Abbey Road (album)

“Abbey Road” je jedanaesti studijski album britanskog rok sastava „Bitlsi“. Hronološki, ovaj album je poslednji sniman, dok je naredni album, Let It Be, poslednji objavljen, no materijal (izuzev u nekolicini slučaja) datira od pre snimaka za album “Abbey Road”. Producirao ga je Džordž Martin, a studijski inženjer je najčešće bio Džef Emerik. Iako su početne reakcije kritike bila pomešane, danas se smatra da je “Abbey Road” veliki komercijalni i muzički trijumf „Bitlsa“, koji je na simboličan način zaokružio epohu ove grupe, nekoliko meseci pre njenog zvaničnog raspada. Pesme obiluju upotrebom tada naprednih tehničkih sredstava: Mug sintisajzer, Lesli zvučnik, i tada veoma napredna osmokanalna mašina za snimanje.

Abbey Road
Studijski album: Bitlsi
Izdat	26. septembar 1969.
Žanr	rok
Trajanje	47:24
Izdavač	Epl rekords, Parlofon, EMI
Producent	Džordž Martin
Diskografija
Yellow Submarine (1969) Abbey Road (1969) Let It Be (1970)

Pozadina

Situacija u kompaniji “Apple”, koja je bila u vlasništvu grupe, bila je katastrofalna tokom 1969. godine, te se ona nalazila na ivici bankrota. Različita viđenja njene budućnosti su izazvala razdor između Lenona, podržanog Harisonom i Starom sa jedne strane, i Makartnija sa druge. Pokušavši da smiri tenzije, upravo je Makartni rešio da prelomi nezgodnu situaciju, te je pozvao Džordža Martina i rekao da želi da zajedno urade još jedan album, „baš kao što su to nekad činili“. Martin je upitao Makartnija za Lenonovo mišljenje, naročito imajući u vidi da je ovaj već napominjao da bi mogao da istupi. „Ako se mi budemo okupili, i Džon će sa nama“, odgovorio je Makartni, na šta se Martin saglasio da se otpočne još jedan projekat. Decenijama kasnije, trojica preostalih „Bitlsa“ su u intervju-u za The Beatles Anthology isticali kako su bili veoma svesni da to može biti njihov poslednji album. Mada je intenzivni rad na "Abbey Road"-u otpočeo u maju 1969. godine, pojedini snimci su realizovani već u februaru, neposredno po okončanju (tada još nedovršenog) rada na albumu Let It Be., a na njima je prisutan i pređašnji gostujući klavijaturista, Bili Preston, koga će „Bitlsi“ i kasnije tokom projekta često angažovati. Posle toga, grupa odlazi na kratak raspust, tokom koga su se Lenon i Makartni oženili. Upravo njih dvojica ulaze 14. aprila u studio, kada za potrebe singla snimaju pesmu "The Ballad of John and Yoko", koju je Lenon napisao tokom medenog meseca sa svojom novom suprugom, Joko Ono Lenon. Konstruktivan rad dvojice muzičara na ovom singlu (Makartni je pored basa, svirao i bubnjeve, a Lenon solo-gitaru, jer Harison i Star nisu bili prisutni) je doprineo delimičnom popravljanju odnosa u grupi uopšte.

Produkcija

Rad u studiju

Za razliku od prethodna dva projekta, koji su obilovali nesuglasicama, svađama i otvorenim raspravama o razilasku grupe, rad na "Abbey Road"-u je prošao uglavnom u skladnoj atmosferi. Mnogi svedoci, poput glavnog inženjera zvuka, Džefa Emerika, ističu kako se u studio vratio drugarski i kreativni duh. Džordž Harison, koji je prethodne godine objavio samostalni album sa elektronskom muzikom, nabavio je i doneo u studio Mug sintisajzer, koji će uprkos početnim praktičnim problemima (niko nije znao kako da ga programira) biti intenzivno korišćen na nekolicini pesama. Harison, čije autorske pesme su godinama bile meta kritika i podsmeha Lenona i Makartnija, počeo je postepeno da dobija priznanje vodećeg dvojca grupe, te će se na novom ostvarenju naći dve njegove pesme ("Something" i "Here Comes the Sun"). Ringo Star, čija se debitantska autorska pesma našla tek na „Belom albumu“, takođe je kao kompozitor zastupljen i na ovom izdanju sa jednom pesmom ("Octopus's Garden"). Producent Džordž Martin i inženjer Džef Emerik, koji su se tokom prethodna dva projekta često samoinicijativno isključivali iz rada, sada su ponovo uzeli veoma aktivno učešće u produkciji, ali pored njih, u tom aspektu albuma radili su još Fil Makdonald, Džef Džerat, Glen Džons, Beri Šefild, Toni Klark i Džon Karlender.

