Хенри IV, део први

Хенри IV, део први (енгл. Henry IV, Part 1), је историјска драма Виљема Шекспира, вероватно написана не касније од 1597. Други је део Шекспирове тетралогије, коју неки научници зову Хенријада, која се редом бави владавинама Ричарда II, Хенрија IV (две драме, укључујући и Хенри IV, део други) и Хенрија V. Хенри IV, део први приказује одломак историје од победе Хенрија Персија над Шкотима код Хомилдона у Нортамберленду (крајем 1402) и завршава се поразом енглеских побуњеника код Шрузберија средином 1403. Од самог почетка, ово је била изузетно популарна драма, како код публике, тако и код критичара.

Хенри IV, део први
Прва страница Хенрија IV, део први, из првог Фолио издања (1623).
Настанак
Ориг. наслов	Henry IV, Part 1
Аутор	Виљем Шекспир
Земља	Енглеска
Језик	енглески
Садржај
Жанр / врста дела	историјска драма
Теме	Побуна против Хенрија IV од Енглеске и одрастање Хенрија V
Локализација	Енглеска, Француска; 1402-1403.
Издавање
Датум	1597.
Хронологија
Претходник	Ричард II (драма)
Наследник	Хенри IV, део други

Ликови

Краљева странка

• Краљ Хенри Четврти - краљ Енглеске.
• Хенри, принц од Велса (надимак "принц Хал" или "Хари") - најстарији син Хенрија IV.
• Џон од Ланкастера - представљен је у представи као краљев други син, иако је у ствари био трећи
• Ралф Невил, Гроф од Вестморланда
• Сер Валтер Блант ("Блант")

Истчип

• Сер Џон Фалстаф - сиромашни витез који се спријатељи са принцом Халом
• Нед Поинс
• Бардолф
• Пето
• Госпођа Журка - домаћица кафане Вепрова Глава
• Франсис - келнер
• Винтнер - кафеџија
• Гадсхил
• Два носача (Кригла и Том)
• Остлер

Побуњеници

• Хенри Перси, гроф од Нортамберланда
• Томас Перси, гроф од Вустера - Нортамберландов брат
• Хари Перси (надимак "Хотспер") - Нортамберландов син
• Едмунд Мортимер - Хотсперов зет и Глендоверов зет
• Овен Глендовер - вођа велшких побуњеника
• Арчибалд, гроф Даглас - вођа шкотских побуњеника
• Сер Ричард Вернон, 8. барон Шипбрука
• Ричард ле Скруп ("Скруп"), надбискуп Јорка
• Сер Мајкл - пријатељ архиепископа Јорка
• Лејди Перси ("Кејт", мада јој је право име било Елизабет) - Хотспурова супруга и Мортимерова сестра
• Лејди Мортимер (Катрин) - Глендоверова ћерка и Мортимерова супруга

Други ликови

• Коморник
• Шериф
• Путници
• Слуга Хотсперов
• Господари, официри, гоничи, гласници и посетиоци

Само поменуто

• Робин Остлер, покојни лик који је претходио садашњем Остлеру, бринуо се о цени зоби
• Гилиамс, курир ког је послао Хотспер

Садржај

Џон Фарманеш-Бока као Принц Хал у модерној продукцији Хенри IV, Део 1.

Хенри Болинбрук - сада краљ Хенри IV - има немирну владавину. Његов лични немир због узурпације и убиства његовог претходника Ричарда II би био решен крсташким походом на Свету земљу, али проблеми на његовим границама са Шкотском и Велсом чине такав одлазак неразумним. Штавише, он се све више сукобљава са породицом Перси, која му је помогла да дође на престо, и Едмундом Мортимером, грофом Марча, изабраним наследником Ричарда II.

Литографија која приказује Чин III Сцену II

Проблеме краља Хенрија отежава понашање његовог сина и наследника, принца од Велса. Хал (будући Хенри V) напустио је краљевски двор да троши своје време у кафанама са лошим друштвом. То га чини предметом презира племића и доводи у питање његову вредност као будућег краља. Халов главни пријатељ и партнер у распусном животу је сер Џон Фалстаф. Дебео, стар, пијан и покварен до крајности, има харизму и животни занос који опчињава Принца.

У представи се налазе три групе ликова који се најпре мало међусобно мешају, а затим се окупљају у Бици код Шрузберија, где ће бити одлучен успех побуне. Прво је ту сам краљ Хенри и његов непосредни савет. Он је покретач драме, али обично у позадини. Следи група побуњеника, енергично отеловљена у Хенрију Персију ("Хотспер"), укључујући његовог оца, грофа Нортамберланда, коју предводи његов ујак Томас Перси, Гроф од Вустера. Придружују се и шкотски Гроф од Дагласа, Едмунд Мортимер и Велшанин Овен Глендовер. Коначно, у средишту драме су млади принц Хал и његови другови Фалстаф, Поинс, Бардолф и Пето. Вични животу на улици и безумни, ове пропалице успевају да обоје ову тмурну историју бојама комедије.

