Википедија

Čarls Ričard Krejn

амерички пословни човек, дипломата, мецена и лобиста

Čarls Ričard Krejn (Čikago, 7. avgust 1858 — Palm Springs, 15. februar 1939)[1] bio je američki biznismen, diplomata i arabista. Bio je naslednik velikog industrijskog bogatstva i poznavalac arapske kulture. Njegovi široki poslovni interesi omogućili su mu ulazak u domaće i međunarodne političke poslove gde je uživao privilegovan pristup mnogim uticajnim ljudima na najvišim nivoima vlasti. Krejnovo posebno polje interesovanja bila je istočna Evropa i Bliski istok.

Čarls Ričard Krejn
Datum rođenja(1858-08-07)7. avgust 1858.
Mesto rođenjaČikago, SAD
Datum smrti14. februar 1939.(1939-02-14) (80 god.)
Mesto smrtiPalm Springs, SAD

Biografija i diplomatska delatnost uredi

Krejn je bio najstariji sin poslovnog mogula koji je radio sa vodoinstalaterskim delovima, proizvođača iz Čikaga, Ričarda T. Krejna.

Kao mladić, Krejn je mnogo putovao sa svojim prijateljem Čarlsom B. Korijem, vodećim ornitologom kojeg je Krejn upoznao tokom posete Bostonu. Krejn i Kori su delili interesovanje za bejzbol, a od 1888. do 1892. duo je finansirao i igrao u timu grada Hajanis u sadašnjoj Bejzbol ligi Kejp Kod. O trošku Korija i Krejna, razni poznati profesionalni i amaterski igrači su dovedeni da igraju u klubu. Kada je Kori izgubio porodično bogatstvo 1906. godine, Krejn je kupio Korijevu ogromnu kolekciju primeraka ptica i poklonio je Prirodnjačkom muzeju u Čikagu uz uslov da će muzej zaposliti Korija kao stalnog kustosa kolekcije.[2][3][4][5]

1900-ih doveo je Tomasa Masarika, Maksima Kovalevskog i Pavela Miljukova da predaju na Univerzitetu u Čikagu. Nakon što je upoznao Masarika, zainteresovao se za slovenski nacionalizam i sponzorisao slike „Slovenska epopeja“ Alfonsa Muhe.[6] Kada je Muha dizajnirao izgled novčanica čehoslovačke monete, koristio je Krejnov portret da predstavi Slovena/Slovenstvo na novčanici od 100 kruna.[6]

Predsednik Vilijam Hauard Taft imenovao je Krejna za ministra u Kini 16. jula 1909.[7] ali je uoči njegovog odlaska na funkciju 4. oktobra 1909. opozvan u Vašington i primoran da podnese ostavku pod pritiskom američkog državnog sekretara. Filander C. Noks,[8] koji ga je smatrao odgovornim za objavljivanje prigovora američkoj vladu na dva nedavna ugovora između Japana i Kine u čikaškim novinama.[9][10]

Krejn je dao veliki doprinos predizbornoj kampanji Vudroa Vilsona 1912. godine. Vilson je nagradio Krejna imenovanjima u Specijalnu diplomatsku komisiju za Rusiju 1917, poznatu kao Rut komisija, kao član američke sekcije Pariske mirovne konferencije, i u Međusavezničku komisiju za mandate u Turskoj 1919, koja je postala poznata kao King-Krejnova komisija. Dok su komisiju prvobitno predložile Sjedinjene Američke Države kako bi razvile međunarodni konsenzus o budućem sastavu i statusu posleratnih zemalja Bliskog istoka, komisija je ubrzo postala napor koji su sponzorisale samo SAD. Imenovanjem Krejna za ko-šefa komisije, krenulo se sa izdavanjem izveštaja kojim će obavestiti kreatore američke politike.[11] U pogledu stvaranja jevrejske države na Bliskom istoku, u izveštaju se upozorava „Ne samo vi kao predsednik, već i američki narod u celini treba da shvati da ako američka vlada odluči da podrži uspostavljanje jevrejske države u Palestini, oni obavezuju američki narod na upotrebu sile u toj oblasti, jer se samo silom može uspostaviti ili održati jevrejska država u Palestini“. Krejn se protivio uspostavljanju jevrejske države na Bliskom istoku.[12] Bio je strastveni glasnogovornik nezavisnosti arapskih država.[13]

