Људски алфахерпесвирус 1

Људски алфахерпесвирус 1, хумани алфахерпесвирус 1 или херпес симплекс вирус 1 (акроним ХСВ-1) је врста херпес симплекс вируса из рода Simplexvirus, потфамилије Alphaherpesvirinae, породице Herpesviridae, и реда Herpesvirales. ХСВ-1 је веома распрострањена на глобалном нивоу.[1]

Људски алфахерпесвирус 1
3Д компјутерска реконструкција капсида
Класификација вируса e
(нерангирано): Virus
Realm: Duplodnaviria
Царство: Heunggongvirae
Тип: Peploviricota
Класа: Herviviricetes
Ред: Herpesvirales
Породица: Herpesviridae
Род: Simplexvirus
Врста:
Људски алфахерпесвирус 1
Синоними

Herpes simplex virus 1

Резервоар херпес вируса је човек која пати од манифестне херпетичне инфекције или носиоц вируса. Извор инфекције су пљувачка и измет, а вирус се преноси директним контактом и преко разних предмета. Улазна врата су обично респираторни тракт, али могу бити и око и оштећена кожа. Доказано је да се херпес преноси полним путем и да се може пренети на бебе током порођаја. Болест коју овај вирус изазива спада и у категорију полно преносивих болести.

Епидемиологија

уреди

Инфекција људским алфахерпесвирусом 1 добија се чешће и раније од инфекције људским алфахерпесвирусом 2. Више од 90% одраслих има антитела на ХСВ-1 до пете деценије живота.

Преваленција антитела на ХСВ-1 расте са годинама и показује инверзну корелацију са социоекономским статусом. У том смислу у већем делу Азије и Африке, инфекција ХСВ-1 је скоро универзална и добија се рано у детињству. Међутим, у западној популацији након Другог светског рата, 80% до 100% одраслих (средњих година живота) нижег социоекономског статуса имало је антитела на ХСВ-1, у поређењу са само 30% до 50% одраслих у вишим социоекономским групама.[2]

Сероистраживања све више указују на то да је пад стопе преваленције ХСВ-1 специфична за узраст и у Сједињеним Америчким Државама и у већем делу Европе, иако разлике у социоекономским класама остају примарне. Н ато указује податак да је у развијеним земљама, смањена заражености ХСВ-1 у детињству уз повећану учесталост сексуално стечених ХСВ-1 инфекција код адолесцената, као и повећани проценат неонаталних ХСВ случајева који су последица ХСВ-1.

Иако се примарни ХСВ-1 и ХСВ-2 клинички не разликују, у У Сједињеним Америчким Државама, генитални ХСВ-1 је сада чешћи код пацијената беле расе, док је примарни генитални ХСВ-2 и даље чешћи код пацијената црне расе.

Етиопатогенеза

уреди
 
Инфекција људским алфахерпесвирусом 1 најчешће је локализована у оралној слузокожи

Људски алфахерпесвирус 1 присутан је у скоро 60% светске популације са људима као јединим природним домаћином. ХСВ-1 се најчешће налази у оралној слузокожи и подручјима очију и може се реактивирати изазвати очне инфекције, кератитис и спорадични енцефалитис који се назива херпес симплекс енцефалитис. ХСВ-1 се преноси оралним контакт, наиме, када је вирус активан на површинама слузокоже или ранама или пљувачки; међутим, може се пренети и на гениталне области орално-гениталним контактом.[3]

ХСВ-1 је омотани, дволанчани ДНК вирус који успоставља латентност у ћелији домаћина након почетне инфекције. Након уласка фузијом мембране, нуклеокапсид се ослобађа у цитоплазму где се транспортује кроз систем микротубула ка језгру да би се ослободио геном.

ХСВ-1 инфицира инервирајуће сензорне неуроне интеракцијом вирусних гликопротеина са гликозаминогликанима на површини ћелије и рецепторским нектином-1 како би се олакшала пХ независна фузија на аксоналном крају сензорних нерава.

Унутар неуронске ћелије, ХСВ-1 капсид је повезан са моторним протеином динеином на аксоналном терминусу да би се омогућио ретроградни транспорт ка телу неуронске ћелије у тригеминалним ганглијима.

