Божји људи

Božji ljudi je zbirka pripovedaka srpskog pisca iz epohe realizma, Borisava "Bore" Stankovića. Prvi put je objavljena u petom broju Letopisa Matice srpske za 1902. godinu, a zatim u jesen iste godine, u Novom Sadu, kao zasebna knjiga u piščevom izdanju. Kada je Stanković započeo sa pisanjem pojedinih priča za ovu zbirku ne zna se pouzdano. U književnom stvaranju Stankovića, čovek je doživljen i slikan u duševnom i fizičkom liku.

Božji ljudi
Božji ljudi
Nastanak
Autor	Borisav Stanković
Zemlja	Kraljevina Srbija
Jezik	srpski
Sadržaj
Žanr / vrsta dela	zbirka pripovedaka
Tema	Kratke priče o socijalno ugroženim ljudima
Izdavanje
Izdavanje	1902: Letopis Matice srpske
Broj stranica	83
Prevod
Datum izdavanja	1902.
Klasifikacija
ISBN ?	9788680430294
Tekst	Božji ljudi (Vikizvornik)

U periodu realizma, kratki prozni žanr crtice izraz je težnje za najznačajnijim obrisima nekog lika ili događaja. U odnosu na pripovetku, crtice su uglavnom statične i deskriptivnog karaktera. Poput crtica i žanr skice je pojednostavljeni postupak kratke forme, bez razvijene fabule, sa akcentom na fragmentarnost i lirizam. Jednu od najboljih studija o ovoj zbirci napisao je Milisav Savić nalazeći u njoj korijene srpske moderne kratke priče o mitskoj palanci zvanoj Vranje. Ono što je novina koju vranjski pisac uvodi u srpsku književnost jeste ciklizacija kratke pripovedne forme. O značaju da se zbirka pojavi kao jedinstveno delo nakon samostalnog objavljivanja pojedinih priča, Stanković je obrazložio u pismu uredništvu Letopisa 21. juna 1902. godine. Rasparčani i izdvojeni iz mozaika tog naročitog svijeta likovi gube „utisak, celinu i karakter“ božjih ljudi.

Nastanak pripovetki i objava

U pripovetkama, dramama i romanima, Borisav Stanković, dao je sliku rodnog Vranja na prelomu vekova, kada su se snažnim kontrastima sudarile stare i nove vrednosti, tursko i moderno doba. Vezujući se za zavičajni kraj ambijentom, likovima, folklornom građom i lokalnom leksikom, kao književnik Stanković ne daje faktografiju, već umetničku obradu Vranja. Iz pukotina i rupa, Stanković izvlači uboge i sumanute ljude i otkriva svet poniženih i uvređenih, onih koji žive u gotovo nestvarnom svijetu, ali sasvim punopravnim stanovništvom. O ljudima koji žive na dnu ljudske lestvice ispričao je dvadeset i jednu priču u kratkoj formi, najkraćoj u celokupnom svom opusu. Aprila 1901. godine samostalno je objavio priču Taja, a iste godine i priču Bekče. Godine 1902. u Letopisu Matice srpske objavio je Paraputu i time je Stanković najavio božjake, koje je kao zbirku predložio uredniku Letopisa Milanu Saviću.

„ Imam jednu zbirku t.z. Božji ljudi. U njoj sam pokupio i izneo jedan naročit svet, pokolenje koje je bilo u Vranju pre oslobođenja. To su bili prosjaci, gatari, vidari, biljari i drugi. Svi su oni živeli od milostinje. Jer se verovalo: da što se njima da, da oni pojedu u pokoj duša umrlih kao da se je samim mrtvima dalo i da su oni to, mrtvi, pojeli. Međ njima je bilo koji su smatrani za svece, Božje ljude. I kad bi ti umrli bili su od najviđenijih (starih žena) kupani, saranjivani... Uopšte nalik na ruske Jurodive... Samo u većoj, jačoj razmeri. ” — Borisav Stanković