Како се представа отвара, краљ је љут на Хотспура јер је одбио да му пошаље већину затвореника који су заробљени у недавној бици против Шкота у Холмедону. Са своје стране, Хотспер би желео да краљ откупи Едмунда Мортимера (брата његове жене) од Овена Глендовера, Велшанина који га држи. Хенри одбија, куди Мортимерову лојалност и третира Персије с претњама и грубошћу. Подбодени и узнемирени Хенријевим опасним и безобзирним понашањем с њима, они се споразумевају са Велшанима и Шкотима, намеравајући да сруше "овог незахвалника и преваранта Болинбрука".

Хал утерује Фалстафа у лаж у Хенрију IV, 1. део, гравира Роберта Смиркеа

У међувремену, Хенријев син Хал шали се, пије и краде са Фалстафом и његовим сарадницима. Воли Фалстафа, али не прави се да је попут њега. Ужива у вређању свог раскалашног пријатеља и шали се на његов рачун тако што се придружио Поинсовој завери да се преруше, уплаше и опљачкају од Фалстафа и три његова пријатеља плен који су задобили у пљачки на друму, чисто из задовољства да чује Фалстафа како лаже о томе касније, након чега Хал враћа украдени новац. У ствари, рано у представи, Хал нас обавештава да ће се његово немирно раздобље убрзо завршити, и он ће поново заузети своје право место у озбиљним пословима, показујући се достојним свога оца и других кроз неке (неодређене) племените подвиге. Хал верује да ће ова изненадна промена начина живота донети већу награду и признање принчевства, а заузврат ће му заслужити поштовање чланова двора.

Побуна Мортимера и Персија врло брзо даје му шансу да управо то учини. Високи и ниски се спајају када се Принц састаје са оцем и добије високу команду. Обећава да ће се борити и убити побуњеног Хотспера и наређује Фалстафу (који је, уосталом, витез) да преузме команду над групом пешадинаца и крене према бојном пољу код Шрузберија.

Акварел из 1829. године Јохана Хајнриха Рамберга из Чина 2, сцена 4: Фалстафф глуми краља.

Битка је пресудна, јер ако побуњеници успеју да задрже краља, њихов циљ добија на значају, јер они имају друге војске које чекају под Нортамберландом, Глендовером, Мортимером и надбискупом Јорка. Хенрију је овде потребна одлучна победа. Краљ је јачи од побуњеника, али Хотспер, уз дивљу наду очаја, води своје трупе у битку. Како дан одмиче, питање је још увек нерешено, краља мучи дивљи Шкот Даглас, када се сусретну принц Хал и Хотспер, два Харија која не могу делити једну земљу. Коначно ће се борити - за славу, за свој живот и за краљевство. Не више кафански кавгаџија, већ ратник, будући краљ превладава, убивши Хотспера у двобоју.

На путу до овог врхунца, пратима Фалстафа који је "злоупотребио краљеву невољу тешко" , не само узимајући новац од способних људи који су желели да избегну службу, већ задржавајући плату јадника који су убијени у бици ("храна за прах, храна за прах"). Остављен сам током Халове битке са Хотспером, Фалстаф срамотно глуми смрт да би избегао Дагласов напад. Након што Хал остави Хотсперово тело на бојном пољу, Фалстаф оживљава подругљивим чудом. Видећи да је сам, избоде Хотсперов леш у бедро и присваја заслуге за његово убиство. Иако Хал зна истину, он дозвољава Фалстафу његове непоштене трикове. Убрзо након што му је Хал опростио, Фалстаф изјављује да жели да измени свој живот и почне „да живи чисто онако како племић треба да уради“.

Друго издање Кроника Енглеске, Шкотске и Ирске Рафаела Холинсхеда, штампано 1587. године.

Представа се завршава у Шрузберију, после битке. Смрт Хотспера одузела је храброст побуњеницима, и краљеве снаге су превладале. Хенри је задовољан исходом, не најмање зато што му пружа шансу да погуби Томаса Персија, грофа Вустера, једног од својих главних непријатеља (иако је претходно био један од његових главних пријатеља). У међувремену, Хал показује своју краљевску милост и награђује храброст; заробивши храброг Дагласа, Хал наређује да се његов непријатељ пусти без откупнине. Али рат се наставља; сада краљеве снаге морају да се баве Архиепископом од Јорка, који се придружио Нортамберланду и снагама Мортимера и Глендовера. Овај нерешни крај поставља сцену за Хенрија IV, други део.

