Правда (новине у Русији)

Правда (рус. Правда; у преводу Истина) је званично новинско гласило Комунистичке партије Руске Федерације, када је био један од најутицајнијих листова у земљи са тиражом од 11 милиона.[1] Покренули су ју руски револуционари 1912. године, а након Октобарске револуције постала је водећа новина у Совјетском Савезу.[2] Правда је била званично гласило Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза.[3]

Правда
Правда
Типизлази сваки трећи дан
ФорматА2
ВласникКомунистичка партија Руске Федерације
УредникБорис Комоцки
Оснивање5. мај 1912.
Језикруски
Седиштеул. Правде бр. 24, Москва
Тираж100.000 (2012)
ISSN0233-4275
Веб-сајтgazeta-pravda.ru (CPRF branch)

Након распада Совјетског Савеза 1991, Борис Јељцин укинуо је излажење Правде. Неколицина њених бивших новинара је само неколико недеља касније покренула новине с истим именом, али су због тешког финансијског стања продане грчкој пословној породици.[1][4] Коначно је 1997. године доспеле су у власништво КПРФ.

Године 1996, дошло је до унутрашњег спора између власника Правде Интернашонал и дела новинара Правде, што је довело до раздвајања Правде у различите ентитете. Комунистичка партија Руске Федерације је купила лист Правда, док су се неки од првобитних совјетских новинара Правде одвојили и формирали први руски онлајн лист Правда Онлајн (сада Pravda.ru), који није повезан са Комунистичком партијом.[4][5] Након правног спора између супарничких страна, руски арбитражни суд је одредио да ће оба ентитета моћи да наставе да користе назив Правда.[6]

Предреволуционарна Правда уреди

Правда је покренута на иницијативу Владимира Иљича Лењина, а први број штампан је 5. маја 1912. године,[7][8][9] датум који је такође био и рођендан Карла Маркса. Међутим, њени корени сежу у 1903. годину, када ју је основао имућни железничарски радник В. А. Кожевиков.[10] Правда у почетку није била политички оријентисана. Од 1909. године, била је штампана у Бечу и затим илегално ширена у Русији; њен тадашњи главни уредник био је Лав Троцки. Након што су мењшевици коначно искључени из Руске социјалдемократске радничке партије на Шестој конференцији у Прагу јануара 1912. године, Лењин је одлучио да Правда буде званично гласило РСДРП. Уредништво је из Беча пресељено у Санкт Петербург, а њен број од 5. маја био је први легално објављени примерак. Њено излажење финансијски су помагали ЦК РСДРП, новчани прилози радника и истакнутих личности попут Максима Горког. У почетку је била штампана у тиражу од 40.000 до 60.000 примерака.[11] По почетку Првог светског рата, царистички цензори су забранили њено излажење,[12] па је због тога наредне две године мењала име осам пута због малтретирања од полиције.[13]

  • Радничка истина (Рабочая правда)
  • Северна истина (Северная правда)
  • Истина рада (Правда Труда)
  • За истину (За правду)
  • Пролетерска истина (Пролетарская правда)
  • Пут истине (Путь правды)
  • Радник (Рабочий)
  • Радничка истина (Трудовая правда)[14]

Правда током 1917. уреди

Абдикацијом цара Николаја II, односно након Фебруарске револуције, дозвољено је издавање Правде. Њени први уредници након поновне активације били су Вјачеслав Молотов и Александар Шљапников, а по повратку из егзила у Сибиру. 15. марта уредништво су преузели Лав Камењев, Јосиф Стаљин и Матвеј Муранов.[15] Док је прво уредништво било критично према новој Прелазној влади, Камењев, Стаљин и Муранов заузели су помирљивији став и позивали неке групе мењшевика да се удруже с бољшевицима. Лењин и Григориј Зиновјев су по свом повратку из Швајцарске у Русију 3. априла оштро осудили Прелазну владу и позивања на уједињење с мењшевицима у својим Априлским тезама. После тога је Правда промовисала углавном Лењинове ставове. У данима након Октобарске револуције, њен тираж био је преко 100.000 примерака.

Совјетско раздобље уреди

 
Совјетски војник чита Правду током одбране Москве новембра 1941.

