Crvena garda (Rusija)

Crvena garda (rus. Красная гвардия) su bile paravojne dobrovoljačke formacije koje su se sastojale uglavnom od gradskih fabričkih radnika, seljaka, kozaka i delimično vojnika i mornara za „zaštitu sovjetske vlasti“. Crvena garda je bila prelazna vojna snaga carske ruske armije u kolapsu i osnovne formacije boljševika tokom Oktobarske revolucije i prvih meseci građanskog rata u Rusiji. Većina ih je formirana u vremenskom okviru Ruske revolucije 1917. godine, a neke jedinice su reorganizovane u Crvenu armiju tokom 1918. godine. Formacije Crvene garde bile su organizovane u većem delu bivšeg Ruskog carstva, uključujući teritorije van savremene Ruske Federacije, kao što su Finska, Poljska, Estonija, Ukrajina i ostale. Oni nisu bili centralizovani i formirani su odlukom lokalne političke partije i članova lokalnog sovjeta. Boreći se za zaštitu i proširenje moći Sovjeta, oni su pomogli stvaranje nove države koja bi (prema njenoj prvobitnoj koncepciji) dala „svu vlast Sovjetima“: Sovjetski Savez.

Jedinica Crvene garde iz fabrike „Vulkan” 1917. godine

Pregled

Sačinjavajući većinu gradskog stanovništva, oni su bili glavna udarna snaga nekoliko radikalno orijentisanih socijalističkih političkih frakcija. Jedinice Crvene garde stvorene su u martu 1917. u proizvodnim preduzećima od strane fabričkih i fabričkih komiteta i nekih partijskih ćelija naklonjenih komunistima (boljševici, levi socijalisti revolucionari, drugi). Formacije Crvene garde su bile zasnovane na radničkim udarnim snagama Ruske revolucije 1905. godine. Vladimir Lenjin je dao sledeću ocenu fenomena:

Nedostatak nije u „novim motivima“, cenjeni Manilovi, već u vojnoj sili, u vojnoj sili revolucionarnih ljudi (ne ljudi uopšte) koja stoji 1) u oružanom proletarijatu i seljaštvu, 2) u organizovanoj liniji fronta. formacije od predstavnika tih klasa, 3) u vojnim formacijama spremnim da stanu na stranu naroda. Sve zajedno, ovo je revolucionarna vojska.

— Vladimir Lenjin, „Poslednja reč taktike „Iskre“...“

Brojne druge militarizovane formacije stvorene tokom Februarske revolucije, kao što su „narodna milicija“, koju je stvorila Ruska privremena vlada, „odredi za samoodbranu“, „komiteti javne bezbednosti“, „radnički odredi“ postepeno su ujedinjeni u Crvenu gardu.

Stvaranje

Biro Centralnog komiteta RSDRP(b) je 26. marta 1917. objavio rezoluciju „O Privremenoj vladi“ od tada je izraz Crvene garde dobio najširu upotrebu. Najveće centralizovane formacije Crvene garde stvorene su u Petrogradu i Moskvi. Ubrzo nakon toga došlo je do niza pokušaja da se te formacije legalizuju. Moskovski komitet Ruske socijaldemokratske radničke partije (boljševika) je 14. aprila 1917. godine usvojio rezoluciju o stvaranju svoje Crvene garde. U Petrogradu je 17. aprila Savet predstavnika radničkih odreda formirao komisiju za formiranje radničke garde, a 29. aprila u listu „Pravda” je izašao nacrt njenog statuta. Viborški rajonski (okružni) savet Petrograda je 28. aprila proglasio transformaciju odreda radničke i fabričke milicije u odrede Crvene garde. Već 17. maja Samarski savet radničkih predstavnika (poslanika) osnovao je komisiju za stvaranje odreda Crvene garde. Veliku ulogu u stvaranju odreda Crvene garde odigrali su Fabrički komiteti. Pre aprila 1917, sedamnaest ruskih gradova je stvorilo odrede Crvene garde, koji su se do juna povećali na 24.

U Petrogradu je šef Crvene garde (30.000 ljudi) bio Konstantin Jurenjev. U vreme Oktobarske revolucije, ruska Crvena garda je imala 200.000 ljudi. Nakon revolucije, Crvena garda je obavljala neke od funkcija regularne vojske, između vremena kada je nova sovjetska vlada počela da demobiliše staru rusku vojsku i vremena kada je Crvena armija stvorena u januaru 1918. godine.

Organizacija

Za vreme revolucije obuku Crvene garde organizovala je Vojna organizacija RSDRP (boljševičke vojne organizacije).

Regrutacija je bila dobrovoljna, ali je zahtevala preporuke Sovjeta, boljševičkih partijskih jedinica ili drugih javnih organizacija. Vojna obuka radnika se često odvijala bez odvajanja od posla u pogonima. Bilo je i pešadijskih i konjičkih pukova. Na različitim mestima organizacija je bila neujednačena po podređenosti, broju, stepenu vojne obuke. Ova država se često nazivala „polupartijskom“. Iako je bila uspešna u lokalnim sukobima (na primer, sa atamanom Aleksandrom Dutovom u Orenburškoj guberniji), ova labava organizacija je bila neefikasna u borbi protiv većih, organizovanih snaga Bele armije. Dakle, kada je dekretom doneto stvaranje Crvene armije, Crvena garda je postala rezervni sastav vojske i baza za formiranje redovnih vojnih odreda.