Википедија

Šerijat

Šerijat kao pravna norma predstavlja skup svih propisa iz oblasti verskog i svetovnog prava na osnovu kojih su uređeni odnosi u islamskoj zajednici.[1] Šerijat je božanski zakon islama, i razumevanje tog zakona jeste fikh, odnosno sudstvo.[2][3][4] Muhamed nije pravio razliku između verskog i svetovnog zakona; strana na koju će šerijat da prevagne u današnjim muslimanskim zemljama zavisi od stepena sekularizacije u svakoj od njih. Šerijat se odnosi na svaku dimenziju života, uključujući porodične odnose, zakon o nasleđivanju, poreze, pročišćenje od zagađenosti i molitvu.[5][1]

Šerijatsko pravo je pravo koje se zasniva na islamskoj religiji i Kuranu kao osnovnom izvoru prava, koji, pored prava, obuhvata i osnovne principe vere i morala. Ono je jedan od pet osnovnih velikih pravnih sistema; ostala četiri su:

  • evropsko-kontinentalno,
  • anglosaksonsko (tzv. common law),
  • indijsko i
  • kinesko.

Pošto se smatra objavljenom Alahovom voljom tj. skupom Alahovih propisa oličenih pre svega u stihovima Kurana, ono se doživljava kao zaokružen pravni sistem, savršeno i nepromenljivo. U njemu je određeno šta je pravedno i dozvoljeno to jest halal, a šta zabranjeno ili haram.

Propisi šerijata se mogu svrstati uglavnom u dve kategorije: uredbe vezane za religiju i vršenje obreda, tj. versko pravo u užem smislu i propisi pravnog i političkog karaktera.

Pored Kurana, drugi izvor islamskog prava je suna, koju čini skup hadisa, koji predstavljaju svako pojedinačno zapisano svedočanstvo o nekom događaju iz života Muhameda, neki njegov propis ili savet. Zbog toga što su inertni i statični, ni Kuran ni suna nisu izvori koje u sudskom postupku primenjuju sudije. Ti izvori se stvaraju pomoću fikha, tj. pravne nauke čiji je zadatak njihovo tumačenje i obuhvata moralne i pravne zapovesti.

Kako se jedinstvena muslimanska zajednica (Uma) dosta rano iz političkih razloga podelila na tri verska pravca

otuda i različito poimanje šerijatskog prava.

Izvori uredi

Osnovni izvori

Čitav pravni sistem islama počiva na dva osnovna izvora prava: Kur'an i suna. Najvažniji izvor šerijatskog prava je svakako Kur'an - sveta knjiga islama. U njoj se nalaze sve objave koje je Alah slao Muhamedu od 610.godine do njegove smrti 632.godine. Kur'an za vreme Prorokovog života nije bio zapisan, što nam govori i izvorno značenje reči Kur'an - "glasno čitanje". Posle smrti Muhameda, Kur'an je opstajao u glavama Hafiza - ljudi koji su ga znali napamet. Njihov se broj vremenom proredio i javila se opasnost da Božja reč bude zaboravljena. Zbog toga Abu-Bekr nalaže Zejdu ibn-Sabitu da sakupi sve odlomke Kur'ana i tada je sastavljen prvi tekst Kur'ana. Pravi tekst je čuvan u Medini, a tri prepisa su poslata u Damask, Basru i Kufu. Samo se originalni tekst može nazvati Kur'an, zato je izdanje na našem jeziku Besima Korkuta iz 1984.godine naslovljeno "Prevod značenja Kur'ana". Kur'an se deli na 114 poglavlja - sura("ograđeni prostor"), koja se dele na stihove - ajete("znak", "dokaz", "čudo"). Drugi osnovni izvor prava predstavlja suna. Ona predstavlja sve što je Muhamed u svojstvu Božjeg poslanika, svetovnog vođe muslimana: 1.izričito dopustio ili zabranio (kawl), 2.ličnim primerom, svojim načinom života razjasnio i uobičajio (fi'l), 3.prećutno odobrio (taqrir,sukut). U arapskom jeziku označava "presedan", ali i "način života". Posle smrti Muhameda, ashabi su prenosili njegova predanja, međutim, vremenom se broj ashaba smanjivao, pa su se predanja počela zapisivati. Svako pojedinačno zapisano svedočanstvo o nekom događaju iz života Muhameda, njegovom propisu ili savetu naziva se hadis. Skup hadisa predstavljao je sunu. S obzirom da je postojao veliki broj izmišljenih hadisa, Omar II (omajadski vladar) je izdao naredbu da se pristupi sistematskom i kritičkom pretresanju hadisa. Prvo je utvrđeno da svaki potpuni hadis mora da se sastoji iz dva dela: 1. redosleda pouzdanih prenosilaca predanja koji sežu do Muhameda(isnad) i 2. izreke, teksta hadisa(matn). Potom su, na osnovu toga, hadisi razvrstani na autentične(sahik), zadovoljavajuće(hasan) i nepouzdane(daif).