Дана 3. марта 1918. године, уред Правде пресељен је из Петрограда у Москву и од тада су ове новине постале званично гласило совјетске комунистичке партије. Гласила осталих политичких организација у Совјетском Савезу била су нпр. Известја, новине које су извештавале о вестима из иностранства, Труд је био орган совјетских синдиката и остало.

Убрзо након Октобарске револуције, нови уредник Правде постао је Николај Бухарин.[16] Бухарин је након Лењинове смрти 1924, захваљујући уређивању Правде, стекао репутацију врсног марксистичког теоретичара. Бухарин је уређивао Правду све до 1929. године када је пао у немилост Стаљина.[17]

Велик број места и организација су током совјетског раздобља носили име по Правди; град Правдинск у Горкијској области (у којем се налазила фабрика папира на којем је штампана већина новинских гласила у Совјетском Савезу), те велик број улица и колхоза.

Тираж Правде је до 1975. године достигао бројку од 10,6 милиона примерака дневно.

Правда је током совјетског раздобља одликована са два Ордена Лењина (1945. и 1962) и Орденом Октобарске револуције (1972).

Постсовјетско раздобље уреди

Руски председник Борис Јељцин је декретом од 22. августа 1991. године укинуо Комунистичку партију и запленио све њено власништво, укључујући и Правду. Неколицина њених бивших новинара је само неколико недеља после покренула новине с истим именом. Неколико месеци после, тадашњи Правдин уредник, Генадиј Селезњев, продао је новине грчкој предузетничкој породици Јаникос. Правда је накратко била угашена 30. јула 1996. године. Коначно је Комунистичка партија Руске Федерације, која је након избора за Думу 1996. поновно ојачала, откупила Правду. Од тада је она званично гласило Централног комитета КПРФ, али за разлику од совјетског раздобља када је излазила сваки дан, сада се штампа сваки трећи дан.[18] Уредништво Правде и даље се налази у улици Правде, као и током совјетских времена. Дана 5. јула 2012. године прослављено је 100 година од издавања првог броја Правде.[19]

Правда је била дневне новиа током совјетске ере, док данас излази три пута недељно, и њена читалачка публика је углавном онлајн где је присутна.[20][21] Правда и даље ради из истог седишта у улици Правда у Москви, одакле су новинари радили на Правди током совјетске ере. Она делује под руководством новинара Бориса Комоцког, који је и посланик руске Државне думе.[22]

Дана 5. маја 2012. године, Правда је обележила стогодишњицу, великом прославом у Дому синдиката коју је организовала Комунистичка партија.[23] Свечаности су присуствовали бивши и садашњи радници листа, његови читаоци и чланови партије, представници других комунистичких медијских организација. Генадиј Зјуганов је одржао говор, а честитке су примљене од руског председника Дмитрија Медведева и белоруског председника Александра Лукашенка.[24]

Контроверза Макејна уреди

Године 2013, након што је руски председник Владимир Путин објавио чланак у Њујорк тајмсу у прилог сиријском председнику Башару ел Асаду,[25] амерички сенатор Џон Макејн најавио је да ће објавити одговор у Правди, позивајући се на новине у власништву Комунистичке партије Руске Федерације. Макејн је, међутим, на крају објавио свој текст у Pravda.ru.[26] То је изазвало протесте уредника комунистичке Правде Бориса Комоцког и одговор уредника Pravda.ru Дмитрија Судакова: Комотски је тврдио да „у Русији постоји само једна Правда, то је орган Комунистичке партије, а ми ништа нисмо чули о намерама републиканског сенатора“ и одбацио Pravda.ru' као „Оклахома-Сити-Правда“, док је Судаков исмевао Комоцког, тврдећи да је „тираж Правде Комунистичке партије као фабричке новине АвтоВАЗ из совјетских времена“.[27][28][29] Макејн је касније покушао да објави свој текст и у Комунистичкој Правди, али је лист одбио да га објави „јер није био усклађен са политичким ставовима Комунистичке партије Руске Федерације“.[30]

Главни уредници Правде уреди

 
Поштанска марка издана 1982, поводом 70 година излажења Правде.