Iste godine izašli su Božji ljudi originalno i evokativno delo kojim se književna kritika relativno malo bavila. Razlog zbog čega je ova zbirka zapostavljena Veljko Petrović vidio je u ukusu tadašnje publike koja nije čitala kratke umetničke tvorevine. Međutim, Dušan Marinković i Veljko Petrović bili su mišljenja da je ova zbirka gotova tvorevina koja je na sebe skrenula pažnju procvatom kratke priče. Neverovatna sažetost zbirke različito je tumačena i nazivana od strane kritičara. Jovan Deretić ih naziva kraćim pripovetkama i crticama, Miodrag Stajić impresijama, a Velibor Gligorić skicama i portretima. Jovan Skerlić je „nadahnuto“ prikazao Božje ljude 1902. godine u Srpskom književnom glasniku. On je novu knjigu Stankovića pozdravio dobrodošlicom. Najpre je, krupnim potezima, na primerima svetske i srpske književnosti, prikazao procese socijalne humanizacije pisane reči koja je prevalila dugačak put, od vrhova socijalne lestvice do društvenog dna. Novim prozama Stankovića, bez rezerve, određuje posebno mesto u razvitku srpske književnosti:

„ Stanković u realizmu sredine koju opisuje ide dalje no ijedan od naših pisaca, on pokazuje u tome više originalnosti i smelosti no iko do sada u nas, i zato Božji ljudi obeležavaju jedan trenutak u razvitku naše realističke pripovetke. ”

O značaju da se zbirka pojavi kao jedinstveno delo nakon samostalnog objavljivanja pojedinih priča, Stanković je obrazložio u pismu uredništvu Letopisa 21. juna 1902. godine. Rasparčani i izdvojeni iz mozaika tog naročitog svijeta likovi gube „utisak, celinu i karakter“ božjih ljudi. U naslovu većine priča nalazi se ime jednog od božjaka i već naslovom otkriva se i glavni junak i tema. Priče su rezultat sećanja Stankovićevog naratora na detinjstvo i susrete sa ubogim ljudima. Pozicija sa koje su priče ispričane je retrospektivna, a da je tako potvrđuje završna nenaslovljena priča u kojoj umire jedan od božjaka:

„ Sećam se. Bila je jesen, i to jesen na izmaku. (...) Takve jedne noći, kad se, sem te kiše i gustog mraka, ništa nije videlo zakucaše na našu kapiju noćni čuvari. Umro je koji od tih prosjaka, božjaka. ”

Narator se javlja u dvostrukoj ulozi. U većini primera on je distancirani posmatrač ili prenosilac predanja, zbog čega često susrećemo izraze „kažu“, „znalo se“, dok se u manjem broju priča pojavljuje kao svedok, što je, na primer, slučaj sa epiloškom pričom i prethodnim citatom. Struktura priče uglavnom je dvodelna i mogu se izdvojiti po dve vremenske i tematske celine. Jedan vremenski i tematski dio odnosi se na prošlost božjaka, tačnije na onu graničnu situaciju zbog koje su prekoračili granicu normalnog, dok se drugi dio priče bavi njihovim portretom i izgledom u sadašnjosti. Tako su se u jednoj priči u međusobnom odnosu našli prošlost i sadašnjost, uzrok i posledica, slika i njeno objašnjenje. Život nesrećnih i ubogih ljudi tinjao je u Stankovićevoj duši i svijesti još od detinjstva kada ih je i sam viđao u svom rodnom gradu. Međutim, njegovi božjaci su u tipološkom srodstvu sa jurodivima karakterističnim za rusku književnost, naročito Dostojevskog.

