Википедија

Hose de Ribera

Hose de Ribera (šp. José de Ribera, ital. Jusepe Ribera; Hativa, Španija; 12. januar 1591. godine – Napulj, Italija; 2. septembar 1652. godine), je bio španski barokni slikar, crtač, i grafičar, koji je razvio cijelu svoju karijeru u Italiji, prvo u Rimu, a kasnije u Napulju. Takođe je bio poznat po svom italijanizovanom imenu Đuzepe Ribera i nadimku Lo Spanjoleto (Špančić), zbog niskog rasta i španskog porijekla.[1]

Hose de Ribera
Autoportret Hose de Ribere, grafika Hamleta Vinstenlija
Lični podaci
Datum rođenja(1591-01-12)12. januar 1591.
Mesto rođenjaHativa, Španija
Datum smrti2. septembar 1652.(1652-09-02) (60/61 god.)
Mesto smrtiNapulj, Italija
Umetnički rad
PravacBarok
EpohaSlikarstvo 17. vijeka
RegijaŠpansko slikarstvo, Italijansko slikarstvo
Uticaji odAntonisa van Dajka • Karavađa
Uticao naVelaskeza • Murilja
Najvažnija dela
Mučenje Svetog Filipa iz 1639.

Stvarao je u stilu naturalizma koji je evoluirao od Karavađevog tenebrizma prema jednoj estetici svijetlijeg kolorita, pod uticajem Van Dajka i drugih majstora epohe.

Mladost uredi

Ribera je rođen u Hativa, blizu Valensije, Španija, kao drugi sin Simona Ribere i njegove prve žene Margarite Kuko.[1][2][3] Kršten je 17. februara 1591. godine.[2] Njegov otac je bio obućar ili postolar, možda u velikim razmerama.[2] Roditelji su ga namenili za književnu ili naučnu karijeru, ali on je zanemario ove studije i kaže se da je šegrtovao kod španskog slikara Fransiska Ribalte u Valensiji, iako ne postoje dokazi o toj povezanosti.[2][4] U želji da studira umetnost u Italiji, stigao je do Rima preko Parme, gde je 1611. godine naslikao Svetog Martina i prosjaka, sada izgubljen rade, za crkvu San Prospero.[4] Prema jednom izvoru, kardinal ga je primetio kako crta sa fresaka na fasadi rimske palate i pružio mu je smeštaj. Rimski umetnici su mu dali nadimak „Lo Spagnoleto“.

 
Studije figura

Njegovi rani biografi ga generalno svrstavaju među Karavađove sledbenike.[4] Iz njegovih ranih godina je sačuvano vrlo malo dokumentacije, a naučnici nisu sigurni o tačnom vremenu i putu kojim je došao u Italiju. Ribera je počeo da živi u Rimu najkasnije 1612. godine, a dokumentovano je da je pristupio Akademiji Svetog Luke do 1613. godine.[4] On je živeo neko vreme u Vija Marguta, i gotovo sigurno se družio sa drugim Karavadžistima koji su hrlili u Rim u to vreme, kao što su Gerit van Honthorst i Hendrik ter Brigen, među ostalim slikarima iz Utrehta koji su bili aktivni u Rimu do 1615. Godine 1616, Ribera se preselio u Napulj, kako bi izbegao svoje poverioce (prema Đuliju Mančiniju, koji ga je opisao kao osobu koja živi iznad svojih mogućnosti uprkos visokim prihodima). U novembru 1616. godine, Ribera se oženio Katarinom Acolino, ćerkom napuljskog slikara rođenog na Siciliji, Đovanija Bernardina Acolina, čije su veze u napuljskom umetničkom svetu pomogle da se Ribera rano uspostavi kao velika ličnost čije je prisustvo je imalo trajan uticaj na umetnost grada.[4]

Napuljski period uredi

 
Bradata dama, 1631. Muzej Fondacije vojvode od Lerme, Toledo

Kraljevina Napulj je bila deo Španskog carstva za vreme Riberinog života, i njom su vladali španski vicekraljevi. Ribera se trajno preselio u Napulj sredinom 1616. godine.[5] Njegova španska nacionalnost povezivala ga je sa malom španskom vladajućom klasom u gradu, kao i sa važnim kolekcionarima i trgovcima umetninama iz španske Flandrije. U ovom trenutku Ribera je počeo da potpisuje svoj rad kao „Jusepe de Ribera, español” ("Husepe de Ribera, Španac"). Uspeo je da brzo privuče pažnju vicekralja Pedra Telez-Hirona, trećeg vojvode od Osune, još jednog nedavnog pridošlice, koji mu je dao niz velikih naloga, što je pokazalo uticaj Gvida Renija.

