Википедија

Царево ново одело

Carevo novo odelo (dan. Kejserens nye klæder) je bajka koju je napisao danski autor Hans Kristijan Andersen, o sujetnom caru koji se pojavljuje bez odeće pred svojim podanicima. Bajka je prevedena na više od 100 svetskih jezika.[1]

Carevo novo odelo
Ilustracija Vilhelma Pedersena, Andersenovog prvog iliustratora
Nastanak i sadržaj
AutorHans Kristijan Andersen
ZemljaDanska
Jezikdanski
Žanr / vrsta delabajka
Izdavanje
Datum7. april 1837.

Bajka je prvi put objavljena zajedno sa „Malom sirenom“ u Kopenhagenu, u izdanju C. A. Reitzel, 7. aprila 1837. godine, kao treći i poslednji deo Andersenovih Bajki ispričane deci.

Ilustracija Hansa Tengera

Radnja

uredi

Pre mnogo godina živeo je jedan car koji je sav svoj novac trošio na nove odore. Nije voleo lov i pozorište kao drugi kraljevi, ali je zato uživao da izlazi iz dvora kad god bi mu se ukazala prilika s namerom da pokaže narodu svoju novu odoru. Za to su čule dve varalice, pa su otišle kod cara na dvor i predstavile mu se kao tkači. Govorile su da umeju da sašiju najlepšu odoru koja neće biti vidljiva jedino glupim ljudima, kao ni onima koji svoj posao ne rade kako treba. Caru se ta ideja dopala: „To bi bilo divno odelo. [...] Kad bih ga nosio mogao bih da doznam ko u mom carstvu nije sposoban za dužnost koju vrši. Mogao bih da razaznam pametne od glupih. Ta se tkanina mora odmah izatkati za mene!”[2] Car je dao varalicama mnogo zlata, a oni su novac sakrili u torbe i započeli tkanje na praznom razboju.

Jednog dana, car se zapitao kako tkačima napreduje posao, pa je poslao svog starog ministra da proveri, nadajući se da će ovaj moći da vidi odoru. Međutim, ministar se začudio i razočarao kad je ugledao prazan razboj. Nije smeo da kaže caru da nije uspeo da vidi odoru jer bi to značilo da je, ili glup, ili da ne radi dobro svoj posao, te je slagao cara da je video odoru i da prelepo izgleda. Nedugo zatim, car je poslao drugog dvoranina da pogleda kako napreduje tkanje odore. Ovaj takođe nije mogao da je vidi, ali je caru ispričao kako se divi lepoti odore. Varalice su dobijale sve više novca, ali ništa nisu tkale.

Kako su svi pričali o veličanstvenom izgledu odore, car se jednog dana odlučio da lično ode da vidi svoju novu odoru na razboju. Međutim, ni car, niti ostali dvorani nisu mogli da vide odelo, ali, pošto niko nije smeo da prizna da je glup ili nesposoban za svoj posao, pohvalili su divan rad i vredne tkače. Zatim je odlučeno da će car nositi novo odelo na velikoj svečanosti koja će se ubrzo održati, a varalice su dobile titulu tkača plemića i završile odoru koju niko nije mogao da vidi.

Došao je i taj dan. Car se sa svojom svitom zaputio tkačima kako bi obukao svoje novo odelo. Varalice su ga zamolile da skine odeću koju trenutno nosi i počele da mu dodaju čakšire, prsluk i sve po redu: „Evo čakšira! Evo prsluka! Evo ogrtača – i tako redom – sve je lako kao paučina! Čovek bi pomislio da nema ništa na sebi, ali u tome baš i jeste preimućstvo.”[2] Car se zadovoljno ogledao u ogledalu, iako ništa nije video, a zadovoljstvo su iskazali i dvorani govoreći: „Oh, kako su lepe haljine! Kako divno stoje! – (...) – Kakva šara! Kakve boje! To je skupoceno odelo!”[2]

Car je zadovoljno šetao pokazujući narodu svoje novo odelo. Svi su ga hvalili jer nisu smeli da priznaju da ništa ne vide. Zatim je jedno dete zapazilo da je car bez odeće i glasno reklo: „Pa on nema ništa na sebi!”[2] Kako je dete oličenje iskrenosti i nevinosti, njegove reči su se smatrale istinitim, te se njegovo mišljenje brzo pronelo po okupljenom narodu. Ostali su se složili sa detetom, a car nije imao drugog izbora, nego da nastavi da šeta još ponosnije, dok su komornici nosili njegove skute kojih nije ni bilo.