Историјски извори

Шекспировов главни извор за Хенрија IV, Први део, као и за већину његових историјских драма, биле су Хронике Рафаела Холиншеда; објављивање другог издања 1587. године пружа главни историјски оквир за представу. Чини се да је и Савез двеју славних породица Ланкастера и Јорка Едварда Хала консултован при писању, а научници су такође претпоставили да је Шекспир био упознат са песмом Самуела Данијела о грађанским ратовима. Још један вероватан извор за ову и остале драме из Хенријаде (Ричард II, Хенри IV, део први, Хенри IV, део други и Хенри V) јесте драма Славне победе Хенрија V (енгл. The Famous Victories of Henry V) непознатог аутора, објављена 1594.

Датирање и текст

Хенри IV је готово сигурно извођен пре 1597. године, имајући у виду богатство алузија и референци на Фалстаффов лик. Најранија забележена представа одиграна је поподне, 6. марта 1600. године, када је представа била изведена на двору пред фламанским амбасадором. Следили су и други дворски наступи 1612. и 1625. године.

Представа је уписана у регистар Лондонског еснафа издавача 25. фебруара 1598. године, а први пут је штампана у кварто издању касније те године од стране издавача Андрјуа Вајза. Представа је била најпопуларнији Шекспиров штампан текст: нова издања појавила су се 1599, 1604, 1608, 1613, 1622, 1632, 1639 и 1692.

Дерингов рукопис

Дерингов рукопис

Дерингов рукопис, најстарији сачувани рукописни текст било које Шекспирове представе, пружа једноделну верзију Првог и Другог дела Хенрија IV. Консензус Шекспирових познавалаца је да Дерингов рукопис представља редакцију припремљену око 1623. године, можда за породично или аматерско извођење, Едварда Деринга (1598—1644), из дворца Суренден у Кенту, где је рукопис откривен. Неколико дисидента тврди да је Дерингов рукопис. можда указује на то да је Шекспиров Хенри IV у почетку био једна драма, коју је песник касније проширио на два дела како би искористио популарност лика Сер Џона Фалстафа. Деринг МС. је део колекције Фолџерове Шекспирове Библиотеке (енгл. Folger Shakespeare Library) у Вашингтону.

Анализа и критика

Теме и интерпретација

При првој објави 1597. или 1598. комад је насловљен Историја Хенрија Четвртог (енгл. The History of Henrie the Fourth), а на насловној је страници оглашено само присуство Хенрија Персија и комичног Џона Фалстафа; Принц Хал се није спомињао. Заиста, током већег дела историје извођења представе Хал је постављен као споредна фигура, а звезде позорнице, почев од Џемса Квина (1693—1766) и Давида Гарика (1717—1779) често су радије играли Хотспура. Тек у двадесетом веку читаоци и извођачи почели су да виде Халово одрастање као централну тему драме, а Хал се сада сматра главном улогом Хенрија IV.

У интерпретацији "приче о одрастању", Халово упознавање са Фалстафом и кафанским полусветом хуманизује принца и пружа му потпунији поглед на живот. На почетку се чини да принц Хал бледи у поређењу с ватреним Хенријем Персијем, младим и племенитим господаром Севера (којег Шекспир портретира знатно млађим него што је био у историји како би Халу дао супарника). Многи читаоци историју тумаче као причу о одрастању принца Хала, еволуирајући у краља Хенрија V, који је можда највише херојски од свих Шекспирових ликова, што је у суштини прича о блудном сину прилагођеном политици средњовековне Енглеске. Примећен је мали удео сцена са насловним ликом, краљем, при чему неки аутори сугеришу да представа супротставља ауторитет Хенрија IV и његову борбу да контролише ситуацију, са хаотичним силама побуњеника и Фалстафа.

Фалстаф или Олдкасл

Насловна страница првог издања комада, штампана 1599. године.

Хенри IV, први део изазвао је контроверзу већ на првим представама 1597. године, јер је комични лик који је сада познат као "Фалстаф" првобитно био назван "Олдкасл" и заснован на Џону Олдкаслу (енгл. John Oldcastle), познатом прото-протестантском мученику с моћним живим потомцима у Енглеској.

Иако се лик зове Фалстаф у свим сачуваним текстовима представе, постоји обиље спољних и унутрашњих доказа да се он у оригиналу звао Олдкасл. Промена имена спомиње се у радовима Ричарда Џемса („Посланица сер Харију Боршеру“, око 1625) и Томаса Фулера (Вредности Енглеске, 1662) у седамнаестом веку. Такође је понегде назначено у раним текстовима Шекспирових комада. У кварто тексту Хенрија IV, део 2 (1600), један од Фалстафових говорних префикса у чину 1, сцена 2 погрешно је остављен неисправљен, „Олд.“ уместо "Фалст." У 3. чину, 2. сцена, стихови 25-6 исте драме, за Фалстафа се каже да је био "паж Томаса Моубрија, војводе од Норфолка" - што се односило на историјског Олдкасла. У Хенрију IV, Првом делу, чин 1, сцена 2, стих 42, принц Хал назива Фалстафа "мојим старцем из замка" (енгл. my old lad of the castle). Јамбички пентаметарски стих у Хенрију IV, Први део је неправилан када се користи име "Фалстаф", али правилан са "Олдкасл". Коначно, ту је отворена изјава о одрицању одговорности на крају Хенрија IV, Део 2 која истиче различитост два лика: „јер је Олдкасл је умро као мученик, а ово није тај човек“ (Епилог, 29–32).