Nekoliko slika je sačuvano iz perioda 1620. do 1626. godine, ali je to bio period u kojem je nastala većina njegovih najboljih grafika. Ovo su bar delimično bili pokušaji da se privuče pažnja izvan Riberinih napuljskih krugova. Njegova karijera je počela tokom kasnih 1620-ih, a nakon toga je prihvaćen kao vodeći slikar u Napulju. On je dobio orden Hrista Portugalije od pape Urbana VIII 1626. godine.[4]

 
Glava Svetog Jovana Krstitelja, 1644.[6] Kraljevska akademija lepih umetnosti u San Fernandu, Madrid.

Iako se Ribera nikada nije vratio u Španiju,[4] mnoge njegove slike su vratili članovi španske vladajuće klase, kao što je vojvoda od Osune, a dileri su doneli njegove bakropise u Španiju. Njegov uticaj se može videti u delima Velaskeza, Murilja i većine drugih španskih slikara tog perioda.

On je okarakterisan je kao osoba koja je sebično štitila svoj prosperitet, i imala reputaciju šefa takozvane Napuljske kabale, a podržavaoci su mu bili grčki slikar Belisario Korencio i napolitanac Đambatista Karačolo.

Smatra se da je ova grupa imala za cilj da monopolizuje napuljske umetničke komisije, koristeći intrige, sabotažu rada u toku, te čak i lične pretnje nasiljem radi zastraživanja spoljnih konkurenata kao što su Anibale Karači, Kavalir d'Arpino, Reni i Domeničino. Svi oni su bili pozvani da rade u Napulju, ali su to mesto smatrali negostoljubivim. Kabala se raspala u vreme Domeničinove smrti 1641.

Riberini učenici su bili Hendrik de Somer, Frančesko Frakancano, Luka Đordano i Bartolomeo Pasante. Pratio ga je Đuzepe Marulo i uticao je na slikare Agostina Beltrana, Paola Domenika Finolija, Đovanija Riku i Pjetra Novelija.[7]

Rad uredi

 
Čulo ukusa, Vadsvort Ateneum, Hartford, Konektikat

Na njegov rani stil uticala je studija španskih i venecijanskih majstora, kao i Karavađa i Koređa. Njegova tema je bila notorno jeziva, prikazujući ljudsku okrutnost i nasilje sa zapanjujućim naturalizmom.[8] Početkom 1630-ih njegov stil se pomerio sa oštrog tenebrizma na više difuzno osvetljenje, kao što se vidi u The Clubfoot iz 1642.

Salvator Rosa i Luka Đordano su bili njegovi najugledniji sledbenici, koji su možda bili njegovi učenici; drugi su bili i Đovani Do, flamanski slikar Hendrik de Somer (poznat u Italiji kao 'Enriko Fiamingo'), Mikelanđelo Frakancani i Anielo Falkone, koji je bio prvi značajan slikar bojnih komada.

 
Hristos među lekarima, oko 1613

Riberina glavna dela uključuju Svetog Januarija koji izlazi iz peći u katedrali u Napulju; Silazak sa krsta u Certozi, Napulj; Poklonstvo pastira (1650) u Luvru; Mučeništvo Svetog Vartolomeja u Nacionalni muzej umetnosti Katalonije, Barselona; i Pieta u sakristiji San Martino, Napulj. Njegovi mitološki subjekti su često jednako nasilni kao i njegova mučeništva, a najpoznatije su njegove interpretacije Apolona i Marsija, sada u Briselu i Napulju, i njegovog Titija, sada u Pradu. Prado poseduje pedeset šest slika i još šest pripisanih Riberi, pored jedanaest crteža, kao što je Jakovljev san (1639); Luvr sadrži četiri njegove slike i sedam crteža; Nacionalna galerija, London poseduje tri; i Kraljevska akademija lepih umetnosti u San Fernandu poseduje lep ansambl od pet slika uključujući Uspenje Marije Magdalene iz El Eskorijala i ranu Ece Homo ili Glavu Svetog Jovana Krstitelja. On je stvorio nekoliko finih muških portreta i jedan autoportret. Pisanje Svetog Jeronima u Pradu sada se smatra njegovom zaslugom prema Đani Papiju, stručnjak za Karavađa. On je bio značajan bakropisac — najznačajniji španski grafičar pre Goje — proizveo je četrdesetak grafika, skoro sve tokom 1620-ih. Mučeništvo Svetog Filipa (1639; često opisivan kao Sveti Vartolomej zbog preklapanja ikonografije)[9] nalazi se u Pradu.

