književnost. Prva je liberalno poreklo njegove porodice, otvorene za umetnost (otac mu je bio skulptor), a druga rodni grad Keln, sa svojim kontrastima između katoličke buržoazije i „crvenog“ proletarijata. Imao je samo petnaest godina kada su nacisti prodrli u Keln. Bel je bio jedan od retkih mladih Nemaca koji se nije priključio Hitlerovoj omladini. Zato je regrutovan već početkom Drugog svetskog rata i šest godina je proveo na tri fronta.[2] Ranjen je četiri puta, a krajem rata bio je zarobljen i deportovan u američki logor u Francuskoj. U razoreni Keln vratio se 1945. i tada se upisao na studije. U to vreme počeo je da piše, objavivši tokom dve godine u novinama šezdesetak novela. Od 1951. godine kada je objavio roman („Gde si bio, Adame?“) pisanje mu je postalo stalno zanimanje.[2]
Na početku svog književnog rada Bel opisuje beznadežnost života vojnika, nepodnošljivu okrutnost koju je doživeo dok je služio vojsku. Kasnije je počeo da piše i o stvarnosti modernog nemačkog društva. Pažnju kritike i šire čitalačke publike privukao je već svojim drugim romanom „I ne reče ni jednu reč“ (1953). Godine 1968. Bel je počeo da radi kao predavač na Frankfurtskom univerzitetu, a od 1972. aktivno se uključuje u politički život Nemačke.[3] Umro je u Bonu 1985. godine.
Bibliografija uredi
Ostala najvažnija dela Hajnriha Bela su:
- Kuća bez čuvara (1954),
- Hleb ranih godina (1955),
- Bilijar u pola deset (1959),
- Mišljenja jednog klovna (1963),
- Prečesto ideš u Hajdelberg (1970),
- Grupni portret s damom (1971),
- Izgubljena čast Katarine Blum (1974),
- Žene u pejzažu sa rekom (1985),
- Zaveštanje (1985)...
„Za delo koje je spojilo široke perspektive njegovog doba i istančanu veštinu slikanja likova i doprinelo obnovi nemačke literature, Hajnrih Bel je 1972. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.“[4][1]
Reference uredi
- ^ a b Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 122. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ a b Bel, Hajnrih. Gde si bio, Adame?. Beograd : Fondacija Hajnrih Bel, 2017. str. 175—176. ISBN 978-86-86793-22-5.
- ^ Bel, Hajnrih. Mišljenja jednog klovna. Beograd : Novosti, 2004. str. 285. ISBN 86-7446-053-4.
- ^ „Heinrich Boll | Biography, Books, & Facts”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-31.