Dopunski izvori

Pored osnovnih izvora šerijatskog prava, za potrebe prakse stvoreni su i pomoćni izvori prava idžma i idžtihad. Idžma je saglasnost zajednice da je ponuđeno rešenje nekog pravnog pitanja u skladu sa slovom Kur'ana. Idžtihad je sposobnost data, islamskim pravnicima da mogu stručno tumačiti osnovne izvore, Kur'an i sunu, kao i stvarati nove norme i pravna rešenja. Ovo se moglo postići na nekoliko načina: 1. kijas - primena određenog pravnog rešenja sadržanog u Kur'anu ili suni, na druge slične slučajeve(analogija); 2. istihsan - isvajanje onog rešenja koje najbolje odgovara mesnim potrebama i vremenu; 3. istislah - predstavlja izbor onog pravnog rešenja koje odgovara opštoj pravnoj koristi; 4. er-rei - "samostalno rasuđivanje" u skladu sa duhom šerijata, primenjivale prve kadije kada se u izvorima nije govorilo ništa o određenom pitanju.

Škole uredi

Klasične škole zakona su hanefiti, malikiti, šafiti i hanbaliti. Ebu Hanifa (umro 767. godine n. e.) bio je trgovac iz Kufe i sistematizovao je zakone čija je uticajna škola prevagnula u Iraku. Malik ibn Enes (umro 795) bio je pravnik iz Medine čiji je cilj bio da kodifikuje praksu zajednice kojoj je pripadao i Prorok, sa naglaskom na harmoniji zajednice kroz individualnu odgovornost; njegova škola, uzimana striktno do same doslovnosti, prevagnula je u Severnoj Africi i Španiji. Izveštaji o izrekama i delima Prorokovim su korišćeni u svrhu usmeravanja u tradiciji Muhameda ibn Idris el Šafija (umro 820), koji je dopunio uputstva Kurana sa pažljivo izabranim prikazima Prorokovih mudrosti, ograničio rezonovanje po analogiji, i reference na kolektivno mišljenje; prema proročkoj tradiciji, Muhamedova zajednica se nikada ni sa jednom greškom ne bi složila. Ahmed ibn Hanbel (umro 855), ortodoksni pobednik bagdadskih mutazilita, nije bio jedini koji je davao prednost težini zapisane reči Prorokove nad bilo kojim pravnim rezonovanjem.[6]

Kod Šiita (najzastupljenijih u Iranu) postoji institucija imamata, to jest imam je Božjom voljom određeni vođa i s obzirom da je potomak Muhameda, odnosno Alije (zbog čijeg je prava na halifat nastao šiitski pokret), on je vrhovni tumač prava.

Kod Sunita su se razvile četiri pravne škole:

Vremenom su za potrebe prakse stvoreni i drugi pomoćni izvori šerijatskog prava. Jedno od njih je idžma koja predstavlja saglasnost zajednice da je ponuđeno rešenje nekog pravnog pitanja takvo da je u skladu sa slovom Kurana. O toj saglasnosti odlučuju samo učeni ljudi, ne čitava zajednica. Vremenom su Kuran i suna protumačeni kroz idžmu u tolikoj meri da neki pisci smatraju da je danas ona jedini dogmatski izvor šerijatskog prava.

