Википедија

Udarni krater

Udarni krater je jedan od najčešćih tipova kratera koji se spominju u astronomiji.

Krater Indželier na Saturnovom mesecu Japet Sveži krater na Maru na kome se vidi zračni sistem izbacivanja
Udarni Tihov krater na Mesecu
Barindžerov krater (Meteorski krater) istočno od Flagstafau Arizoni
Udarni krateri u Solarnom sistemu:

U najširem smislu, pojam udarni krater može se primeniti na bilo koju depresiju, prirodnu ili izazvanu ljudskim uticajem, koja proizilazi iz sudara (velike brzine) manjeg tela sa većim telom. Navedeni termin se najčešće koristi za kružne depresije na površini planeta, satelita ili drugih čvrstih tela u Sunčevom sistemu, formirane od udara manjih tela u podlogi. Za razliku od vulkanskih kratera, koji su rezultat eksplozije ili unutrašnjeg kolapsa,[7] ovi krateri obično su oivičeni i imaju pod koji je niži od visine okolnog terena.[8] Krateri se javljaju u raznim oblicima i to u rasponu od: malih jednostavnih zdela, do velikih, složenih, multi-prstenastih bazena. Meteorski krater je možda najpoznatiji primer malog kratera na Zemlji.

Udarni krateri su dominantna reljefna forma na mnogim čvrstim objektima Sunčevog sistema, uključujući Mesec, Merkur, Kalisto (eng. Callisto), Ganimed i većinu malih satelita i asteroida. Na drugim planetama i mesecima na kojima su više aktivni geološki procesi, kao što su Zemlja, Venera, Mars, Evropa, Ija i Titan, vidljivi krateri su ređi, jer nestaju pod uticajima erozije, zatrpani ili preobraženi tektonskim procesima tokom vremena.

U ranom Sunčevom sistemu, stopa kolizija nebeskih tela je bila mnogo veća nego danas. Veliki multi-prstenasti udarni bazeni, prečnika od nekoliko stotina kilometara ili više, zadržao se na primer na Merkuru i Mesecu. Rekordan period intenzivnog bombardovanja u unutrašnjem Sunčevom sistemu, se završio pre oko 3,8 milijardi godina. Od tog vremena, stopa nastanka novih kratera na Zemlji je znatno niža, ali je ipak primetna. Zemlju pogode jedan do tri udara, dovoljno velika da načine krater prečnika 20 km, u proseku svakih milion godina.[9][10] To znači da ne bi trebalo biti puno više relativno mladih kratera na planeti nego što je dosada otkriveno.

Iako su Zemljini aktivni površinski procesi brzo uništili „zapise” udara, dosada je identifikovano oko 170 kopnenih kratera.[11] Njihova veličina je u rasponu prečnika od nekoliko desetina metara do oko 300 km, a vremenskog su raspona od modernih (npr. Sihote-Alin krater u Rusiji [12]koji je nastao 1947) do starih više od dve milijarde godina, iako je većina mlađa od 500 miliona godina, pošto stariji krateri „iščezavaju” pod uticajem geoloških procesa. Mogu su takođe selektivno naći u stabilnim regijama u unutrašnjosti kontinenata.[13] Malo podmorskih kratera je otkriveno zbog teškoća pri istraživanju morskog dna, brze stope promene na dnu okeana, i subdukcije na dnu okeana u Zemljinoj unutrašnjosti zbog procesa tektonike ploča.

Udarni krateri se ne trebaju mešati s drugim sličnim reljefnim oblicima koji se u nekim slučajevima pojavljuju, uključujući i kalderne prstenaste nasipe.

Istorija uredi

 
Judžin Šumejker, pionirski istraživač udarnih kratera, ovde na kristalografskom mikroskopu koji se koristi za ispitivanje meteorita
 
Схема ударног кратера.