Analiza

uredi

U bajci Carevo novo odelo sve je istovremeno i izmišljeno i realno. Nevidljivo platno koje tkaju tkači – prevaranti, zaista pripada sferi čiste fantastike, ali događaji koji slede, izazvani ljudskom spremnošću za pretvaranjem, neshvatljivom erozijom lične sujete i straha od neuspeha, inspirisali su pisca da napiše najlepšu priču o čovekovoj snishodljivosti, o slepilu cele nacije koja poslušno zatvara oči pred istinom, ali i priču o tome kako se istina ipak ne da sakriti.[3]

U priči su suprotstavljena dva sveta: svet odraslih i svet dece. Dete je u priči superiorno i podseća na Malog Princa iz istoimenog Egziperijevog romana. Ono otvoreno baca istinu u oči odraslih. Kritičari su primetili da je Andersen u ovoj priči otvorio novu, zanimljivu temu superiornog deteta koja će se kasnije sresti i kod drugih bajkopisaca. Ipak, ova priča više govori o odraslima. U njoj se dete javlja epizodno, ali njegova pojava dovoljna je da bar zatalasa površinu poltronskog udvoričkog ponašanja ljudi koji su radi sopstvenog preživljavanja spremni da neistinu proglase istinom, a nevidljivo za vidljivo. Ceremonija započinje u nepomućenom ritmu, ali crv sumnje je ipak nagriza iznutra, bez obzira što niko nema snage da javno prizna da je igrao ulogu glupog Avgusta.[4]

 
Predstava Carevo novo odelo, koja se održala u Zadužbini Ilije M. Kolarca, 1953. godine.

Izvori

uredi

Ova Andersenova bajka je zasnovana na priči iz 1335. godine koja se nalazi u knjizi Knez Lukanor.[5] To je španska srednjovekovna zbirka, od pedeset i jedne upozoravajuće priče, zasnovana na različitim izvorima, od Ezopa i drugih klasičnih pisaca i persijskih narodnih priča, do autora Huana Manuela, princ od Vilene (1282–1348). Andersen nije znao španski original, ali je priču pročitao u nemačkom prevodu pod nazivom „So ist der Lauf der Welt“.[6] U izvornoj priči tkači varaju cara tvrdeći da je odeća nevidljiva bilo kome čoveku, ko nije sin pretpostavljenog oca. Andersen je izmenio izvornu priču da bi se usredsredio na dvorski ponos i intelektualnu sujetu, a ne na preljubu.[7][8]

Postoji i indijska verzija priče, koja se pojavljuje u Jinaratninoj „Lilavatisari” (1283), rezimeu sada izgubljene antologije basni od Jinesvare „Nirvanalilavati” (1052). Nepošteni trgovac Dana iz Hastinapure vara kralja Šravastija, nudeći da istka natprirodnu odeću koju ne mogu videti ili dodirnuti samo vanbračno rođeni. Kada kralj navodno nosi odeću, ceo njegov dvor se pretvara da joj se divi. Kralj se potom paradira po svom gradu kako bi pokazao odeću. Kada ga običan narod pita da li je postao goli asketa, shvata prevaru, ali prevarant je već pobegao.[9]

Sastav

uredi

Andersenov rukopis je već bio u štampariji, kada ga je nešto iznenada nadahnulo da promeni prvobitni vrhunac priče, iz momenta kada se carevi podanici dive njegovoj nevidljivoj odeći u momenat detetovog povika.[10] Postoje mnoge nepotvrđene teorije o tome zašto je on napravio ovu promenu. Većina se slaže da se Andersen od svojih najranijih godina u Kopenhagenu predstavljao danskoj buržoaziji kao naivno prezrelo dete koje obično nije primljeno u salon za odrasle. „Carevo novo odelo“ je postalo njegovo otkrivanje licemerja i snobizma koje je tamo pronašao kada je konačno stekao priznanje.[11]

