Правда (novine u Rusiji)
Pravda (rus. Правда; u prevodu Istina) je zvanično novinsko glasilo Komunističke partije Ruske Federacije, kada je bio jedan od najuticajnijih listova u zemlji sa tiražom od 11 miliona.[1] Pokrenuli su ju ruski revolucionari 1912. godine, a nakon Oktobarske revolucije postala je vodeća novina u Sovjetskom Savezu.[2] Pravda je bila zvanično glasilo Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza.[3]
 Pravda | |
| Tip | izlazi svaki treći dan |
|---|---|
| Format | A2 |
| Vlasnik | Komunistička partija Ruske Federacije |
| Urednik | Boris Komocki |
| Osnivanje | 5. maj 1912. |
| Jezik | ruski |
| Sedište | ul. Pravde br. 24, Moskva |
| Tiraž | 100.000 (2012) |
| ISSN | 0233-4275 |
| Veb-sajt | gazeta-pravda.ru (CPRF branch) |
Nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991, Boris Jeljcin ukinuo je izlaženje Pravde. Nekolicina njenih bivših novinara je samo nekoliko nedelja kasnije pokrenula novine s istim imenom, ali su zbog teškog finansijskog stanja prodane grčkoj poslovnoj porodici.[1][4] Konačno je 1997. godine dospele su u vlasništvo KPRF.
Godine 1996, došlo je do unutrašnjeg spora između vlasnika Pravde Internašonal i dela novinara Pravde, što je dovelo do razdvajanja Pravde u različite entitete. Komunistička partija Ruske Federacije je kupila list Pravda, dok su se neki od prvobitnih sovjetskih novinara Pravde odvojili i formirali prvi ruski onlajn list Pravda Onlajn (sada Pravda.ru), koji nije povezan sa Komunističkom partijom.[4][5] Nakon pravnog spora između suparničkih strana, ruski arbitražni sud je odredio da će oba entiteta moći da nastave da koriste naziv Pravda.[6]
Predrevolucionarna Pravda
urediPravda je pokrenuta na inicijativu Vladimira Iljiča Lenjina, a prvi broj štampan je 5. maja 1912. godine,[7][8][9] datum koji je takođe bio i rođendan Karla Marksa. Međutim, njeni koreni sežu u 1903. godinu, kada ju je osnovao imućni železničarski radnik V. A. Koževikov.[10] Pravda u početku nije bila politički orijentisana. Od 1909. godine, bila je štampana u Beču i zatim ilegalno širena u Rusiji; njen tadašnji glavni urednik bio je Lav Trocki. Nakon što su menjševici konačno isključeni iz Ruske socijaldemokratske radničke partije na Šestoj konferenciji u Pragu januara 1912. godine, Lenjin je odlučio da Pravda bude zvanično glasilo RSDRP. Uredništvo je iz Beča preseljeno u Sankt Peterburg, a njen broj od 5. maja bio je prvi legalno objavljeni primerak. Njeno izlaženje finansijski su pomagali CK RSDRP, novčani prilozi radnika i istaknutih ličnosti poput Maksima Gorkog. U početku je bila štampana u tiražu od 40.000 do 60.000 primeraka.[11] Po početku Prvog svetskog rata, caristički cenzori su zabranili njeno izlaženje,[12] pa je zbog toga naredne dve godine menjala ime osam puta zbog maltretiranja od policije.[13]
- Radnička istina (Rabočaя pravda)
- Severna istina (Severnaя pravda)
- Istina rada (Pravda Truda)
- Za istinu (Za pravdu)
- Proleterska istina (Proletarskaя pravda)
- Put istine (Putь pravdы)
- Radnik (Rabočiй)
- Radnička istina (Trudovaя pravda)[14]
Pravda tokom 1917.
