Џеф Бек
Џефри Арнолд Бек (енгл. Geoffrey Arnold Beck; Валингтон, 24. јун 1944 — Источни Сасекс, 10. јануар[1] 2023) био је енглески рок гитариста. Један је од тројице славних гитариста који су свирали у Јардбердсима (друга двојица су Ерик Клептон и Џими Пејџ). Бек је такође формирао групе The Jeff Beck Group и Beck, Bogert & Appice.
| Џеф Бек | |
|---|---|
 Џеф Бек у Челсију 2018. | |
| Лични подаци | |
| Име по рођењу | Џефри Арнолд Бек |
| Псеудоним | Томи |
| Датум рођења | 24. јун 1944. |
| Место рођења | Валингтон, Сатон, УК |
| Датум смрти | 10. јануар 2023. (78 год.) |
| Место смрти | Источни Сасекс, УК |
| Занимање | музичар, текстописац, глумац |
| Музички рад | |
| Активни период | 1964—2023. |
| Жанр | блуз рок, џез фузија, инструментални рок, хард рок, прогресивни рок |
| Инструмент | гитара |
| Издавачка кућа | EMI, Epic Records |
| Остало | |
| Повезани чланци | Јардбердс, The Jeff Beck Group, Beck, Bogert & Appice, Стиви Реј Вон, Ерик Клептон, Сузи Кватро, Роџер Вотерс |
| Веб-сајт | www |
Већи део ствари које је Бек снимио је инструменталан, са фокусом на иновативни звук, а његови наслови покривају широк спектар жанрова, од блуз рока, хард рока, џез фузија уз додатке гитарског рока и електронике. Иако је снимио два албума (1975. и 1976), као солиста, Бек није успоставио одржив комерцијални успех као многи његови савременици и чланови бенда у којима је свирао[2][3]. Бек се појављује на албумима Мик Џегера, Тине Тарнер, Морисија, Џон Бон Џовија, Малколма Макларена, Кејт Буш, Роџер Вотерса, Донована, Стиви Вондера, Лес Паула, Зућера Форнациарија, Синди Лаупер, Брајан Меја, Станли Кларка и ЗЗ Топа.
На Ролинг стоуновој листи "100 највећих гитариста свих времена" а часопис, на чијој је насловној Бек био три пута, га је описао као "један од најутицајнији соло гитариста у року"[4]. Бек је стекао многе критичке похвале и добио је награду Греми за најбољи Рок инструментални перформанс чак шест пута, а за најбољи поп инстументал једном. 2014. је добио награду Британске академије Ивор Новело, за изузетан допринос британској музици[5]. Бек је уврштен у Рокенрол кућу славних два пута: као члан Јардбердса (1992) и као солиста (2009).
Детињство и младост
уреди"Био сам заинтересован за електричну гитару пре него што сам знао разлику између електричне и акустичне гитаре. Електрична гитара ми је била тако фасцинантна, комад дрвета са шрафовима и прекидачима. Морао сам да имам једну."
Beck[6]
Џефри Арнолд Бек је рођен 24. јуна 1944. од оца Арнолда и мајке Етел Бек у 206 Демесне Роуд, Валингтон, Сатон, Енглеска[7]. Као 10-годишњак, Бек певао у црквеном хору[8]. Као тинејџер је научио да свира позајмљену гитару и имао је неколико покушаја да направи свој инструмент, прво је лепио и спајао кутије цигара за тело и једну сирову даску од ограде за врат са контролним линијама са модела авиона и прагове које је једноставно обојио на врат. Када је правио врат, у следећем покушају, користио је мере за бас гитару.
Бек је навео Лес Полa као првоg електричноg гитаристu који га је импресионирао[6]. Бек је рекао да је први пут чуо електричну гитару када је имао 6 година и чуо Пола како свира How High the Moon на радију. Он је питао своју мајку шта је то. Након што је одговорила да је то електрична гитара и трикови на њој, рекао је: "То је за мене"[9]. Клиф Галуп, гитариста Џина Винсента и Блу Капса, био је један од његових првих музичких утицаја, а затим Б.Б. Кинг и Стеве Крупер[10].
Након напуштања школе је ишао је у Вимблдонску уметничку школу, након чега се накратко запослио као сликар и декоратер, а домар на голф терену и фарбар аутомобила. Бекова сестра Анета га је упознала са Џими Пејџом када су били тинејџери.
Референце
уреди- ^ РТС: Преминуо Џеф Бек, један од највећих гитариста у историји Приступљено 12. 1. 2023.
- ^ MSNBC Picture Stories (2008). „The guitarist's player”. Top Ten Rock Guitarists. MSNBC. Архивирано из оригинала 21. 04. 2008. г. Приступљено 27. 7. 2009.
- ^ Erlewine, Stephen Thomas. „Jeff Beck”. AllMusic. Приступљено 28. 8. 2011.
- ^ „Jeff Beck Biography”. Rolling Stone. Архивирано из оригинала 28. 08. 2012. г. Приступљено 26. 8. 2011.
- ^ Pakinkis, Mike (22. 5. 2014). „Ivor Novello Awards 2014: All the winners”. Music Week. London, England: Intent Media. Приступљено 24. 6. 2014.
- ^ а б Foster & Cunningham 2000, стр. 13, 119, 120, 315.
- ^ Power 2012, стр. 9.
- ^ Power 2012, стр. 12.
- ^ Ventre, Michael (7. 2. 2011). „Jeff Beck still rocks—and rolls in his hot rods”. msnbc.com. Архивирано из оригинала 27. 06. 2018. г. Приступљено 2. 1. 2012.
- ^ Interview with VH1 History of Rock and Roll.
Литература
уреди- Carson, Annette (2001). Jeff Beck: Crazy Fingers. Backbeat Books. ISBN 978-0-87930-632-8.
- Foster, Mo; Cunningham, Mark (2000) [1997]. 17 Watts?: The Birth of British Rock Guitar. Sanctuary. ISBN 978-1-86074-267-5.
- Hjort, Christopher; Hinman, Doug (2000). Jeff's Book :A Chronology of Jeff Beck's Career 1965–1980: From the Yardbirds to Jazz-Rock. Rock 'n' Roll Research Press. ISBN 978-0-9641005-3-4.
- Heslam, David (1992). The NME Rock'n'Roll Years. Hamlyn. ISBN 978-0-600-57602-0.
- Joynson, Vernon (1998). The Tapestry of Delights – The Comprehensive Guide to British Music of the Beat, R&B, Psychedelic and Progressive Eras (3rd изд.). Borderline. ISBN 978-1-899855-09-4.
- Mason, Nick; Dodd, Philip (2005). Inside Out: A Personal History of Pink Floyd. Chronicle Books. ISBN 978-0-8118-4824-4.
- Power, Martin (2012) [2011]. Hot Wired Guitar: The Life of Jeff Beck (e-book). Omnibus Press. ISBN 978-0-85712-810-2.