Naziv i omot

Za razliku od većine prethodnih albuma koji su nazive dobijali u ranoj fazi produkcije, "Abbey Road" je imenovan tek pred kraj studijskog rada, a prema ideji Pola Makartnija. Radni naziv albuma je bio „Everest“, prema marki cigareta koje je pušio Džef Emerik, a na čijoj paklici se nalazila slika Mont Everesta koju su članovi grupe voleli. Taj koncept je „Bitlsima“ dao ideju da iznajme privatni avion do Himalaja i tamo se fotografišu, no kasnije su se odlučili za skromniju varijantu. Stoga, za potrebe omota, „Bitlsi“ su se fotografisali kako prelaze ulicu Abbey Road u Londonu, gde se nalazi i njihov istoimeni studio kompanije „EMI“. Članovi grupe su odeveni u potpuno različitim stilovima i fotografisani su iz profila. Ovaj omot je našao primenu i kod mnogih drugih albuma, te u pop-kulturi uopšte.

Konačni muzički koncept

Interesantno je da jedini put u karijeri, neki album „Bitlsa“ počinje sa pet pesama, od kojih su četiri od različitih autora- Lenonovim "Come Together", Harisonovim "Something", Makartnijevim "Maxwell Silver Hammer" i "Oh, Darling!"; i Starovim "Octopus`s Garden". Generalno rečeno, A-strana sadrži odvojene i žanrovski različite pesme, što je koncept koji je više odgovarao Lenonovom afinitetu. Na drugoj strani se, u skladu sa Makartnijevim konceptom, (sa izuzetkom pesama "Here Comes The Sun" i "Because") umesto individualnih pesama nalazi jedan dugi „potpuri“, tj. sve pesme su spojene u jednu dugu celinu.

Pesme

A-strana i prve dve pesme B-strane

Come Together

Ovu pesmu, napisao je Lenon za potrebe političke kampanje hipi-gurua Timoti Lirija, koji se na izborima za guvernera Kalifornije usprotivio Ronaldu Reganu. Originalna verzija je glasila "Come Together, Join The Party". Muzički je bazirana na starijem hitu Čaka Berija "You Can`t Catch Me", i trebalo je da bude u znatno bržem tempu, međutim, usporena je na Makartnijevo insistiranje. Snimljena je u julu 1969, a zajedno sa narednom numerom, obrela se i na zasebnom singlu, što je presedan u radu „Bitlsa“, koji su izbegavali da pesme sa albuma objavljuju na zasebnim izdanjima.

Something

"Something" je Harisonova balada, koju je Lenon smatrao najboljom numerom na albumu, a mnogi kritičari su je smatrali i najboljom Harisonovom kompozicijom ikada napisanom. Mnogi drugi muzičari, poput Frenka Sinatre, Elvisa Preslija i drugih objavili su sopstvene verzije ovog hita. Sam Sinatra je izjavio da je to najbolja ljubavna balada svih vremena, iako je dugo pogrešno verovao da su je napisali Lenon i Makartni. Harisonova tadašnja supruga, Peti Bojd je izjavila da je ta pesma posvećena njoj, što je sam Harison negirao, tvrdeći da je jednostavno želeo da napiše kompoziciju u stilu Reja Čarlsa. Numera je snimana u septembru i oktobru 1969, te je označila hronološki poslednje učešće klavijaturiste Bilija Prestona, koji je svirao Hemond orgulje.