urediAbdikacijom cara Nikolaja II, odnosno nakon Februarske revolucije, dozvoljeno je izdavanje Pravde. Njeni prvi urednici nakon ponovne aktivacije bili su Vjačeslav Molotov i Aleksandar Šljapnikov, a po povratku iz egzila u Sibiru. 15. marta uredništvo su preuzeli Lav Kamenjev, Josif Staljin i Matvej Muranov.[15] Dok je prvo uredništvo bilo kritično prema novoj Prelaznoj vladi, Kamenjev, Staljin i Muranov zauzeli su pomirljiviji stav i pozivali neke grupe menjševika da se udruže s boljševicima. Lenjin i Grigorij Zinovjev su po svom povratku iz Švajcarske u Rusiju 3. aprila oštro osudili Prelaznu vladu i pozivanja na ujedinjenje s menjševicima u svojim Aprilskim tezama. Posle toga je Pravda promovisala uglavnom Lenjinove stavove. U danima nakon Oktobarske revolucije, njen tiraž bio je preko 100.000 primeraka.
Sovjetsko razdoblje
uredi
Dana 3. marta 1918. godine, ured Pravde preseljen je iz Petrograda u Moskvu i od tada su ove novine postale zvanično glasilo sovjetske komunističke partije. Glasila ostalih političkih organizacija u Sovjetskom Savezu bila su npr. Izvestja, novine koje su izveštavale o vestima iz inostranstva, Trud je bio organ sovjetskih sindikata i ostalo.
Ubrzo nakon Oktobarske revolucije, novi urednik Pravde postao je Nikolaj Buharin.[16] Buharin je nakon Lenjinove smrti 1924, zahvaljujući uređivanju Pravde, stekao reputaciju vrsnog marksističkog teoretičara. Buharin je uređivao Pravdu sve do 1929. godine kada je pao u nemilost Staljina.[17]
Velik broj mesta i organizacija su tokom sovjetskog razdoblja nosili ime po Pravdi; grad Pravdinsk u Gorkijskoj oblasti (u kojem se nalazila fabrika papira na kojem je štampana većina novinskih glasila u Sovjetskom Savezu), te velik broj ulica i kolhoza.
Tiraž Pravde je do 1975. godine dostigao brojku od 10,6 miliona primeraka dnevno.
Pravda je tokom sovjetskog razdoblja odlikovana sa dva Ordena Lenjina (1945. i 1962) i Ordenom Oktobarske revolucije (1972).
Postsovjetsko razdoblje
urediRuski predsednik Boris Jeljcin je dekretom od 22. avgusta 1991. godine ukinuo Komunističku partiju i zaplenio sve njeno vlasništvo, uključujući i Pravdu. Nekolicina njenih bivših novinara je samo nekoliko nedelja posle pokrenula novine s istim imenom. Nekoliko meseci posle, tadašnji Pravdin urednik, Genadij Seleznjev, prodao je novine grčkoj preduzetničkoj porodici Janikos. Pravda je nakratko bila ugašena 30. jula 1996. godine. Konačno je Komunistička partija Ruske Federacije, koja je nakon izbora za Dumu 1996. ponovno ojačala, otkupila Pravdu. Od tada je ona zvanično glasilo Centralnog komiteta KPRF, ali za razliku od sovjetskog razdoblja kada je izlazila svaki dan, sada se štampa svaki treći dan.[18] Uredništvo Pravde i dalje se nalazi u ulici Pravde, kao i tokom sovjetskih vremena. Dana 5. jula 2012. godine proslavljeno je 100 godina od izdavanja prvog broja Pravde.[19]
Pravda je bila dnevne novia tokom sovjetske ere, dok danas izlazi tri puta nedeljno, i njena čitalačka publika je uglavnom onlajn gde je prisutna.[20][21] Pravda i dalje radi iz istog sedišta u ulici Pravda u Moskvi, odakle su novinari radili na Pravdi tokom sovjetske ere. Ona deluje pod rukovodstvom novinara Borisa Komockog, koji je i poslanik ruske Državne dume.[22]