Pripovetke

Zbirka „Božji ljudi” sadrži dvadeset jednu kratku priču, kojoj je kasnije dodana priča „Ludi Rista” koju je Stanković napisao u Derventi 1916. godine. Stanković svoje kratke priče u ovoj knjizi nije ređao hronološki onako kako ih je pisao. Uvodna priča je „Zadušnica” jedna od dužih priča, ona što nas uvodi u ambijent i svet u njemu, koji će pisac prikazati u narednim pričama. Odmah posle date atmosfere, Stanković je svoje junake poređao pored grobljanske kapije dok bruje crkvena zvona, želeći tako da pokaže kako unjihovom abnormalnom ponašanju postoji neki ustaljeni poredak, koga se svi strogo pridržavaju. Tu su: Menko, Taja, Naza, Stevan... Pričanje istorije ovog unakaženog sveta Stanković je započeo u leto „kad prve tršnje počinju da zru” a završio je jednog kišnog dana kasne jeseni. Priče u zbirci su nejednake dužine. Jedne su kraće druge znatno duže i sa razvijenom fabulom, koja se odjednom negde preseče, otkine kao i sami junaci Stankovićevih priča. Priče na samom početku knjige u prvoj četvrtini zbirke, znatno su duže od onih koje slede. Uvodna priča je duža od ostalih, jer je na samom početku data atmosfera u kojoj će se kretati junaci, okolnosti i date prilike, navike u obavljanju verskih ceremonijala koji ima svoje ustaljene norme koje se ne mogu „preskakati”.

Zadušnice

U delu postoji okvir koji se odlikuje uvodnom pričom, Zadušnicom, i neimenovanim završnim poglavljem o pripremanju pokojnika za ukop. Prilikom oba obreda angažovane su isključivo žene. U Zadušnici Stanković opisuje plač žena na zadušnicama koji traje od kad dođu do groba, pa sve dok pop ne prepoje grobove. Stiče se utisak da one ne samo da žale svoje pokojne nego plaču i zato što je takav običaj. Sramota bi bilo u patrijarhalnom društvu ne oplakati pokojnika kako dolikuje.

„ Čelo groba kleče starije, matere, a u stranu mlađe: žene, sestre. I sve, unesene u plač, krijući lica o grob, plaču, nariču. Matere malaksalo, starački, a mlađe jako, zdravo. Plaču mnogo, i nekako raskomoćeno, jednako oko groba nameštajući se ugodno, slobodno kao kod kuće. ” — Borisav Stanković, Božji ljudi

Manasije

Klisari na groblju, bezimeni muškarac i žena, često imaju problem sa prosjacima koji su znali da se zavlače po ispucalim, trulim grobovima. Njen muž bio je miran i slabunjav čovek, tako da je sav teži posao padao na ženu, koja je zajedno sa prosjakom po imenu Manasije, izvlačila ljude iz grobova.

„ I zato je ona jedva dočekala toga Manasiju i toliko ga trpela da joj se on čak i po kući vuče, jede što nađe pa i na nju samu se istresa, gunđa. I onako prljav, balav, osušenih nogu, ruku, a zdepast, sve prlja oko sebe gde god prođe. Ali on je uvek obilazio grobove i čisto sa nekim uživanjem tražio te koji su se zavlačili po grobovima da ih otuda izvlači, goni i bije.

Cele nedelje bi tu tako oko klisarnice i groblja sedeo: da zvoni kad dolaze mrtvački sprovodi, ide s popom ili klisaricom po groblju i pomaže joj a samo bi subotom odlazio u varoš, išao po čaršiji i prosio. I kad bi naprosio, sav ubrljan mašću, jelom, što je kupovao i častio se po aščinicama, dolazio bi onda natrag i davao klisarici na čuvanje od prosenja što mu preostao novac. — Da mi čuvaš! — Pretio bi joj on dajući. — Hoću, hoću! — Uzimala bi klisarica. Pa od njegove tolike prljavštine ni novac ne bi mogla da ostavlja gde treba, već odvojeno, na zemlji, u kakav kut, ćošak.