Modernizacija šerijatskog prava uredi

Velika većina država čiji je pravni sistem zasnovan na šerijatu danas nema čisto šerijatsko pravo, sa izuzetkom Saudijske Arabije, Irana i Avganistana. Strani uticaji su vidljivi pogotovo po načinu izvođenju određenih kazni, kao što su smrtna kazna (gde se ona obično obavlja vešanjem ili streljanjem, a ne odrubljivanjem glave ili kamenovanjem, uz poštovanje tajnosti pogubljenja) ili kažnjavanje šibanjem (Malezija, na primer, iako načelno ima šerijat kao deo svog pravnog sistema, šibanje gotovo uvek izvodi po uzoru na nekadašnju britansku praksu šibanja prutom po goloj koži, a ne šibanja preko odeće kao što to Kuran ili sune nalažu).


Reference uredi

  1. ^ a b „British & World English: sharia”. Oxford: Oxford University Press. Arhivirano iz originala 12. 09. 2016. g. Pristupljeno 4. 12. 2015. 
  2. ^ John L. Esposito, ur. (2014). „Islamic Law”. The Oxford Dictionary of Islam. Oxford: Oxford University Press. Arhivirano iz originala 03. 02. 2017. g. Pristupljeno 02. 06. 2019. 
  3. ^ Vikør 2014.
  4. ^ Calder 2009.
  5. ^ Amanat 2009: "Muslim fundamentalists [...] claim that Shari’a and its sources [...] constitute a divine law that regulates all aspects of Muslim life, as well as Muslim societies and Muslim states [...]. Muslim modernists, [...] on the other hand, criticize the old approaches to Shari’a by traditional Muslim jurists as obsolete and instead advocate innovative approaches to Shari’a that accommodate more pluralist and relativist views within a democratic framework."
  6. ^ Mirča Elijade, Vodič kroz svetske religije, Narodna knjiga, 1996.