Maxwell's Silver Hammer

Makartni je napisao ovu numeru, želeći da ona dospe na singl. Tome su se usprotivili ostali članovi, koji su tvrdili da je grupa potrošila previše novca i studijskog vremena za nešto što je kvalitativno davalo veoma slabe rezultate. Pesma je prilično prozaična i na šaljiv način opisuje mladog ubicu, koji lišava života svoju devojku, nastavnika i (kada je uhapšen) sudiju. Sam Makartni je isticao da je u naslovu reč o internom žargonu, koji podrazumeva situaciju u kojoj nešto polazi pogrešno. Iako neki demo-snimci datiraju iz prethodnog projekta (sama pesma se kasnije pojavila i u filmu "Let It Be"), za potrebe ovog albuma, numera je snimana u julu i avgustu 1969. godine. Po redosledu je prva na kojoj se pojavljuje Mug sintisajzer (svira ga Makartni), dok Hemond orgulje svira Džordž Martin.

Oh, Darling!

Ovu Makartnijevu baladu najpre je trebalo da peva Lenon, ali se kasnije ispostavilo da autor pesme ima pogodniji glas. "Oh, Darling!" je napisana pod uticajem muzike 1950ih, sa primetnim uplivima džeza. Takođe je izvežbavana već tokom prethodnog projekta, no konačna verzija je snimljena u aprilu 1969. U rezervnoj varijanti (koja se pojavljuje na kompilaciji "Anthology 3"), Bili Preston svira Hemond orgulje.

Octopus`s Garden

Jedina pesma Ringo Stara na albumu (i jedna od ukupno dve bubnjareve pesme u grupinom opusu) idejno je nastala tokom njegovog privremenog napuštanja benda i odlaska na Sardiniju u avgustu 1968. godine, a pod utiskom morskog sveta sa kojim se tamo susreo (navodno se Star oduševio oktopodima tokom razgovora sa kapetanom jedne jahte). Ideju je najpre prezentovao Harisonu tokom rada na albumu Let It Be, a gitarista mu je i pomogao da se numera koncipira do kraja. Snimana je u aprilu i julu 1969. godine

I Want You (She`s So Heavy)

Ovo je jedna od malobrojnih hard rok pesama „Bitlsa“, kojom se inače zaključuje A-strana na LP-izdanju. Napisao ju je Lenon, pod uticajem sopstvene opsesije svojom (kasnijom) suprugom Joko Ono. Prva izvežbavanja ove pesme takođe datiraju iz prethodnog projekta. Kao i u mnogim zrelim pesmama grupe, u njoj i Harison i Lenon sviraju solo-gitare (odnosno ne postoji ritam-gitarista u punom smislu te reči). Bili Preston se ponovo pojavljuje na Hemond orguljama. Ono što je tipično za ovu pesmu, jeste dugotrajna koda sa „teškim“ gitarskim rifom koja uključuje efekat vetra, koji je Lenon proizveo na Mug sintisajzeru. Završni rad na ovoj numeri u septembru 1969. godine je poslednji doprinos sve četvorice „Bitlsa“ radu grupe (nekoliko dana kasnije, Lenon je privatno napustio bend).

Here Comes The Sun

Druga i poslednja Harisonova pesma na albumu nastala je u proleće 1969. godine, kada je gitarista otišao kod svog najboljeg prijatelja, Erika Kleptona. Harison je isticao kako su se poklopile dve inspiracije tokom rada na ovoj kompoziciji: proleće, koje posle mnogobrojnih kišnih meseci donosi sunce, što prema njegovim rečima, mnogo znači Britancima; te odluka da umesto na jedan od mnogobrojnih sumornih poslovnih sastanaka u kompaniji „Epl“ ode kod svog prijatelja. Snimanje je proteklo bez Lenona, koji je u to vreme bio u bolnici posle saobraćajne nesreće u Škotskoj. Posle zajedničkog snimanja trojice članova grupe u julu 1969. godine, u avgustu je veći deo postprodukcijskog posla obavio sam Harison, koji takođe ovde svira i Mug sintisajzer. Mnogo godina kasnije, Džordž Martin i Harisonov sin, Dani, otkrili su da je tokom produkcije (verovatno greškom) potpuno utišan, a kasnije i sasvim izostavljen solo na električnoj gitari, koji je tek nedavno učinjen dostupnim široj javnosti. Kada je svemirski brod Vojadžer poslat na intergalaktičko putovanje, noseći „zlatnu ploču“ sa najrazličitijim kompozicijama sa Zemlje, Karl Sagan je insistirao da se ova numera obavezno nađe kao svojevrsna planetarna himna. Iako su se svi „Bitlsi“ saglasili sa time, kompanija „EMI“ se usprotivila, pa se ova pesma ipak nije našla u izboru.

