Епитимија
Епитимија (грч. ἐπι-τῑμία) је хришћанска теолошка пракса која се састоји у томе да епископ или свештеник препоручује духовни лек хришћанину, који је на било који начин одступио од заједнице са Богом.
Свето Писмо наводи да је Исус Христос, установио свету Тајну покајања и исповести, и том приликом предао Својим ученицима — апостолима право да опраштају или задржавају грехе људи који се кају (Јн. 20, 22-23). Ово право, касније, су они преносили на своје наследнике — епископе и свештенике.
Епископ или свештеник процењује тежину сваког греха који се пред њим исповеда, као и степен покајања који се при томе показује. За одређене теже грехе не даје одмах разрешење већ одређује духовни лек који ће помоћи да хришћанин дође до покајања и врати се редовном причешћу на Светој литургији. Епитимија често укључује и забрану Причешћа на одређено време. Она се не може и не сме сматрати казном, иако је њено дејство понекада болно, већ врстом благодатног лека за онога који је одступио од заједнице, а којој треба што пре да се врати. Епитимија даје човеку могућност да се истински покаје, исповеди, моли, завапи за милошћу и љубављу Божијом и повратком у спасоносну заједницу са Њим, као и да чини добра дела којима ће искупљивати тај преступ и зацељивати своје ране проузроковане њиме.[1][2]
Духовник даје епитимују када процени да је духовна рана од неког греха у толикој мери тешка и дубока, да је за њено исцељење потребно да протекне извесно време са посебним духовним леком. Временско трајање епитимије одређује духовник индивидуално, према животној доби и околностима у којима се покајник налази, тежини преступа и настојању покајника да се врати у заједницу са Господом.[3]
Референце
уреди- ^ Архиепископ Платон Тивејски О епитимии.
- ^ Велики речник Епитимија
- ^ „Саборна црква у Београду, Шта је епитимија”. Архивирано из оригинала 16. 01. 2021. г. Приступљено 05. 03. 2018.
Литература
уреди- Бубало, Ђорђе (2019). „Извод из Епитимијног номоканона у Ковиљском и Софијском препису Душанова законодавства и његов руски предложак”. Наслеђе и стварање: Свети Ћирило-Свети Сава: 869-1219-2019. 2. Београд: Институт за српски језик. стр. 525—589.
- Бубало, Ђорђе (2019). „Епитимијни номоканон из Цркве Светог Арханђела Михаила у селу Клинци (Луштица)”. Бока: Зборник радова из науке, културе и умјетности. 39: 39—61.
- Kršljanin, Nina (2013). „О проклєти христіанскомь: Analiza člana 5. Dušanovog zakonika”. Zbornik radova 1700 godina Milanskog edikta. Niš: Pravni fakultet. стр. 309—322.
- Милаш, Никодим (1890). Православно црквено право (1. изд.). Задар: Печатња Ивана Водицке.
- Милаш, Никодим (1911). Црквено казнено право (1. изд.). Мостар: Издавачка књижарница Пахера и Кисића.