Daniel M. Barindžer, rudarski inženjer, bio je ubeđen već 1903. da je krater koji je posedovao, Meteorski krater, kosmičkog porekla. Većina geologa u to vreme pretpostavljala je da je nastao kao rezultat erupcije vulkanske pare.[14]‍:41–42

Tokom 1920-ih, američki geolog Volter H. Bučer je proučavao brojne lokacije koje su danas prepoznate kao udarni krateri u Sjedinjenim Državama. Zaključio je da ih je stvorio neki veliki eksplozivni događaj, ali je verovao da je ta sila verovatno vulkanskog porekla. Međutim, 1936. godine, geolozi Džon D. Bun i Klod C. Albriton mlađi su ponovo pogledali Bučerove studije i zaključili da su krateri koje je proučavao verovatno nastali udarima.[15]

Karl Gilbert je 1893. godine sugerisao da su Mesečevi krateri nastali usled velikih udara asteroida. Ralf Boldvin je 1949. napisao da su Mesečevi krateri uglavnom udarnog porekla. Oko 1960. godine, Džin Šumejker je oživeo tu ideju. Prema Dejvidu H. Leviju, Šumejker je „video kratere na Mesecu kao logična mesta udara koja nisu nastala postepeno, tokm eona, već eksplozivno, u sekundama“. Za svoj doktorat na Univerzitetu Prinston (1960), pod vođstvom Harija Hamonda Hesa, Šumejker je proučavao dinamiku udara meteorskog kratera. Šumejker je primetio da meteorski krater ima isti oblik i strukturu kao i dva kratera od eksplozije nastala testovima atomske bombe na poligonu u Nevadi, posebno Džangl U 1951. i Teapot Es 1955. Godine 1960, Edvard C. T. Čao i Šumejker su identifikovali koesit (oblik silicijum dioksida) u krateru Meteor, što dokazuje da je krater nastao usled udara koji je stvorio izuzetno visoke temperature i pritiske. Oni su pratili ovo otkriće identifikacijom koesita unutar stena u Nerdlinger Risu, dokazujući njegovo udarno poreklo.[14]

Vidi još uredi

Реference uredi

  1. ^ Spectacular new Martian impact crater spotted from orbit, Ars Technica, 6 February 2014.
  2. ^ „Barringer Meteorite Crater * Meteorites Craters and Impacts”. Barringercrater.com. Приступљено 16. 3. 2010. 
  3. ^ „Meteor Crater”. Meteor Crater. Архивирано из оригинала 18. 11. 2012. г. Приступљено 24. 11. 2012. 
  4. ^ „Barringer Meteor Crater”. US Dept of Interior, National Park Service. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. Приступљено 19. 2. 2013. 
  5. ^ Blue, Jennifer (18. октобар 2010). Tycho. United States Geological Survey (USGS) Приступљено 4. 1. 2015.
  6. ^ „The Floor of Tycho Crater”. Lunar Reconnaissance Orbiter, NASA. 3. 8. 2017. Архивирано из оригинала 30. 03. 2017. г. Приступљено 1. 7. 2018. 
  7. ^ Basaltic Volcanism Study Project. (1981). Basaltic Volcanism on the Terrestrial Planets; Pergamon Press, Inc: New York, p. 746. http://articles.adsabs.harvard.edu//full/book/bvtp./1981//0000746.000.html.
  8. ^ Consolmagno, G.J.; Schaefer, M.W. (1994). Worlds Apart: A Textbook in Planetary Sciences; Prentice Hall: Englewood Cliffs, NJ, p.56.
  9. ^ Carr, M.H. (2006) The surface of Mars; Cambridge University Press: Cambridge, UK, p. 23.
  10. ^ Grieve R.A.; Shoemaker, E.M. (1994). The Record of Past Impacts on Earth in Hazards due to Comets and Asteroids, T. Gehrels, Ed.; University of Arizona Press, Tucson, AZ, pp. 417-464.
  11. ^ Grieve, R.A.F.; Cintala, M.J.; Tagle, R. (2007). Planetary Impacts in Encyclopedia of the Solar System, 2nd ed., L-A. McFadden et al. Eds, p. 826.
  12. ^ „экспедиция на горы Маура, Сандырева, Ципина | VK”. vk.com (на језику: српски). Приступљено 2022-10-20. 
  13. ^ Shoemaker, E.M.; Shoemaker, C.S. (1999). The Role of Collisions in The New Solar System, 4th ed., J.K. Beatty et al., Eds., p. 73.
  14. ^ а б Levy, David (2002). Shoemaker by Levy: The man who made an impact . Princeton: Princeton University Press. стр. 59, 69, 74—75, 78—79, 81—85, 99—100. ISBN 9780691113258. 
  15. ^ Boon, John D.; Albritton, Claude C. Jr. (новембар 1936). „Meteorite craters and their possible relationship to "cryptovolcanic structures"”. Field & Laboratory. 5 (1): 1—9. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Udarni krater na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Udarni_krater&oldid=27675423”