Because

Ova netradicionalna kompozicija nastala je tako što je Lenon slušao Joko Ono, koja je svirala Betovenovu „Mesečevu sonatu“ na klaviru i zamolio ju je da akorde svira retrogradno. Potom ih je zapisao i dodao lamentirajući tekst. Generalni koncept pesme donosi u osnovi tri visoka glasa (Lenon, Makartni i Harison), koji su studijski multiplicirani u veći vokalni ansambl. Instrumentalno, u ovoj pesmi se još pojavljuju električno čembalo (Martin), gitara (Lenon) i Mug sintisajzer (Harison).

Potpuri

Ostatak albuma čine isključivo pesme povezane u jedan dugi i gotovo neprekidni niz. Naime, "Bitlsi" su imali veliki broj pesama koje bi ostajale nedovršene, te su Makartni i Martin došli na ideju da ih ukombinuju, iako se tome donegde protivio Lenon. Na velikoj većini ovih numera, grupa je radila u svom standardnom sastavu, s tim što je pojedinim kompozicijama pridodat simfonijski orkestar, za koji je aranžman uradio Džordž Martin.

You Never Give Me Your Money

Ova Makartnijeva pesma se sastoji iz tri potpuno različita dela: molske klavirske balade, brzog bugi-vugi odseka u sredini, te zaključnog rok-instrumentala. Iako je načelni dogovor bio da se poslovni problemi ostave po strani tokom rada na ovom albumu, Makartni je posvetio numeru Alanu Klajnu, njujorškom advokatu, koji je već bio menadžer grupe "Rolingstonsi", a koga su Lenon, Ono, Harison i Star rado videli kao trajnog naslednika Brajana Epštajna na mestu menadžera samih „Bitlsa“. Makartni ga je, pak, doživljavao kao „čoveka koji nije pokazivao novac, već samo gomilu smešnih papira“. Na ovoj pesmi, grupa je radila tokom maja, jula i avgusta 1969. godine.

Sun King, Mean Mr. Mustard i Polythene Pam

U nastavku potpurija ređaju se tri različite Lenonove numere. Iako je Lenon sam tvrdio da je balada "Sun King" obično „đubre“ nastalo nasumičnim ređanjem reči na pseudo-romanskim jezicima (kao što su španski, italijanski i portugalski) u kombinaciji sa nekoliko besmislenih fraza na engleskom, neki istoričari navode da je verovatna inspiracija za samu pesmu knjiga „Kralj Sunce“ (o Luju XIV) koju je napisala Nensi Milford 1966. godine, a koju je Lenon verovatno pročitao. Zajedno sa narednom kompozicijom, snimana je krajem jula 1969. godine Mada su neki istoričari pretpostavljali da pesma "Mean Mr. Mustard" ima veze sa kokainom, Lenon je to opovrgao, tvrdeći da je inspiracija bila reportaža o izvesnom siromašnom čoveku, koji je sakrivao novac u sopstvenom rektumu. Pesma je komponovana još u prvoj polovini 1968. godine, dok su „Bitlsi“ bili u Indiji. U drugoj polovini pesme, kao lik se pojavljuje i sestra glavnog junaka, Pem, koja je glavni akter naredne numere. Iako je nominalno povezana sa radnjom prethodne numere "Polythene Pam" ima sasvim drugačiju pozadinu. Posvećena je jednoj ranoj obožavateljki „Bitlsa“ sa početka 1960ih, koja se zvala Pet (ne Pem) i imala je neobičan stil ponašanja: jela je polietilen. Pesma je snimljena i spojena istovremeno sa narednom, krajem jula 1969. godine.

She Came In Through The Bathroom Window

Još jedna kompozicija posvećena opsednutim obožavateljkama grupe, koju je ovog puta napisao Makartni. Reč je navodno o osobi po imenu Dajana Ešli, koja se ušunjala u Makartnijevo dvorište u Londonu, poslužila se njegovim merdevinama, upala u kuću kroz prozor od kupatila, a potom ukrala muzičaru vrednu sliku, na kojoj se verovatno nalazio njegov otac.