” — Borisav Stanković, Božji ljudi

Ljuba i Naza

Priča Ljuba i Naza ostavila je jak utisak na kritičare i čini se najupečatljivijom od svih crtica u ovoj zbirci. Priča počinje opisom Naze, ali ne fizičkim opisom, nego su u prvi plan stavljene njene osobine – spretnost, vrednoća i njena uloge na groblju. „Tamo im je bila kao neka domaćica.” Bila je jako sposobna i zbog toga će da strada. Pisac nam predstavlja njenu istoriju i fizički je opisuje:„Bila je suva, kao spečena a još mlada. I da joj nije bio spreda jako narastao vrat, guša, bila bi i lepa.” A zatim, vrlo brzo, problem – Naza se zaljubila u Ljubu. Kako je bila dostojanstvena, nije dozvoljavala da je provociraju što prosi i za njega, nego mu je krišom stavljala u kesu deo onog što naprosi za sebe. Onda se susrela sa još većim problemom – dolazila je zima, Ljuba nije imao gde da spava, a ona nije htela da ga primi u svoju kolibu jer su bili nevenčani. Još jednom vidimo kako deluje zakon patrijarhalne sredine. Naza pokušava da predupredi i taj problem, tražeći od popa da ih venča. Dok obigrava oko popa, ne želeći da bude nametljiva i dosadna. Međutim, pop je beskrupulozno laže i pljačka i u ovom delu priče postoji eskplicitna kritika crkve i popova koji su spremni da uzmu novac od prosjaka. Naza, naviknuta na žensku ulogu, brine o Ljubi i, ne mareći više za patrijarhalni poredak, gazi svoje dostojanstvo i prima Ljubu u kolibu. Ipak, odlazi da prosi po selima, a ne na groblju da ne bi morala da se susreće sa osuđivačkim pogledima i prekorima zbog Ljube. U tom momentu vidimo da se odrekla patrijarhalnih stega, ali da i dalje čuva svoj obraz. Na kraju ipak biva poražena jer je sav njen trud bio uzalud. Počela je da pije od muke i umrla ko zna gde i ko zna kad. Ironično, o njenoj smrti saznajemo baš iz Ljubinih reči, a on o tome nije mogao ravnodušnije da govori.

„ — Šta bi, more, sa tvojom Nazom? — upitah ga.

— Koja Naza? — poče on natmureno da mumla i da se skuplja onako gô pod onom svojom ponjavom i košuljom. — Pa tvoja žena. — A! — poče on kao da se dosećuje — umre ona. Još otkada je umrla. — Kako? gde je umrla? On jedva okrenu glavu da me pogleda. I, isto onako napućeno, prkosno, gledaše me kao da me ispitivaše. I posle dugog gledanja kao da se reši da mi odgovori. — Umre. Zimi, u selu... i tamo vuci li? Psi li? Rastrgli je. Ko zna? I gegajući, blatnjav, produži put jednako skupljajući se ispod one svoje ponjave i masne košulje.

”

Taja

Vejka je bila mlada devojka, ali ulava, pomerila pameću od straha. „I tad se po njoj moglo još da vidi kako bi ona zaista postala lepa, samo da je nije to, taj užas, kao presekao, te se od toga ona kao iskrivila, sasušila.” Noći nije mogla sama da provodi, hvatao bi je strah i ona bi iznova proživljavala kako joj Turci ubijaju porodicu. Utočište je našla kod Taje i, kao i Naza, bila je veoma požrtvovana. Njena, ali i Tajina, propast se rađa kada oko Taje počne da obigrava neka varošanka, te je Taja oterao Vejku. Međutim, varošanka samo koristi Taju i grabi od njega sve što bi naprosio. Na početku priče Taja nam je predstavljen kao najugledniji među božjacima, dok je u poslednjem pasusu naslikan kao razočaran i bezvoljan čovek.

