Драгомир Иконић
Драгомир Иконић (Чачак, 5.октобар 1883 - Београд, 16. март 1957 ) био је српски професор, публициста, народни посланик и министар у Влади Краљевине Југославије, власник и уредник листа „La Patrie Serbe” који је излазио у Француској од 1916. до 1918. године.
| Драгомир Иконић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 5. октобар 1883. |
| Место рођења | Чачак, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 16. март 1957. (73 год.) |
| Место смрти | Београд, СРЈ |
| Породица | |
| Супружник | Даринка Томашевић |
Биографија уреди
Драгомир Иконић је рођен 5. октобра 1883. године у Чачку у сиромашној породици абаџије Димитрија и кројачице Кристине. Живео је у чачанској Циганмали.[1]
Образовање и рад уреди
Драгомир Иконић основну школу и Гимназију завршава у Чачку, а потом школовање наставља у Јагодини као ђак прве генерације Мушке учитељске школе. Након завршене учитељске школе, ради као учитељ у Миланџи код Ивањице и Лазаревцу. У Ивањици се жени Даринком Томашевић, ћерком богатог трговца и тако себи обезбеђује наставак школовања на универзитету у Цириху. Завршава студије педагогије и психологије. Крајем 1913. године брани докторску дисертацију.
За време Првог светског рата Иконић у Француској издаје и уређује часопис „La Patrie Serbe“. По окончању рата, враћа се у Србију и у Београду ради на месту референта за наставу у Министарству просвете, а затим постаје професор Треће београдске гимназије. Ипак, љубав према новинарству и политици биће његово коначно опредељење. Драгомир Иконић прећи ће пут од грађанске левице до профашистичке деснице и као министар у влади Цветковић - Мачек 1941. године завршиће своју политичку каријеру - преузео је ресор социјалне политике и народног здравља 24. марта 1941, након што је Срђан Будисављевић поднео оставку због неслагања приступању Тројном пакту.[2] После рата, на иницијативу Јаше Продановића ослобођен је кривице.
Драгомир Иконић био је сарадник у педагошком часопису „Наша школа“, као и у политичким листовима „Одјек“ и „Република“. Почетком 1920-тих, „Република“ је донела неколико чланака о министру Велизару Јанковићу, због чега је овај поднео тужбу. Суд је у фебруару 1924. ослободио Иконића по већини тачака, али га је за једно дело клевете осудио на месец дана затвора – за ову и раније осуде због штампарских кривица је спроведен у пожаревачки завод.[3] Следећег августа је био међу политичким осуђеницима који су условно пуштени.[4] За издавачко предузеће „Геца Кон“ радио је преводе са француског, енглеског и немачког језика. Већина његових објављених превода је са енглеског језика у едицији „Библиотека јавног права“. Са француског језика превео је књиге „Основе социологије“ Жоржа Паланта (1925) и „Дипломатску историју Европе“ Антоана Дебидура (1933).
Референце уреди
- ^ Оташевић, Даница. Глас библиотеке. Чачак : Градска библиотека, 1988- (Чачак : Литопапир). стр. 141.
- ^ Орбовић, Марија. Полет : (1924-1926). Чачак : Градска библиотека "Владислав Петковић Дис", 2009 (Чачак : Јуреш). стр. 158. ISBN 978-86-83375-49-3.
- ^ "Политика", 6. феб. 1924, стр. 4
- ^ "Политика", 12. авг. 1924, стр. 10