Golden Slumbers

Za tekst ove balade, Makartni je iskoristio ljubavnu poemu elizabetanskog pesnika Tomasa Dekera. Pesma je snimana gotovo u isto vreme kada i "Here Comes The Sun", te Lenon iz istog razloga nije bio prisutan (bio je u bolnici). Stoga, ovde Harison svira bas-gitaru, Makartni klavir, a Star bubnjeve. To je ujedno i prva pesma na albumu koja uključuje i simfonijski orkestar.

Carry That Weight

Još jedna Makartnijeva pesma posvećena poslovnim problemima grupe, ovog puta iz perspektive autorovog ličnog mišljenja. Interesantno je da sadrži klavirski motiv iz tematski slične "You Never Give Me Your Money", koji se sada javlja u duvačkom orkestru, a potom ga preuzimaju harmonizovani glasovi. Uvodni odsek ove pesme pevaju unisono sva četvorica člana grupe, što je bila izuzetna retkost. Numera je snimana u julu i avgustu 1969. godine.

The End

Pesmu, koja je trebalo da označi simboličan i muzički oproštaj „Bitlsa“ od publike, napisao je Makartni. Posle energičnog uvoda, sledi bubnjarska solaža - na koju je Star inače nerado pristao. Potom, sva preostala trojica članova grupe „razmenjuju“ gitarske solaže. Interesantno je da su mnogi posvedočili o tome kako se u studiju osetila atmosfera iz početnih godina rada grupe, te da je čak Lenon nakratko udaljio Joko Ono iz studija. Zaključni deo kompozicije donosi Makartnijeve akorde na klaviru i oproštajni stih.

Her Majesty

Ova Makartnijeva nedovršena pesma nije uopšte trebalo da se nađe ni na kakvom izdanju. Konkretno, reč je o delu numere koja je trebalo da se pojavi između pesama "Mean Mr. Mustard" i "Polythene Pam" i na brzinu je snimljena početkom jula 1969. godine. Pesma je svojevrsan šaljivi ljubavni naklon britanskoj kraljici. Kada su krajem jula „Bitlsi“ odlučivali koje pesme će ući u potpuri, Makartni je zatražio od postprodukcijskog inženjera Džona Karlendera da izbaci ovu pesmu. Međutim, kako je on bio protivnik izbacivanja bilo čega, odlučio je da po okončanju pesme "The End" napravi 20 sekundi pauze na master-traci, posle čega je ipak dodao 23 sekunde dugu "Her Majesty". Mada je u nekim kasnijim verzijama albuma ova pesma izostavljana, Makartni se saglasio sa njenom upotrebom, te se ona zadržala na većini verzija.

Uspesi i kritike

Ulica Ebi roud u Londonu, pokraj istoimenog studija, januar 2015.

Mnogi kritičari smatraju ovaj album najvećim ostvarenjem „Bitlsa“, kako koncepcijski, tako i po vidnim muzičkim sazrevanjima. Uprkos teškoj poslovnoj situaciji i poremećenim ličnim odnosima, većina pesama je neuobičajeno vedra, uz ignorisanje međusobnih nesuglasica članova grupe. Album je objavljen 26. septembar 1969. godine u Velikoj Britaniji i četiri dana kasnije u SAD. Već 4. oktobra, probio se na prvo mesto top lista i tamo ostao jedanaest nedelja za redom. Posle ponovnog LP-izdanja u 21. veku, album je od 2010. do 2012. bio najprodavaniji vinil na svetu.

Početne kritike su komentarisale kako album sadrži previše izveštačen zvuk, da nije originalan, te mu nisu davale naročito visoke ocene. Pojedinci su ocenjivali kako su se različiti autori u grupi previše udaljili jedni od drugih. Ali, u retrospektivnom pogledu, većina profesionalnih kritičara proglasila je "Abbey Road" jednim od najznačajnijih albuma svih vremena. Na „Rolingstonovoj“ listi 500 najboljih albuma, ovo izdanje je zauzelo četrnaesto mesto, što je pak tek četvrti najbolji plasman samih „Bitlsa“ (na petom mestu se nalazi album Rubber Soul, na trećem Revolver, a na prvom Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band ).