Biljarica

Biljarica je priča o tajanstvenoj, neimenovanoj, ženi koja živi u planini i cele dane provodi tražeći „raskovnik” – „A to je, vele, travka kojom se otvaraju svi zatvori, naročito gde je blago, zlato zatvoreno.”  Pripovedač nam daje detaljan opis Biljarice: „Mala, zgrčena. A sva u krpama i dronjcima. Sa isušenim, skupljenim nogama, te ne može da ide, već se vuče. Lice joj sitno, staro i puno nekih belih, velikih malja. Usta joj i vilice sve obrasle u tim maljama kao u nekoj bradi. Samo joj oči krupne, bele”, te vidimo da ona čak pomalo zastrašujuće izgleda, možda baš zato što ne živi u varoši, nego sama, na planini, otuđena od sveta, kao neka šumska vila, ali već stara i umorna. Pisac joj je nadenuo nadimak „Biljarica” zato što prodaje cveće i bilje koje nabere u planini. O njoj, zapravo, najviše saznajemo iz razgovora koje varošanke vode s njom. One je se plaše i groze se njenih udova koji su ispucali i krvavi od branja bilja i traženja „raskovnika” po gori. Ipak, Biljarica se ne obazire, vraća se u planinu i opsesivno traži „raskovnik”, čini se ne samo da bi pronašla blago i bila bogata, nego zato što je obuzeta tom potragom koja je postala njen smisao života. Kao i Naza, i Biljarica strada zbog svoje opsesije – „I taj joj je raskovnik došao glave.” – nađena je mrtva u ogradi koju je napravila za kornjače koje su ispod jezika mogle kriti „raskovnik” koji je toliko dugo želela i tražila.

Paraputa

Postavlja se pitanje da li je Paraputa priča o Paraputi ili Tašani. Može se reći da je inicijalno reč o Paraputi, ali je i Tašanina sudbina detaljnije prikazana. Tašana se brinula o Paraputi – to je bila njena nagrada i kazna. Kazna jer se, kao mlada udovica, zaljubila u Manu-Grka, a nagrada jer je, obavezavši se da čuva Paraputu, izbegla smrtnu kaznu koju joj je dodelio otac zbog sramote koju je nanela porodici.

Menko

Menko stalno priča o Begler-begu. Tek se bio oženio, a beg, skupljajući desetak bacio oko na njegovu ženu. Menko ga zbog toga sa nekoliko svojih drugova napao i izbio, i time navukao strašnu osvetu Turčinovu. Beg se vratio sa zaptijama „Menka vezao kuću mu zapalio i na njegove oči obesčastio mu ženu, kojoj je posle otsekao glavu i bacio je u krilo vezanom Menku“. Menko je od toga izgubio razum. Stalno nešto priča i dokazuje, putuje od sela do sela u dronjcima a najčešće nejasno i nepovezano priča svoju tragediju. Pred rat za oslobođenje Vranja, kada su se na sve strane javili proroci, gatare i vračare, nagoveštavajući mračna i teška vremena, ugled božjaka je naročito porastao. Oni su i sami bili vidoviti, nego su se okupljali noću i pravili čitave demonstracije protiv Turaka. Jedan od ovih božjaka iz bogate i ugledne kuće, leži kod kuće niti živ niti umire i stalno se žali bratu: „Bato srca nemam“, a kad ga uhvati bes, beži i juri ulicama, te mu se smeju i pričaju o prošlosti i nemoralnom životu njegove majke. „Njegov brat pati i stidi se njegove bolesti često proklinje:„kurvo majke, kurvo majke“.

Mitka

Život božjaka Mitka mnogo je bogatiji od drugih. I on je u jednom stalnom košmaru, nemiru zbog zakopane žene i ćerke, promašenog života što se pretvorio u pakao. I on je svojim rođenjem bio predodređen za slugu iako je bio izuzetno lep i nadaren. Interesantan lik je i Bekče. On uleti među prosjake na groblju, grdi ih sve, drsko i brzo naprosi pa juri kroz varoš. A za vreme mesečevih noći luta preko polja, peva, viče i igra spram mesečine.,,Biljarica“ pak, želeći da postane bogata, uljuljkujući se u san da se kao ostale devojke na selu lepo obuče, pođe na sabor, s parama na prsima, stalno luta po planinama i traži travku raskovnik, koja bi joj sve ovo pribavila. Zato je okupila puno željki (kornjača), jer veruje se da pod njihovim jezikom raskovnik može naći. I umrla je u svom željkarniku, daleko u planini, osluškujući i isčekujući da željka ispusti raskovnik.

