Никола Балша Херцеговић Косача
Никола Балша Херцеговић Косача (р. око 1508 – у. око 1562) је био титуларни херцег од светог Саве (лат. Dux Sancti Sabbae) из српске великашке породице Косача, а такође и угарски племић. Био је син титуларног херцега Матије Херцеговића Косаче (у. око 1520) и Јелене-Ирине из српске великашке породице Јакшића. Никола Балша је од рано преминулог оца наследио право на почасни херцешки наслов, као и део прихода које је Дубровачка република исплаћивала припадницима породице Косача на име Конавоског дохотка. Од оца је такође наследио и породичне поседе у Краљевини Угарској, који су се налазили око Калника и Глоговнице, на подручју Бановине Славоније. Када је у Угарској, након Мохачке битке (1526) дошло до спора око наслеђа краљевске власти и сукоба између Фердинанда Хабзбуршког и Јована Запоље, Никола Балша се определио за Запољину страну. То је довело до губитка славонских поседа око 1533. године, након чега се Никола Балша преселио у Запољин (источни) део Угарске, добивши поседе у Чанадској жупанији. Након смрти Јована Запоље (у. 1540), остао је у служби његових наследника, добивши поседе у Трансилванији. Његов посланик, православни калуђер Гаврило, долазио је 1545. и 1549. године у Дубровник, ради преузимања Конавоског дохотка. Никола Балша је имао неколико синова и кћери (Ђорђе, Павле, Стефан, Катарина, Марија), којима је Дубровачка република наставила да исплаћује Конавоски доходак све до почетка 17. века.[1][2][3][4][5][6][7]
| Никола Балша Херцеговић Косача | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | око 1508. |
| Место рођења | Краљевина Угарска |
| Датум смрти | око 1562. |
| Место смрти | Краљевина Угарска |
| Породица | |
| Потомство | Ђорђе, Павле, Стефан, Катарина, Марија |
| Родитељи | Матија Херцеговић Косача Јелена-Ирина Јакшић |
| Династија | Косаче |
| титуларни херцег од светог Саве | |
 | |
У најстаријем штампаном родослову породице Косача, који је објављен 1621. године у делу "Genealogia diversarum principum familiarum mundi incipiendo ab Adamo", назначени су и основни подаци о угарском огранку породице, укључујући и помен Николе Балше, а исти родослов је касније преузео и објавио француски историчар Шарл Дифрен (у. 1688).[8][9]
Референце уреди
- ^ Thallóczy 1914, стр. 260.
- ^ Ивић 1925, стр. 146-150.
- ^ Ивић 1928, стр. IX.
- ^ Ивић 1929, стр. 130-131.
- ^ Динић 1935, стр. 242-244.
- ^ Атанасовски 1979, стр. 161-165, 186.
- ^ Исаиловић & Фостиков 2013, стр. 140, 143-144.
- ^ Du Fresne 1680, стр. 342.
- ^ Du Fresne 1746, стр. 129.
Литература уреди
- Атанасовски, Вељан (1979). Пад Херцеговине. Београд: Историјски институт.
- Динић, Михаило (1935). „Дубровачки трибути: Могориш, Светодмитарски и Конавоски доходак, Провижиун браће Влатковића”. Глас Српске краљевске академије. 168: 203—257.
- Du Fresne, Carolus (1680). Historia Byzantina duplici commentario illustrata. Lutetiae Parisiorum: Apud Ludovicum Billaine.
- Du Fresne, Carolus (1746). Illyricum vetus & novum, siue, Historia regnorum Dalmatiae, Croatiae, Slavoniae, Bosniae, Serviae, atque Bulgariae. Posonii: Typis Hæredum Royerianorum.
- Ивић, Алекса (1925). „Једно питање из генеалогије Херцеговића”. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. 5: 146—150.
- Ивић, Алекса (1928) [1919]. Родословне таблице српских династија и властеле (3. доп. изд.). Нови Сад: Матица српскаy.
- Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703). Нови Сад: Матица српска.
- Исаиловић, Невен; Фостиков, Александра (2013). „Признаница херцега Петра Балше Косаче и његових посланика о пријему Конавоског дохотка од Дубровчана: 1509, септембар 29, Дубровник”. Грађа о прошлости Босне. 6: 131—147.
- Laszowski, Emilij (1898). „Prilog rodopisu hercega sv. Save”. Vjesnik Hrvatskoga arheološkoga društva. 3 (1): 25—29.
- Thallóczy, Ludwig (1914). Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter. München-Leipzig: Duncker & Humblot. Архивирано из оригинала 14. 04. 2021. г. Приступљено 14. 04. 2021.