Референце уреди

  1. ^ а б Specter, Michael (31. 7. 1996). „Russia's Purveyor of 'Truth', Pravda, Dies After 84 Years”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 19. 10. 2015. 
  2. ^ V. I. Lenin, Collected Works, Progress Publishers Moscow, Volume 17, p.45
  3. ^ Merrill, John C. and Harold A. Fisher. The world's great dailies: profiles of fifty newspapers (1980) pp 242–49
  4. ^ а б „Pravda | Soviet newspaper”. Encyclopedia Britannica. Приступљено 19. 10. 2015. 
  5. ^ „Which Pravda did John McCain write about Syria for?”. the Guardian. 19. 9. 2013. Приступљено 19. 10. 2015. 
  6. ^ „There is no Pravda. There is Pravda.Ru”. English pravda.ru. 16. 9. 2013. Приступљено 19. 10. 2015. 
  7. ^ Bassow, Whitman (1954). „The Pre-Revolutionary Pravda and Tsarist Censorship”. American Slavic and East European Review. 13 (1): 47—65. JSTOR 2492164. doi:10.2307/2492164. 
  8. ^ „Yaroslav I”. The New Encyclopædia Britannica. 12 (15th изд.). 2003. стр. 823. ISBN 9780852299616. „Under Yaroslav the codification of legal customs and princely enactments was begun, and this work served as the basis for a law code called the Russkaya Pravda ("Russian Justice"). 
  9. ^ Yaroslav Padokh (1993). „Ruskaia Pravda”. Encyclopedia of Ukraine. 4. Приступљено 5. 3. 2016. 
  10. ^ White, James D. (1974). „The First Pravda and the Russian Marxist Tradition”. Soviet Studies. 26 (2): 181—204. JSTOR 150476. doi:10.1080/09668137408410943. 
  11. ^ Elwood, Ralph Carter (1972). „Lenin and Pravda, 1912-1914”. Slavic Review. 31 (2): 355—380. JSTOR 2494339. S2CID 251374989 Check |s2cid= value (помоћ). doi:10.2307/2494339. 
  12. ^ „Н. Г. Полетаев на сайте Краеведы Черноморья”. Архивирано из оригинала 19. 12. 2013. г. Приступљено 18. 12. 2013. 
  13. ^ See Tony Cliff's Lenin (1975), Chapter 19
  14. ^ А. Бадаев. Большевики в Государственной Думе. 7 издание. М.:ОГИЗ, 1941..319-320.
  15. ^ Leon Trotsky, History of the Russian Revolution, translated by Max Eastman, Chicago. . Haymarket Books. 2008. pp. 209. 
  16. ^ Cohen 1980, стр. 43.
  17. ^ Cohen 1980, стр. 311.
  18. ^ KPRF Fact Sheet
  19. ^ «Правда» на все времена. В Колонном зале Дома Союзов прошел праздничный вечер, посвященный 100-летию главной партийной газеты | KPRF.RU
  20. ^ „Russian newspaper Pravda (Truth) celebrates its 100th anniversary”. NBC News (на језику: енглески). 4. 5. 2012. Приступљено 2022-01-21. 
  21. ^ „The Communist Party of the Russian Federation today”. 
  22. ^ „Комоцкий, Борис Олегович” (на језику: руски). ТАСС. Приступљено 2022-05-20. 
  23. ^ „"Правда" на все времена. В Колонном зале Дома Союзов прошёл праздничный вечер, посвящённый 100-летию главной партийной газеты | KPRF.RU”. Архивирано из оригинала 2012-05-08. г. Приступљено 2012-05-19. 
  24. ^ „Коллективу редакции газеты "Правда" | Президент России”. 5. 5. 2012. Архивирано из оригинала 2020-10-31. г. Приступљено 2020-04-06. 
  25. ^ Putin, Vladimir V. (2013-09-12). „Opinion | A Plea for Caution From Russia”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-01-21. 
  26. ^ McCain, John (2013-09-19). „Senator John McCain: Russians deserve better than Putin”. Pravda.ru (на језику: енглески). 
  27. ^ Guardian Staff (2013-09-19). „Which Pravda did John McCain write about Syria for?”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-21. 
  28. ^ Sudakov, Dmitry (2013-09-16). „There is no Pravda. There is Pravda.Ru”. Pravda.ru (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-21. 
  29. ^ „McCain claim leaves Communist Party baffled | eNCA”. eNCA (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 21. 01. 2022. г. Приступљено 2022-01-21. 
  30. ^ Kopan, Tal (19. 9. 2013). „Truthfully, McCain in wrong Pravda”. Politico (на језику: енглески). 

Литература уреди

Спољашње везе уреди