Dana 5. maja 2012. godine, Pravda je obeležila stogodišnjicu, velikom proslavom u Domu sindikata koju je organizovala Komunistička partija.[23] Svečanosti su prisustvovali bivši i sadašnji radnici lista, njegovi čitaoci i članovi partije, predstavnici drugih komunističkih medijskih organizacija. Genadij Zjuganov je održao govor, a čestitke su primljene od ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva i beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka.[24]
Kontroverza Makejna
urediGodine 2013, nakon što je ruski predsednik Vladimir Putin objavio članak u Njujork tajmsu u prilog sirijskom predsedniku Bašaru el Asadu,[25] američki senator Džon Makejn najavio je da će objaviti odgovor u Pravdi, pozivajući se na novine u vlasništvu Komunističke partije Ruske Federacije. Makejn je, međutim, na kraju objavio svoj tekst u Pravda.ru.[26] To je izazvalo proteste urednika komunističke Pravde Borisa Komockog i odgovor urednika Pravda.ru Dmitrija Sudakova: Komotski je tvrdio da „u Rusiji postoji samo jedna Pravda, to je organ Komunističke partije, a mi ništa nismo čuli o namerama republikanskog senatora“ i odbacio Pravda.ru' kao „Oklahoma-Siti-Pravda“, dok je Sudakov ismevao Komockog, tvrdeći da je „tiraž Pravde Komunističke partije kao fabričke novine AvtoVAZ iz sovjetskih vremena“.[27][28][29] Makejn je kasnije pokušao da objavi svoj tekst i u Komunističkoj Pravdi, ali je list odbio da ga objavi „jer nije bio usklađen sa političkim stavovima Komunističke partije Ruske Federacije“.[30]
Glavni urednici Pravde
uredi
- SSSR:
- Lav Kamenjev
- Nikolaj Buharin (1918—1929)
- Mihail Olimski
- Maksimilijan Saveljev (1928—1930)
- Lav Mehlis (1930—1937)
- Ivan Nikitin (1937—1938)
- Pjotr Pospelov (1940—1949)
- Mihail Suslov (1949—1950)
- Leonid Iljičev (1951—1952)
- Dmitrij Šepilov (1952—1956)
- Pavel Satjukov (1956—1964)
- Aleksej Rumjancev (1964—1965)
- Mihail Zimjanin (1965—1976)
- Viktor Afanasijev (1976—1989)
- Ivan Frolov (1989—1991)
- Ruska Federacija:
- Genadij Seleznjev (1991—1993)
- Viktor Linik (1993—1994)
- Aleksndar Iljin (1994—2003)
- Valentina Nikiforova (2003—2005)
- Valentin Šurčanov (2005—2009)
- Boris Komocki (od 2009)
Reference
uredi- ^ a b Specter, Michael (31. 7. 1996). „Russia's Purveyor of 'Truth', Pravda, Dies After 84 Years”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Pristupljeno 19. 10. 2015.
- ^ V. I. Lenin, Collected Works, Progress Publishers Moscow, Volume 17, pp. 45
- ^ Merrill, John C. and Harold A. Fisher. The world's great dailies: profiles of fifty newspapers. 1980.
- ^ a b „Pravda | Soviet newspaper”. Encyclopedia Britannica. Pristupljeno 19. 10. 2015.
- ^ „Which Pravda did John McCain write about Syria for?”. the Guardian. 19. 9. 2013. Pristupljeno 19. 10. 2015.
- ^ „There is no Pravda. There is Pravda.Ru”. English pravda.ru. 16. 9. 2013. Pristupljeno 19. 10. 2015.
- ^ Bassow, Whitman (1954). „The Pre-Revolutionary Pravda and Tsarist Censorship”. American Slavic and East European Review. 13 (1): 47—65. JSTOR 2492164. doi:10.2307/2492164.
- ^ „Yaroslav I”. The New Encyclopædia Britannica. 12 (15th izd.). 2003. str. 823. ISBN 9780852299616. „Under Yaroslav the codification of legal customs and princely enactments was begun, and this work served as the basis for a law code called the Russkaya Pravda ("Russian Justice").”