Literatura uredi

  • Abiad, Nisrine (2008). Sharia, Muslim States and International Human Rights Treaty Obligations: A Comparative Study. British Institute of International and Comparative Law. 
  • Ali, Kecia (2010). Marriage and Slavery in Early Islam. Harvard University Press. 
  • Amanat, Abbas (2009). „Preface”. Ur.: Amanat, Abbas; Griffel, Frank. Shari'a: Islamic Law in the Contemporary Context. Stanford University Press (Kindle Edition). 
  • An-Na'im, Abdullahi Ahmed (1996). „Islamic Foundations of Religious Human Rights” (PDF). Ur.: Witte, John Jr.; Van der Vyver, Johan David. Religious Human Rights in Global Perspective: Religious Perspectives. 1. The Hague / Boston / London: Martinus Nijhoff. ISBN 9789041101761. Arhivirano iz originala 16. 01. 2014. g. Pristupljeno 02. 06. 2019. 
  • Berger, Maurits S. (2014). „Fatwa”. Ur.: Emad El-Din Shahin. The Oxford Encyclopedia of Islam and Politics. Oxford University Press. Arhivirano iz originala 17. 04. 2019. g. Pristupljeno 02. 06. 2019. 
  • Berkey, Jonathan Porter (2003). The Formation of Islam: Religion and Society in the Near East, 600-1800. Cambridge University Press. 
  • Brown, Jonathan A. C. (2009). „Maṣlaḥah”. Ur.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. Arhivirano iz originala 11. 10. 2017. g. Pristupljeno 02. 06. 2019. 
  • Brown, Jonathan A. C. (2017). „Stoning and Hand Cutting—Understanding the Hudud and the Shariah in Islam”. Yaqeen Institute. Pristupljeno 24. Mar 2019.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |access-date= (pomoć)
  • Calder, Norman; Hooker, Michael Barry (2007). „S̲h̲arīʿa”. Ur.: P. Bearman; Th. Bianquis; C.E. Bosworth; E. van Donzel; W.P. Heinrichs. Encyclopaedia of Islam. 9 (2nd izd.). Brill. str. 321—26. 
  • Calder, Norman (2009). „Law. Legal Thought and Jurisprudence”. Ur.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. Arhivirano iz originala 21. 11. 2008. g. Pristupljeno 02. 06. 2019. 
  • Chan, Sewell (2016). „Saudi Arabia Moves to Curb Its Feared Religious Police”. The New York Times. Pristupljeno 18. 4. 2018. 
  • Coulson, Noel James; El Shamsy, Ahmed (2019). „Sharīʿah”. Encyclopædia Britannica. 
  • Dallal, Ahmad S.; Hendrickson, Jocelyn (2009). „Fatwā. Modern usage”. Ur.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. Arhivirano iz originala 20. 11. 2015. g. Pristupljeno 02. 06. 2019. 
  • Duderija, Adis (2014). Duderija, Adis, ur. Contemporary Muslim Reformist Thought and Maqāṣid cum Maṣlaḥa Approaches to Islamic Law: An Introduction. Maqasid al-Shari’a and Contemporary Reformist Muslim Thought: An Examination. Springer. 
  • El Achi, Soha (2018). „Slavery”. Ur.: Brown, Jonathan. The Oxford Encyclopedia of Islam and Law. Oxford University Press. 
  • Esposito, John L.; DeLong-Bas, Natana J. (2018). Shariah: What Everyone Needs to Know. Oxford University Press. 
  • Gleave, R.M. (2012). „Maḳāṣid al-Sharīʿa”. Ur.: P. Bearman; Th. Bianquis; C.E. Bosworth; E. van Donzel; W.P. Heinrichs. Encyclopaedia of Islam (2nd izd.). Brill. doi:10.1163/1573-3912_islam_SIM_8809. 
  • Glenn, H. Patrick (2014). Legal Traditions of the World – Sustainable Diversity in Law (5th izd.). Oxford University Press. ISBN 978-0199669837. 
  • Hallaq, Wael B. (2009). An Introduction to Islamic Law. Cambridge University Press. 
  • Hallaq, Wael B. (2009b). Sharī'a: Theory, Practice, Transformations. Cambridge University Press (Kindle edition). 
  • Hallaq, Wael B. (2010). „Islamic Law: History and Transformation”. Ur.: Robert Irwin. The New Cambridge History of Islam. Volume 4. Cambridge University Press. 
  • Harnischfeger, Johannes. Democratization and Islamic Law – The Sharia Conflict in Nigeria. Frankfurt; New York City: Campus Verlag and Chicago: University of Chicago Press (distributor). 2008. ISBN 978-3593382562..