Od maja i juna 1918. pomagao je Tomasu Garigu Masariku da se sastane sa predsednikom Vilsonom radi pregovora koji mogu biti podrška specijalnim čehoslovačkim legijama u Rusiji i osnivanje nove nezavisne čehoslovačke države [14]

Krejna je predsednik Vilson imenovao za ambasadora Sjedinjenih Američkih Država u Kini i službovao je od 22. marta 1920. do 2. jula 1921. godine.

Godine 1925. Krejn je osnovao Institut za aktuelne svetske poslove sa sedištem u Njujorku. Institut je zapošljavao terenske predstavnike u Meksiku, Jerusalimu, a povremeno i Moskvi. Ovi predstavnici su sastavljali redovne izveštaje o dešavanjima u svojim regionima i delili svoju stručnost tokom obilazaka velikih američkih univerziteta koje je sponzorisala ICVA. Izveštaji su takođe stavljeni na raspolaganje američkom Stejt departmentu.

Godine 1931. Krejn e pomogao u finansiranju prvih istraživanja nafte u Saudijskoj Arabiji i Jemenu. Njegov rad je ključan za dobijanje američke koncesije za naftu u tim prostorima.[15][16]

Takođe je bio član poznatog kluba Džekil ostrva (poznatog i kao Klub milionera) na ostrvu Džekil, Džordžija.

Njegov sin, Ričard Teler Krejn II bio je diplomata.

Harvard/Danilov Zvona uredi

U jeku boljševičke revolucije u Rusiji, Krejn je bio ključan u spasavanju od uništenja nekih od najvažnijih ruskih zvona, sa Danilovskog manastira. Kada su komunisti zatvorili manastir 1929. godine, Danilova zvona je spašena od komunističkog topljenja Krejnovom kupovinom zvona. Najveće zvono, Boljšoj (ili Veliko – na Harvardu se zove Zvono Majke Zemlje), teško je 13 tona i ima klopku od 700 funti. Najmanji je težak samo 22 funte. Krejn je poklonio zvona Univerzitetu Harvard i postavljena su u glavni toranj harvardske kuće Lovell i u Baker biblioteci Harvardske poslovne škole, gde su bezbedno ostala preko 70 godina. Počev od 1980-ih, sa otvorenošću pod Gorbačovom, čuli su se pozivi da se zvona vrate, a nakon brojnih sastanaka tokom godina, zvona su vraćena Ruskoj pravoslavnoj crkvi i manastiru Danilov 2008.[17]

Optužbe za antisemitizam uredi

Prema rečima Larsona, na večeri je ambasador Dod čuo Krejna kako izražava divljenje Hitleru i saznao da Krejn takođe nema primedbi na to kako se nacisti ponašaju prema nemačkim Jevrejima, rekavši Dodu: „Pustite Hitlera da radi po svome“. [18]

U svojoj biografiji Krejna, Norman E. Saul napominje da je održavao odnose sa istaknutim Jevrejima kao što su Luis Brandeis i Lillian Vold i sugeriše da njegov „nejasan, ali otvoreni“ antisemitizam nije bio neuobičajen među anglosaksoncima tog vremena. Saul primećuje da je njegovo divljenje Hitleru ostavilo najštetnije nasleđe njegovoj reputaciji.[19]

Nasleđe uredi

Dana 24. aprila 2006. Krejnova umetnička kolekcija prodata je u okviru aukcijske kuće Christie's.

