Betazol je agonist histaminskog H2 receptora. On je poznat kao Ametazol. Betazol hidrohlorid je poznat kao gastramin i histalog.

Betazol
Nazivi
IUPAC naziv
2-(2H-pirazol-3-il)etanamin
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.002.981
UNII
  • n1ccc(n1)CCN
Svojstva
C5H9N3
Molarna masa 111,145 g/mol
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

On se korišti kao želudačni stimulans za testiranje maksimalne produkcije želudačne sekretorne aktivnosti.[3] Taj test se može koristiti za dijagnozu bolesti poput Zolinger-Elisonovog sindroma kod koga se javlja prekomerna produkcija želudačne kiselina, što je uzrokovano prevelikom produkcijom gastrina. Zapremina izlučene kiseline se meri nakon administracije betazola. Dijagnoza je sekrecija veća od 60% maksimalne. Ova procedura može da uzrokuje komplikacije, te je treba izbegavati kod pacijenata sa loronarnom arterijskom bolešću.[4] Betazol se takođe koristi za dijagnozu gastritisa zajedno sa testom za aktivnosti sekretina.

Betazol se koristi kao stimulans umesto histamina jer je specifičan za H2 receptor te ne proizvodi nepoželjne nuspojave koje bi histamin indukovao. Upotreba betazola ne zahteva istovremenu primenu antihistaminskih jedinjenje za blokiranje dejstva histamina na druge tipove histaminskih receptora.

Njegovo dejstvo u stimulaciji oslobađanja histamina se može koristiti za testiranje efikasnosti lekova koji blokiraju H2 receptor kao što je nizatidin.[5]

Reference

uredi
  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Wruble LD Cummins AJ Goldenberg J Schapiro H (1967). „The effect of intravenous histalog on gastric secretion in man”. Digestive Diseases and Sciences. 12 (11): 1087—1090. PMID 6057052. doi:10.1007/BF02233873. Архивирано из оригинала 14. 04. 2020. г. Приступљено 22. 06. 2012. 
  4. ^ Stoller JL Holubitsky IB Harrison RC Munro AI (1970). „Complications of the histalog test of gastric acid secretion”. Digestive Diseases and Sciences. 15 (7): 647—651. PMID 4951403. doi:10.1007/BF02236024. Архивирано из оригинала 14. 04. 2020. г. Приступљено 22. 06. 2012. 
  5. ^ Hammond JB, Offen WW (1988). „Effect of nizatidine and cimetidine on betazole-stimulated gastric secretion of normal subjects: comparison of effects on acid, water, and pepsin.”. Am J Gastroenterol. 83 (1): 32—6. PMID 2892392. 

Spoljašnje veze

uredi


 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).