- ^ Yaroslav Padokh (1993). „Ruskaia Pravda”. Encyclopedia of Ukraine. 4. Pristupljeno 5. 3. 2016.
- ^ White, James D. (1974). „The First Pravda and the Russian Marxist Tradition”. Soviet Studies. 26 (2): 181—204. JSTOR 150476. doi:10.1080/09668137408410943.
- ^ Elwood, Ralph Carter (1972). „Lenin and Pravda, 1912-1914”. Slavic Review. 31 (2): 355—380. JSTOR 2494339. S2CID 251374989. doi:10.2307/2494339.
- ^ „N. G. Poletaev na saйte Kraevedы Černomorья”. Arhivirano iz originala 19. 12. 2013. g. Pristupljeno 18. 12. 2013.
- ^ See Tony Cliff's Lenin. 1975., Chapter 19
- ^ A. Badaev. Bolьševiki v Gosudarstvennoй Dume. 7 izdanie. M.:OGIZ, 1941..319-320.
- ^ Leon Trotsky, History of the Russian Revolution. Chicago: Haymarket Books. 2008. str. 209., translated by Max Eastman.
- ^ Cohen 1980, str. 43.
- ^ Cohen 1980, str. 311.
- ^ KPRF Fact Sheet
- ^ «Pravda» na vse vremena. V Kolonnom zale Doma Soюzov prošel prazdničnый večer, posvящennый 100-letiю glavnoй partiйnoй gazetы | KPRF.RU
- ^ „Russian newspaper Pravda (Truth) celebrates its 100th anniversary”. NBC News (na jeziku: engleski). 4. 5. 2012. Pristupljeno 2022-01-21.
- ^ „The Communist Party of the Russian Federation today”.
- ^ „Komockiй, Boris Olegovič” (na jeziku: ruski). TASS. Pristupljeno 2022-05-20.
- ^ „"Pravda" na vse vremena. V Kolonnom zale Doma Soюzov prošёl prazdničnый večer, posvящёnnый 100-letiю glavnoй partiйnoй gazetы | KPRF.RU”. Arhivirano iz originala 2012-05-08. g. Pristupljeno 2012-05-19.
- ^ „Kollektivu redakcii gazetы "Pravda" | Prezident Rossii”. 5. 5. 2012. Arhivirano iz originala 2020-10-31. g. Pristupljeno 2020-04-06.
- ^ Putin, Vladimir V. (2013-09-12). „Opinion | A Plea for Caution From Russia”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2022-01-21.
- ^ McCain, John (2013-09-19). „Senator John McCain: Russians deserve better than Putin”. Pravda.ru (na jeziku: engleski).
- ^ Guardian Staff (2013-09-19). „Which Pravda did John McCain write about Syria for?”. the Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-01-21.
- ^ Sudakov, Dmitry (2013-09-16). „There is no Pravda. There is Pravda.Ru”. Pravda.ru (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-01-21.
- ^ „McCain claim leaves Communist Party baffled | eNCA”. eNCA (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 21. 01. 2022. g. Pristupljeno 2022-01-21.
- ^ Kopan, Tal (19. 9. 2013). „Truthfully, McCain in wrong Pravda”. Politico (na jeziku: engleski).
Literatura
uredi- Cohen, Stephen F. (1980). Bukharin and the Bolshevik Revolution: A Political Biography, 1888–1938. London: Oxford University Press. str. 43.
- Brooks, Jeffrey (2001). Thank You, Comrade Stalin!: Soviet Public Culture from Revolution to Cold War. Princeton Up. on the language of Pravda and Izvestia
- Cookson, Matthew (11 October 2003). The spark that lit a revolution Arhivirano 14 maj 2013 na sajtu Wayback Machine. Socialist Worker, p. 7.
- Merrill, John C. and Harold A. Fisher. The world's great dailies: profiles of fifty newspapers. 1980.
- Pöppel, Ludmila. "The rhetoric of Pravda editorials: A diachronic study of a political genre." (Stockholm U. 2007). online