Galerija uredi

Riberin rad ostao je u modi i nakon njegove smrti, uglavnom kroz usvajanje njegovih hiper-naturalističkih prikaza nasilja na slikama učenika poput Luke Đordana.[10] Postepenoj rehabilitaciji njegove međunarodne reputacije pomogle su izložbe u Prinstonu 1973. godine, njegovih grafika i crteža i radova u svim medijima u Londonu na Kraljevskoj akademiji 1982. iu Njujorku u Metropoliten muzeju umetnosti 1992. godine. Od tada je njegov opus zadobio veću pažnju kritičara i naučnika. Nažalost, zbog tako dugog pada interesovanja za njegov rad, još uvek nedostaje kompletan kataloški rezime njegovog dela. Mnoga dela koja mu se pripisuju izmenjena su, odbačena, oštećena i zanemarena tokom njegovog perioda opskurnosti.[10]

Reference uredi

  1. ^ a b Grovier, Kelly. „Ribera: Was this the vision of a sadist?” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 4. 10. 2018. 
  2. ^ a b v g Finaldi, Gabriele (1992). „A documentary look at the life and work of Jusepe de Ribera”. Ur.: Pérez Sánchez, Alfonso E.; Spinosa, Nicola. Jusepe de Ribera 1591–1652. New York, NY: Metropolitan Museum of Art. str. 3. ISBN 9780870996474. 
  3. ^ „Jusepe de Ribera (Spanish / Italian, Spanish/ Italian, 1591 – 1652) (Getty Museum)”. The J. Paul Getty in Los Angeles (na jeziku: engleski). Pristupljeno 4. 10. 2018. 
  4. ^ a b v g d đ e „Artist Info”. www.nga.gov. Pristupljeno 4. 10. 2018. 
  5. ^ Spinosa, Nicola (2012). „Neapolitan Painters in Rome (1600-1630)”. Ur.: Rosella Vodret. Caravaggio's Rome: 1600–1630 (paperback). Milan: Skira Editore S.p.A. str. 331—343. ISBN 978-88-572-1387-3. 
  6. ^ Fernando, Real Academia de BBAA de San. „Borbón, Francisco de Paula Antonio de”. Academia Colecciones (na jeziku: španski). Pristupljeno 28. 3. 2020. 
  7. ^ Jusepe Ribera at the Netherlands Institute for Art History
  8. ^ "Giuseppe Ribera", in Chisholm, Hugh, ed. (1911). Encyclopædia Britannica (11th ed.)
  9. ^ [See Museo del Prado, Catálogo de las pinturas, 1996, p. 315, Ministerio de Educación y Cultura, Madrid, ISBN 84-87317-53-7]
  10. ^ a b Johnson, Paul. Art: A New History, Weidenfeld & Nicolson, 2003.
  11. ^ „Ixión - Colección - Museo Nacional del Prado”. www.museodelprado.es. Pristupljeno 2020-03-28. 
  12. ^ a b Fernando, Real Academia de BBAA de San. „Ribera, José - Ecce Homo”. Academia Colecciones (na jeziku: španski). Pristupljeno 2020-03-28. 
  13. ^ „The penitent Saint Jerome - The Collection - Museo Nacional del Prado”. www.museodelprado.es. Pristupljeno 2020-03-28. 
  14. ^ „The Pietà”. Museo Nacional Thyssen-Bornemisza (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-03-28. 
  15. ^ Cotter, Holland (6. 1. 2022). „In ‘African Origin’ Show at Met, New Points of Light Across Cultures”. The New York Times. Pristupljeno 2. 6. 2022. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хосе_де_Рибера&oldid=27674564”