  • Hardy, P. (1991). „Djizya. iii. India”. Ur.: P. Bearman; Th. Bianquis; C.E. Bosworth; E. van Donzel; W.P. Heinrichs. Encyclopaedia of Islam. 2 (2nd izd.). Brill. 
  • Hendrickson, Jocelyn (2013). „Fatwa”. Ur.: Gerhard Böwering, Patricia Crone. The Princeton Encyclopedia of Islamic Political Thought. Princeton University Press. 
  • Hodgson, Marshall G. S. (1974). The Venture of Islam, Volume 3: The Gunpowder Empires and Modern Times. University of Chicago Press (Kindle edition). 
  • Horrie, Chris; Chippindale, Peter (1991). What Is Islam? A Comprehensive Introduction. Virgin Books. ISBN 978-0753508275. 
  • Hussin, Iza (2014). „Sunni Schools of Jurisprudence”. Ur.: Emad El-Din Shahin. The Oxford Encyclopedia of Islam and Politics. Oxford University Press. ISBN 9780199739356. doi:10.1093/acref:oiso/9780199739356.001.0001. 
  • Jokisch, Benjamin (2015). „Origins of and Influences on Islamic law”. Ur.: Anver M. Emon; Ahmed, Rumee. The Oxford Handbook of Islamic Law. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780199679010. doi:10.1093/oxfordhb/9780199679010.001.0001. 
  • Jones-Pauly, Cristina (2009). „Codes and Codification. Islamic Law”. Ur.: Stanley N. Katz. The Oxford International Encyclopedia of Legal History. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780195134056. doi:10.1093/acref/9780195134056.001.0001. 
  • Khadduri, Majid (1955). War and Peace in the Law of Islam. Baltimore: Johns Hopkins. OCLC 647084498. 
  • Kamali, Mohammad Hashim (1999). Esposito, John, ur. Law and Society. The Oxford History of Islam. Oxford University Press (Kindle edition). 
  • Khadduri, Majid; Liebesny, Herbert J., ur. (1955). Law in the Middle East. Middle East Institute. OCLC 578890367. 
  • Lapidus, Ira M. (2014). A History of Islamic Societies. Cambridge University Press (Kindle edition). ISBN 978-0521514309. 
  • Lapidus, Ira M.; Salaymeh, Lena (2014). A History of Islamic Societies. Cambridge University Press (Kindle edition). ISBN 978-0-521-51430-9. 
  • Lewis, Bernard (1992). Race and Slavery in the Middle East: An Historical Enquiry. Oxford University Press. 
  • Mack, Gregory (2018). „Ḥisbah”. Ur.: Brown, Jonathan. The Oxford Encyclopedia of Islam and Law. Oxford University Press. 
  • Masters, Bruce (2009). „Dhimmi”. Ur.: Ágoston, Gábor; Masters, Bruce. Encyclopedia of the Ottoman Empire. Infobase Publishing. 
  • Masud, Muhammad Khalid (2009). „Anglo-Muhammadan Law”. Ur.: Fleet, Kate; Krämer, Gudrun; Matringe, Denis; Nawas, John; Rowson, Everett. Encyclopaedia of Islam (3rd izd.). Brill. doi:10.1163/1573-3912_ei3_COM_22716. 
  • Masud, Muhammad Khalid; Kéchichian, Joseph A. (2009). „Fatwā. Concepts of Fatwā”. Ur.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. Arhivirano iz originala 20. 11. 2015. g. Pristupljeno 02. 06. 2019. 
  • Mayer, Ann Elizabeth (2009). „Law. Modern Legal Reform”. Ur.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. Arhivirano iz originala 21. 11. 2008. g. Pristupljeno 02. 06. 2019. 
  • Messick, Brinkley (2017). „Fatwā, modern”. Ur.: Fleet, Kate; Krämer, Gudrun; Matringe, Denis; Nawas, John; Rowson, Everett. Encyclopaedia of Islam (3rd izd.). Brill. doi:10.1163/1573-3912_ei3_COM_27049. 
  • Messick, Brinkley; Kéchichian, Joseph A. (2009). „Fatwā. Process and Function”. Ur.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. Arhivirano iz originala 20. 11. 2015. g. Pristupljeno 02. 06. 2019. 
  • Muslih, Muhammad; Browers, Michaelle (2009). „Democracy”. Ur.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. Arhivirano iz originala 11. 06. 2017. g. Pristupljeno 02. 06. 2019. 
  • Nettler, Ronald L. (2009). „Dhimmī”. Ur.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. ISBN 9780195305135. doi:10.1093/acref/9780195305135.001.0001. 