Сматра се да је спољни капсидни протеин ХСВ-1 пУЛ35 у интеракцији са Тцтек-1 и рп3 да би олакшао кретање ка језгру. Када капсид достигне нуклеарне поре, ХСВ-1 ДНК се усађује у језгро где се успоставља доживотна латентна или мирна фаза.

Различити стимуланси као што су стрес, УВ светлост и имуносупресија могу реактивирати вирус ХСВ-1 из фазе латенције. Након реактивације, ХСВ-1 покреће литички циклус и новоформирани вируси се крећу ка аксону периферних сензорних неурона антероградним транспортом да би изашли егзоцитозом. Они приступају епителу слузокоже где се дешава даља репликација и коначно омогућава пренос са човека на човека.

ХСВ-1 углавном може бити асимптоматски са неколико случајева очних болести. Инциденција енцефалитиса је релативно мања упркос серопреваленције ХСВ-1

Еволуција

уреди

Хумани алфахерпесвирус 1 се може класификовати у шест класа:[4]

  • четири класе се јављају у источној Африци,
  • један класа у источној Азији и
  • један класа у Европи и Северној Америци.

Ово сугерише да вирус можда потиче из источне Африке. Сматра се да је најновији заједнички предак евроазијских сојева еволуирао пре око 60.000 година.[5]

Клиничка слика

уреди

Најчешћи симптом рекурентне инфекције је херпес усана (херпес фебрилис). Манифестује се појавом групе везикула, најчешће на кожи уста или на прелазу коже у слузокожу. Почиње локалним болом и сврабом на одређеном месту, а затим се јављају везикуле (балонска дегенерација заражених ћелија и накупљање течности). Када се везикуле осуше и отпадну за њима не остају ожиљци.

Остали симптоми које може изазвати људски херпес симплекс вирус су:[6]

  • Акутни херпетички гингивостоматитис - најчешћи симптом примарне инфекције појава рана на уснама.
  • Херпетички екцем
  • Херпетички менингоенцефалитис - најтежи облик примарне инфекције, која се јавља као генерализована инфекција током примарне инфекције, или примарни херпес који захвата ЦНС.
  • Трауматски херпес - облик херпеса који се јавља на трауматским лезијама (опекотине и ране).

Терапија

уреди
 
Таблете и маст ацикловира

У терапији херпетичних промена на кожи саветује се употреба ацикловира у облику таблета или масти, које се наноси на херпетичне ране. У случају резистенције на ацикловир препоручујеме се примена рибавирина, фударатина.

Избацити из употребе све масти које садрже кортикостероиде (нпр дексаметазон), јер делују имуносупресивно (смањују имунолошки одговор) и утичу на лучење ендогеног интерферона који има улогу у одрбрани од вирусне инфекције.

Профилакса

уреди

За превенцију гениталног херпеса саветује се редовна употребу презерватива (кондома) током сексуалних односа. За остале облике херпеса не постоји специфична профилакса.

Види још

уреди

Извори

уреди
  1. ^ „ICTV Master Species List 2018b.v2”. talk.ictvonline.org (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-15. 
  2. ^ Joshua T. Schiffer, Lawrence Corey, in Mandell, Douglas, and Bennett's Herpes Simplex Virus, Principles and Practice of Infectious Diseases (Eighth Edition), 2015
  3. ^ Mohanan Valiya Veettil PhD, ... Vinod Soman Pillai MSc, Viral and Host Cellular Factors Used by Neurotropic Viruses in The Molecular Immunology of Neurological Diseases, 2021
  4. ^ Kolb, Aaron W.; Ané, Cécile; Brandt, Curtis R. (2013). „Using HSV-1 Genome Phylogenetics to Track Past Human Migrations”. PLOS ONE. 8 (10): e76267. Bibcode:2013PLoSO...876267K. PMC 3797750 . PMID 24146849. doi:10.1371/journal.pone.0076267 . .
  5. ^ Bowden, Rory; Sakaoka, Hiroshi; Ward, Ryk; Donnelly, Peter (2006). „Patterns of Eurasian HSV-1 molecular diversity and inferences of human migrations”. Infection, Genetics and Evolution. 6 (1): 63—74. PMID 16376841. doi:10.1016/j.meegid.2005.01.004. 
  6. ^ „Humani herpes simplex virus • (HSV tip 1 i 2) • BZPŽ”. Budi zdrav, produži život. (на језику: српски). 2016-07-26. Приступљено 2022-03-15. 

Спољашње везе

уреди
 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).