Битка код Поиманенона

Битка код Поиманенона вођена је крајем 1223. или почетком 1224. године између наследница срушеног Византијског царства: Латинског царства и Никејског царства. Део је грађанског рата између Јована III Дуке Ватаца и браће недавно преминулог никејског цара Теодора I Ласкариса, Исака и Алексија. Супротстављене војске среле су се код Поименона, јужно од Кизика у Мизији, у близини језера Кус.

Битка код Поиманенона

Битка код Поиманенона
Времекрај 1223. или почетак 1224. године
Место
Поиманенон, јужно од Кизика, Мала Азија
Сукобљене стране
Латинско царство Никејско царство
Команданти и вође
Алексије Ласкарис, Исак Ласкарис Јован III Дука Ватац

Историја

уреди

Нимфејским споразумом из 1214. године Латинско царство стекло је контролу над северозападним приморјем Мале Азије, од Никомедије до Адрамитијума, као и Мизијску равницу. Новембра 1221. године умро је енергични цар, оснивач Никејског царства Теодор I Ласкарис.[1] Наследио га је зет Јован III Дука Ватац, који је изашао као победник из грађанског рата у коме се борио против Теодорових потомака.[1] Јованов долазак на престо оспорили су Теодорова браћа, севастократори Алексије и Исак Ласкариси. Они су потражили помоћ од латинског цара Роберта Куртноа. На челу латинске војске, Ласкариси су кренули на Ватаца. До сусрета војски дошло је код Поиманенона, у близини цркве посвећене Арханђелу Михаилу. У бици која је уследила, Ватац је однео велику победу. Међу заробљеницима су били и Исак и Алексије који су, по Јовановом наређењу, ослепљени.

Последице

уреди

Пишући о значају битке код Поиманенона, византијски историчар 13. века, Георгије Акрополит је рекао да је она означила почетак опадања моћи Латинског царства.[2] Вест о поразу код Поиманенона изазвала је запрепашћење у латинској царској војсци која је опседала епирски град Сер. Војска се у нереду повлачи у Цариград, те је поражена од стране трупа епирског владара Теодора Комнина Дуке.[3] Латински цар изгубио је и одређене поседе у Малој Азији. Под претњом никејског цара у Азији и епирског деспота у Европи, латински цар је пристао на мир који је склопљен 1225. године. Према његовим условима, Латини напуштају све своје азијске поседе, сем источне обале Босфора и града Никомедије са околном облашћу.

Референце

уреди
  1. ^ а б Abulafia 1995, стр. 547
  2. ^ Macrides 2007, стр. 166
  3. ^ Van Tricht 2011, стр. 384.

Литература

уреди