Kritika

O Božjim ljudima, pisano je malo, znatno manje nego o drugim delima Stankovića. Gotovo celokupna ocena ovih proza data je u vidu prikaza i osvrta, a izostala je kritika koja bi ih svestranije razmotrila. Karakteristično je da se o Stankovićevim božjacima najviše pisalo 1902. i 1903. godine, znači neposredno posle izlaska knjige iz štampe. Tada su prikaze Božjih ljudi doneli: Odjek, Srpski književni glasnik, Kolo, Brankovo kolo, Nada, Srpska zastava (svi 1902), Brankovo kolo (drugi put), Bosanska vila i dubrovački Srđ (1903). Među kritičarima, koji su ocenili novu knjigu Stankovića, bili su i autoritativni Jovan Skerlić i Jaša Prodanović.

Posle 1903, o Božjim ljudima prestalo je da se govori za dugi niz godina. Kao da su druga dela starovranjskog pisca, najviše Koštana i Nečista krv, potisla. Izuzimajući radio predavanje Veljka Petrovića iz 1938. godine, posebno o Božjim ljudima nije pisano. Ipak, neki kritičari su, govoreći uopšte o delu Borisava Stankovića, činili osvrte i na Božje ljude (Branko Lazarević, Velibor Gligorić, Predrag Kostić i dr), ali je sve do naših dana ovo značajno delo ostalo bez kompleksnije ocene i u senci drugih Stankovićevih ostvarenja.

Kritike Pavla Lagarića i Jaše Prodanovića razlikuju se od svih prethodnih. One su sasvim negativne. Lagarić je u Bosanskoj vili oštro napao i „sasekao“ novu knjigu Stankovića. On je proglasio Borisava Stankovića za najgoreg naturalistu koji „... nije bio kadar svoje skice začiniti dubokom lirikom, on nije bio kadar onu golu, dosadnu, ružnu i odvratnu istinu zaodenuti nježnim zlatom čiste poezije. Stanković je prepisivač prirode i to ružne prirode.“ Ovome dodaje da pisac nije „gledao sa fantasijom, nije osjećao sa fantasijom i nije pisao sa fantasijom“. Kontraverzu među kritičarima je izazvala reč "silovanje". Jaša Prodanović, inače patron Borisava Stankovića još iz đačkih dana u Vranju, i jedan od prvih afirmatora njegove proze, na veliko iznenađenje i književne javnosti i samog pisca, proglasio je Božje ljude za Borin potpun promašaj. Stanković je, smatra Prodanović, „izašao iz svoje prave oblasti i već ne raspolaže onom starom snagom. Silazeći iz solidnih građanskih porodica dole međ prosjake, on je izgubio onaj poetičan dah kojim su njegove ranije priče disale“.

Desetak godina posle izlaska iz štampe Božjih ljudi, o Borisavu Stankoviću počeo je da piše Branko Lazarević, jedan od učenika Jovana Skerlića i zatočnik impresionističke kritike. Lazarević je u opsežnoj studiji Borisav Stanković posebnu glavu posvetio likovima žena i „božjaka“, razvijajući i dokazujući tezu da je Stanković u gradnju likova unosio mnogo od svoje individualnosti i da je znatno odstupao od činjenica iz života i prototipova, zbog čega su realizacije dobijale izrazito povećane dimenzije: „Borisav Stanković nije od onih pisaca koji umeju da se „dedubliraju“, da odstrane sebe iz dela koje pišu, i da uskaču u sva stanja duševna i sve strasti ličnosti koje daju. On je od onih koji uvek – kod njega apsolutno uvek – opisujući druge, opisuje sebe“, kaže Lazarević. Kad je to utvrdio kao apsolutum u stvaralačkom postupku Stankovića onda je izveo opštevažeći zaključak za sve njegove likove: „Sve su njegove ličnosti, što se odmah može primetiti onake isto čudne, divlje, jake i primitivne prirode, kao što je on sam (Mitke, Dimitrije, Sofka, Cveta, Pasa) i sve druge nose u sebi ponešto od jednostrano komplikovane prirode njegove.“