Andersenova odluka da promeni kraj možda se dogodila nakon što je nekom detetu pročitao rukopisnu priču [12], ili je nadahnuće moglo biti jedan od Andersenovih incidenata iz detinjstva koji je bio sličan onome u bajci. Setio se kako je jednom stajao u gomili sa majkom, čekajući da vidi kralja Frederika VI, a kada se kralj pojavio, Andersen je povikao: "Oh, on je samo običan čovek!" Majka ga je ućutkivala govoreći: „Jesi li poludeo, dete?“ Bez obzira na razlog, Andersen je mislio da će se promena biti više satirična.[13]

Izdanja

uredi
 
Andersen 1836. godine

Bajka „Carevo novo odelo“ prvi put je objavljena 7. aprila 1837. godine u Kopenhagenu, kao treći i poslednji deo prve zbirke Andersenovih Bajki ispričanih deci. Prve dve knjižice zbirke objavljene su u maju i decembru 1835. godine i naišle su na malo kritičkog entuzijazma.[14] Andersen je sačekao godinu dana pre objavljivanja trećeg dela kolekcije.[15]

Tradicionalne danske priče, kao i nemačke i francuske bajke, u devetnaestom veku u Danskoj, smatrale su se oblikom egzotike i čitali su ih naglas na odabranim skupovima proslavljeni glumaci tog doba. Andersenove bajke su na kraju postale deo repertoara, a čitanja "Carevo novo odelo" postala su veliki hit popularnog danskog glumca Ludviga Fistera.[16]

Dana 1. jula 1844. godine, veliki vojvoda Karl Aleksandar održao je književno veče u Etersburgu u čast Andersena. Umoran govoreći razne strane jezike i na ivici povraćanja nakon višednevnih gozbi, autor je uspeo da kontroliše svoje telo i naglas pročita „Princezu na zrnu graška“, „Cveće male Ide“ i „Carevo novo odelo“.[17]

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ Andersen 2005a 4
  2. ^ a b v g Andersen, Hans Kristijan (1998). Princeza na zrnu graška. Novi Sad: Zmaj. str. 42—48. 
  3. ^ Milinković, Miomir (2006). Strani pisci za decu i mlade. Čačak: Legenda. str. 157. 
  4. ^ Obradović, Slavoljub (2005). Književnost za decu 2. Aleksinac: Viša škola za obrazovanje vaspitača. str. 179. 
  5. ^ In Spanish:Exemplo XXXIIº – De lo que contesció a un rey con los burladores que fizieron el paño. In English: Of that which happened to a King and three Impostors from Count Lucanor; of the Fifty Pleasant Stories of Patronio, written by the Prince Don Juan Manuel and first translated into English by James York, M. D., 1868, Gibbings & Company, Limited; London; 1899; pp. xiii–xvi. Accessed 6 March 2010. This version of the tale is one of those collected by Idries Shah in World Tales.
  6. ^ Bredsdorff p. 312–3
  7. ^ Wullschlager 2000, str. 176
  8. ^ Count Lucanor by Don Juan Manuel as Inspiration for Hans Christian Andersen and Other European Writers. HC Andersen Centret. 
  9. ^ Indian Kāvya Literature: The art of storytelling. 6. 1992. str. 261—262, 268—270. ISBN 81-208-0615-8. 
  10. ^ Wullschlager 2000, str. 177
  11. ^ Andersen 2005b, p. 427
  12. ^ Bredsdorff, str. 313
  13. ^ Frank, str. 110
  14. ^ Wullschlager 2000, str. 165
  15. ^ Andersen 2005d, p. 228
  16. ^ Andersen 2005d, p. 246
  17. ^ Andersen 2005d, p. 305

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
 
Carevo novo odelo na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Царево_ново_одело&oldid=27847097”