Reference uredi

  1. ^ Parry, Albert (1947). „Charles R. Crane, Friend of Russia”. The Russian Review. 6 (2): 20—36. JSTOR 125305. doi:10.2307/125305. 
  2. ^ Saul, Norman E. (2013). The Life and Times of Charles R. Crane. Plymouth, UK: Lexington Books. str. 19,20,27. ISBN 978-0-7391-7746-4. 
  3. ^ „Hyannis”. Yarmouth Register. Yarmouth, MA. 7. 7. 1888. str. 1. 
  4. ^ „Base Ball at Hyannis”. Barnstable Patriot. Barnstable, MA. 21. 7. 1891. str. 2. 
  5. ^ Cory, Charles B. (29. 9. 1891). „How Mullens Won the Game”. Barnstable Patriot. Barnstable, MA. str. 2. 
  6. ^ a b An Introduction to the Work of Alphonse Mucha and Art Nouveau Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. април 2016), lecture by Ian Johnston of Malaspina University-College, Nanaimo, British Columbia (March 2004).
  7. ^ New York Times: "Crane Takes Post as Envy to China," July 17, 1909, accessed February 3, 2012
  8. ^ New York Times: "Call Back Minister Crane," October 5, 1909, accessed February 3, 2012
  9. ^ New York Times: "State Secrets Out; Crane Questioned," October 11, 1909, accessed February 3, 2012
  10. ^ David Philipson, My Life as an American Jew: An Autobiography (1941), 32-33, wrote that President Taft told him in November 1909 that he asked for Crane's resignation after hearing Crane responded to his election by saying: "Well, now that Taft is President, I suppose that Jake Schiff and his Jew crowd will have a great deal to say in our national affairs."
  11. ^ „The King-Crane Commission Report, August 28, 1919”. Hellenic Resources Network. Приступљено 2010-08-03. 
  12. ^ F.W. Brecher, "Charles R. Crane's Crusade for the Arabs, 1919-39," Middle Eastern Studies, XXIV, January 1988; pp. 46-47. Elliott A Green, "The Curious Careers of Two Advocates of Arab Nationalism," Crossroads no. 33 [1992]
  13. ^ Beecher, Frank W. (1991). Reluctant Ally: United States Foreign Policy toward the Jews from Wilson to Roosevelt. NY: Green-wood Press. ,
  14. ^ PRECLÍK, Vratislav. Masaryk a legie (Masaryk and legions), váz. kniha, 219 str., vydalo nakladatelství Paris Karviná, Žižkova 2379 (734 01 Karviná) ve spolupráci s Masarykovým demokratickým hnutím (Masaryk Democratic Movement, Prague). 2019. ISBN 978-80-87173-47-3. str. 20-96, 124-128, 140-148, 184-190.
  15. ^ Harry St. J. B. Philby, "Sa'udi Arabia" (NY: F.A. Praeger, 1955), Chapter 11 {page?}
  16. ^ Yergin, Daniel (1991). The Prize, The epic Quest for Oil, Money & Power. New York: Touchstone. str. 288. ISBN 9780671799328. 
  17. ^ Batuman, Elif (20. 4. 2009). „The Bells”. The New Yorker (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-12-10. 
  18. ^ Larson, Erik, In The Garden of Beasts (Crown Publishers, 2011), 38-9
  19. ^ Norman E. Saul (2012). The Life and Times of Charles R. Crane, 1858–1939: American Businessman, Philanthropist, and a Founder of Russian Studies in America. Lexington Books. str. 270. ISBN 9780739177464. 

Literatura uredi

  • Norman E. Saul (2012). The Life and Times of Charles R. Crane, 1858–1939: American Businessman, Philanthropist, and a Founder of Russian Studies in America. Lexington Books. str. 270. ISBN 9780739177464. 
  • Beecher, Frank W. (1991). Reluctant Ally: United States Foreign Policy toward the Jews from Wilson to Roosevelt. NY: Green-wood Press. 

Dodatna literatura uredi

  • Norman E. Saul (2013). The Life and Times of Charles R. Crane, 1858-1939: American Businessman, Philanthropist, and a Founder of Russian Studies in America. Lanham, MD: Lexington. 
  • Sulzbach, Jacob John, Jr. "Charles R. Crane, Woodrow Wilson, and Progressive reform: 1909-1921" (PhD dissertation, Texas A&M University; ProQuest Dissertations Publishing, 1994. 9520473).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Чарлс_Ричард_Крејн&oldid=27678698”