Бонгбонг Маркос

17. председник Филипина (2022—)

Фердинанд Ромуалдез Маркос Млађи[1][2] (Манила, 13. септембар 1957), чешће се помиње под његовим надимком Бонгбонг Маркос, филипински је политичар и председник Филипина од 30. јуна 2022. године . Као сенатор је служио од 2010. до 2016. године. Он је друго дете и једини син бившег председника и диктатора Фердинанда Маркоса и бивше прве жене Имелде Маркос.[1][3]

Бонгбонг Маркос
Маркос млађи 2021. године
Лични подаци
Датум рођења(1957-09-13)13. септембар 1957.(67 год.)
Место рођењаМанила, Филипини
Професијаполитичар
Породица
СупружникЛиза Аранета
Политичка каријера
Политичка
странка
Савезна странка Филипина
Сенатор Филипина
30. јун 2010 — 30. јун 2016.
Председник Филипина
30. јун 2022.
ПретходникРодриго Дутерте

Потпис

Биографија

уреди

Маркос млађи је 1980. године постао вицегувернер Илокос Нортеа, након што је учествовао без противљења под странком Килусанг Багонг Липунан његовог оца, који је у то време владао Филипинима под ванредним стањем.[4] Затим је постао гувернер Илокос Нортеа 1983. године, држећи ту функцију све док његова породица није збачена са власти Револуцијом моћи народа и побегао у егзил на Хаваје у фебруару 1986.[5] Након смрти његовог оца 1989. године, председница Коразон Акино је на крају дозволила да преостали чланови породице Маркос могу да се врате на Филипине како би се суочили са разним оптужбама.[6] Он и његова мајка тренутно се суочавају са хапшењем у Сједињеним Државама и на њиховим територијама јер су пркосили судском налогу да плате 353 милиона америчких долара на име реституције жртвама кршења људских права у диктатури његовог оца.[7]

Маркос је био биран за представника 2. конгресног округа Илокос Нортеа од 1992. до 1995. године. Маркос се кандидовао и поново је изабран за гувернера Илокос Нортеа 1998. године. Након девет година, вратио се на своју претходну функцију представника од 2007. до 2010. године, а затим је постао сенатор под партијом Националиста од 2010. до 2016. године.[8] Маркос се 2015. кандидовао за потпредседника на изборима 2016. године. Са разликом од 263.473 гласа и 0,64 одсто разлике, Маркос је изгубио од представнице Лени Робредо.[9] Као одговор, Маркос је поднео изборни протест Председничком изборном суду. Његова петиција је касније једногласно одбачена након што је пилот поновно пребројавање одабраних провинција довело до тога да је Робредо повећала предност за 15.093 додатна гласа.[10][11]

Године 2021, Маркос је најавио да ће се кандидовати за председника Филипина на изборима 2022. под Савезном странком Филипина.[12] Његова кампања наишла је на критике од стране проверивача чињеница и дезинформација, који сматрају да је његова кампања вођена историјским негационизмом који има за циљ реновирање бренда Маркосове фамилије и омаловажавање његових ривала.[13] Његов тим је такође оптужен да је осветљавао кршење људских права и пљачку до којих је дошло за време председниковања његовог оца.[13] The Washington Post је приметио како је историјски дисторзионизам Маркосових био у току од 2000-их, док је The New York Times навео његова уверења о пореским преварама, укључујући његово одбијање да плати порез на имовину своје породице и погрешно представљање његовог образовања на Универзитету у Оксфорду.[14][15] Маркос је на председничким изборима убедљиво однео највиши број гласова и тиме ће постати председник у јуну 2022. године.[16][17]

Извори

уреди
  1. ^ а б „A dynasty on steroids”. The Sydney Morning Herald (на језику: енглески). 24. 11. 2012. Приступљено 5. 2. 2022. 
  2. ^ „Senator Ferdinand "Bongbong" R. Marcos Jr.”. Senate of the Philippines. Приступљено 15. 10. 2015. 
  3. ^ David, Chaikin; Sharman, J.C. (2009). „The Marcos Kleptocracy”. Corruption and Money Laundering: A Symbiotic Relationship. Palgrave Series on Asian Governance. New York: Palgrave Macmillan. стр. 153—186. ISBN 978-0-230-61360-7. doi:10.1057/9780230622456_7. 
  4. ^ Ellison, Katherine W. (2005). Imelda, steel butterfly of the Philippines. Lincoln, Nebraska. 
  5. ^ Holley, David (28. 2. 1986). „Speculation Grows: Marcos May Stay at Luxurious Hawaii Estate”. Los Angeles Times. ISSN 0458-3035. Архивирано из оригинала 21. 9. 2015. г. Приступљено 16. 8. 2018. 
  6. ^ Mydans, Seth (4. 11. 1991). „Imelda Marcos Returns to Philippines”. The New York Times. Архивирано из оригинала 12. 12. 2009. г. Приступљено 16. 8. 2018. 
  7. ^ Robles, Alan (2. 5. 2022). „Philippine election: Who is Bongbong Marcos, what’s his platform and China views, and why can’t he visit the US?”. South China Morning Post. 
  8. ^ „List of Committees”. Senate of the Philippines. 5. 2. 2014. Приступљено 14. 3. 2014. 
  9. ^ „Bongbong Marcos running for vice president in 2016”. CNN. 5. 10. 2015. Архивирано из оригинала 08. 10. 2015. г. Приступљено 5. 10. 2015. 
  10. ^ „Marcos heir loses bid to overturn Philippine VP election loss”. The South China Morning Post (на језику: енглески). Agence France-Presse. 16. 2. 2021. Приступљено 16. 2. 2021. 
  11. ^ „Supreme Court unanimously junks Marcos' VP poll protest vs Robredo”. CNN Philippines (на језику: енглески). 16. 2. 2021. Архивирано из оригинала 16. 02. 2021. г. Приступљено 16. 2. 2021. 
  12. ^ „Dictator's son Bongbong Marcos files candidacy for president”. RAPPLER (на језику: енглески). 6. 10. 2021. Приступљено 13. 1. 2022. 
  13. ^ а б „Filipinos fall for fake history”. The Standard (Hong Kong). Agence France-Presse. 30. 3. 2022. 
  14. ^ „How the Philippines’ brutal history is being whitewashed for voters”. Washington Post (на језику: енглески). 12. 4. 2022. Приступљено 23. 4. 2022. 
  15. ^ Wee, Sui-Lee (1. 5. 2022). „‘We Want Change’: In the Philippines, Young People Aim to Upend an Election”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2. 5. 2022. 
  16. ^ „Philippines election: Marcos son eyes return with early lead”. BBC News (на језику: енглески). 9. 5. 2022. Приступљено 9. 5. 2022. 
  17. ^ CNN, Helen Regan and Yasmin Coles, CNN Photographs by Veejay Villafranca for. „Son of dictator poised for the presidency as the Philippines goes to the polls”. CNN. Приступљено 9. 5. 2022.