Stankovićev opis Božjih ljudi

Na njegovom licu pogotovo u njegovim očima, u njegovom hodu, ophođenju sa porodicom i ljudima, ili zatvaranju u sebe, ispoljavaju se i njegova priroda i njegov karakter, njegova životna snaga i slabost. Ispod razvalina i ruševina starog Vranja izvukli su se osakaćeni i unakaženi Borini božjaci. Vuku se ulicama od groblja do crkve, sede kog grobljanske porte, svađaju se, otimaju o zgodnija mesta za prošenje ili kunu prolaznike koji im ne udeljuju. Naročito su tu za vreme zadušnica, daća ili praznika. Bilo je ovakvih božjaka u Vranju vrlo mnogo u vreme Borinog detinjstva. Velika pobožnost, verske predrasude i običaji starih Vranjanaca privlačili su ove i iz drugih krajeva. Za mnoge od njih niko ne zna odakle su došli. U Vranju su bili negovani i čuvani kao retko gde. Preko njih su žene o zadušnicama hranile svoje mrtve, osiguravale i njima i sebi raj na onom svetu.

Glavni junaci zbirke priča Božji ljudi su ljudi sa margine društva. Svako od njih je obeleže na svoj način, ali svi nose pečat ubogosti. Njihovo telo je često unakaženo ili sasušeno, a suve noge vuku dok hodaju. Neki su lepi i jedri, ali su "skrenuli s uma" ili se odali porocima. Oni nemaju i ne žele da imaju stalno mesto boravišta, neki su od porodice davno odvojeni, a neki su nepoznatog porekla. Njihov duh ne oseća težinu postojanja, on lebdi iznad ovozemaljskih stega. Oni imaju neobičnu nadu, koje ni sami nisu svesni i lutaju putem koji ih vodi do cilja, pa makar on bio i sumanut. Ovi ljudi umiru tiho i nečujno kao biljka koja vene. Ljudi koji prolaze pored ubogih kao da ne žele da prihvate da je sudbina svih ista, jer svi su uskraćeni za ono "nešto" čemu teže. Zato se prolazeći pored ubogih, žmuri ili okreće glava, "pomera se s mesta, da ne čuje zlo", u strahu od takve sudbine.

Misticizam

Osim što je svojim božjacima dodelio ulogu živih svetaca, Stanković je u njima vidio i mitske pretke, a Vranje kao posebno mesto čiji narod poštuje kult mrtvih i drži do ritualnih radnji, naročito onih za zadušnice (izlazak na groblje, spremanje jela i pića koje je pokojnik naročito voleo, darivanje hrane prosjacima i drugim ubogim ljudima). Srpski mitološki rečnik tumači ih kao mitske pretke upoređujući srpsku reč božjak (ubog čovek) sa poljskom rečju ubozen (ubog), koja znači isto što i preci. U Poljskoj su naročito dominantna dva verovanja. Prema jednom izvoru koji datira iz 15. veka, vernici su na Veliki petak ostavljali ostatke jela za duše pokojnika ili demonu koje zovu bosshe. Drugi izvor govori da Rusi duše umrlih nazivaju ubozen. U Poljskoj su uoči zadušnica žene mesile posebne hlebove za prosjake, a Rusi su precima spremali posebnu činiju sa ponudama. Srpska izreka: „Ko prosi, da krunu nosi, valja mu dati“, potvrda je koliko je obavezno, pa čak se smatra teškim grehom, ako se prosjaku nešto ne udeli. To se posebno odnosi na Božić, Vaskrs, slavu i zadušnice.

Literatura

• Delo Bore Stankovića u svome i današnjem vremenu: Međunarodni slavistički centar .- Beograd : Filološki fakultet, 1978.
• Pisci i knjige /Jovan Skerlić.-Beograd: Nolit, 1974

Spoljašnje veze

• Vikizvornik: Božji ljudi
• Božji ljudi Bore Stankovića u književnoj kritici