  • Opwis, Felicitas (2007). Amanat, Abbas; Griffel, Frank, ur. Islamic Law and Legal Change: The Concept of Maslaha in Classical and Contemporary Legal Theory. Shari'a: Islamic Law in the Contemporary Context (Kindle izd.). Stanford University Press. 
  • Otto, Jan Michiel (2008). Sharia and National Law in Muslim Countries: Tensions and Opportunities for Dutch and EU Foreign Policy (PDF). Amsterdam University Press. ISBN 978-9087280482. 
  • Otto, Jan Michiel, ur. (2010). Sharia Incorporated: A Comparative Overview of the Legal Systems of Twelve Muslim Countries in Past and Present. Leiden University Press. ISBN 978-9400600171. 
  • Rabb, Intisar A. (2009). „Law. Courts”. Ur.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. Arhivirano iz originala 21. 11. 2008. g. Pristupljeno 02. 06. 2019. 
  • Rabb, Intisar A. (2009b). „Fiqh”. Ur.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780195305135. doi:10.1093/acref/9780195305135.001.0001. 
  • Rabb, Intisar A. (2009c). „Ijtihād”. Ur.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780195305135. doi:10.1093/acref/9780195305135.001.0001. 
  • Rabb, Intisar A. (2009d). „Law. Civil Law”. Ur.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. Arhivirano iz originala 21. 11. 2008. g. Pristupljeno 02. 06. 2019. 
  • Schacht, Joseph; Layish, Aharon (2000). „Ṭalāḳ”. Ur.: P. Bearman; Th. Bianquis; C.E. Bosworth; E. van Donzel; W.P. Heinrichs. Encyclopaedia of Islam. 10 (2nd izd.). Brill. 
  • Schneider, Irene (2014). „Fiqh”. Ur.: Emad El-Din Shahin. The Oxford Encyclopedia of Islam and Politics. Oxford University Press. ISBN 9780199739356. doi:10.1093/acref:oiso/9780199739356.001.0001. 
  • Stewart, Devin J. (2013). „Shari'a”. Ur.: Gerhard Böwering, Patricia Crone. The Princeton Encyclopedia of Islamic Political Thought. Princeton University Press. 
  • Tellenbach, Silvia (2015). „Islamic Criminal Law”. Ur.: Markus D. Dubber; Hornle, Tatjana. The Oxford Handbook of Criminal Law. Oxford University Press. ISBN 978-0199673599. 
  • Thielmann, Jörn (2017). „Ḥisba (modern times)”. Ur.: Fleet, Kate; Krämer, Gudrun; Matringe, Denis; Nawas, John; Rowson, Everett. Encyclopaedia of Islam (3rd izd.). Brill. doi:10.1163/1573-3912_ei3_COM_30485. 
  • Tillier, Mathieu (2014). „Courts”. Ur.: Emad El-Din Shahin. The Oxford Encyclopedia of Islam and Politics. Oxford University Press. ISBN 9780199739356. doi:10.1093/acref:oiso/9780199739356.001.0001. 
  • Vikør, Knut S. (2005). Between God and the Sultan: A History of Islamic Law. Oxford University Press. 
  • Vikør, Knut S. (2014). „Sharīʿah”. Ur.: Emad El-Din Shahin. The Oxford Encyclopedia of Islam and Politics. Oxford University Press. Arhivirano iz originala 4. 6. 2014. g. 
  • Ziadeh, Farhat J. (2009). „Uṣūl al-fiqh”. Ur.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780195305135. doi:10.1093/acref/9780195305135.001.0001. 
  • Ziadeh, Farhat J. (2009b). „Law. Sunnī Schools of Law”. Ur.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. Arhivirano iz originala 21. 11. 2008. g. Pristupljeno 02. 06. 2019. 
  • Ziadeh, Farhat J. (2009c). „Criminal Law”. Ur.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. Arhivirano iz originala 01. 11. 2008. g. Pristupljeno 02. 06. 2019. 
  • Coulson, Noel J. (1964). A History of Islamic Law. Edinburgh: Edinburgh U.P.
  • Hallaq, Wael B.. An Introduction to Islamic Law. Cambridge: Cambridge U.P. 2009. ISBN 978-0521678735.
  • Schacht, Joseph (1964). An Introduction to Islamic Law. Oxford: Clarendon
  • Vikør, Knut S. (2005). Between God and the Sultan: A History of Islamic Law. Oxford University Press. 
  • Weiss, Bernard G. (2006). The Spirit of Islamic Law. University of Georgia Press. 

Spoljašnje veze uredi

 
Šerijat na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шеријат&oldid=27552094”