У чину 3 сц. 1, Хотспур, коме је обећана цела Енглеска северно од Трента, предлаже преусмеравање реке на југ да би добио још већи удио. План наглашава његову деструктивну и свадљиву природу.

Постоји чак и наговештај да је Фалстаф био у оригиналу Олдкасл и у Веселим женама Виндзорским. Кад се упореде текстови Првог фолио издања и кварто издања те представе, чини се да је шала у 5. чину, 5. сцена, стихови 85–90 та, да Олдкасл / Фалстаф окривљује себе вичући прво слово свог имена: „О, О, О!, "када се врховима његових прстију примакну свеће - што наравно делује за" Олдкасл ", али не и за" Фалстаф. " Ту је и референца "дворац" (енгл. castle) у 4. чину, 5. сцена, стих 6 исте драме.

Промена имена и одрицање од одговорности у Епилогу били су потребни, углавном се мисли, због политичког притиска: историјски Олдкасл није био само протестантски мученик, већ и племић са моћним живим потомцима у Елизабетанској Енглеској. То су били лордови Кобхам: Вилијам Брук, 10. барон Кобхам (умро 6. марта 1597), био је управник Пет Лука (1558–97), витез Реда подвезице (1584) и члан Тајног савета (1586 –97); његов син Хенри Брук, 11. барон Кобхам, добио је очеву дужност управника Пет Лука након смрти свог оца, а 1599. године постао је витезом Реда подвезице. Штавише, Франсис Брук, жена 10. барона и мајка 11. барона била је близак лични миљеник њеног величанства краљице Елизабете I.

Старији лорд Кобхам је чак имао снажан негативан утицај на животе Шекспира и његових савременика у позоришту. Друштво глумаца које су 1594. оформили Шекспир, Ричард Барбиџ (енгл. Richard Burbage), Вил Кемп и други, уживало је покровитељство Хенрија Карија, првог лорда Хансдона, у то време лорда Коморника (енгл. Lord Chamberlain); они су били познати као Људи Лорда Коморника (енгл. Lord Chamberlain's Men). Када је Кари умро 22. јула 1596, место лорда Коморника добио је Вилијам Брук, лорд Кобхам, који дефинитивно није био пријатељ глумцима, и који је повукао службену заштиту коју су уживали. Глумци су препуштени на милост и немилост локалним званичницима лондонског града, који су одавно желели да истерају компаније глумаца из града. Томас Неш (енгл. Thomas Nashe) се у писму из тог времена пожалио да су глумце у овом периоду „безобзирно прогонили Лорд градоначелник и већници“. Тај интервал није трајао; када је Кобхам умро мање од годину дана касније, место лорда Коморника прешло је на сина Хенрија Карија Џорџа, другог барона Хансдона, а глумци су поново добили своје претходно покровитељство.

Име је промењено у "Фалстаф", засновано на сер Џону Фастолфу, историјској личности са репутацијом кукавичлука у бици код Патаја, коју је Шекспир претходно приказао у Хенрију VI, 1. део. Фастолф је умро без потомака, чинећи га безбедним за употребу драматичара.

Убрзо након тога, екипа драмских писаца написала је дводелну представу под називом Сер Џон Олдкасл, која представља херојску драматизацију Олдкасловог живота, а објављена је 1600. године.

1986. године у Окфордском издању Шекспирових дела, лик је добио име Олдцкасл, а не Фалстаф, у Хенрију IV, 1. делу (мада не, збуњујуће, у другом делу), што је последица жеље уредника да драме представе као што би се појавиле током оригиналних наступа. Ниједно друго објављено издање није тако поступило.

Екранизација

Британска телевизија ББЦ 2 извела је 2012-2016. комплетну екранизацију 8 највећих Шекспирових историјских драма, у облику мини-серије под насловом Шупља Круна (енгл. The Hollow Crown). Наслов серије узет је из стиха у драми Ричард II:

Јер у шупљој круни

Што окружује смртне слепоочнице краља

Смрт држи свој двор ...

- Ричард II, чин 3, сцена 2.

Прва сезона, која садржи 4 драме које образују прву тетралогију (Ричард II, Хенри IV, део први, Хенри IV, део други и Хенри V) снимљена је 2012: Џереми Ајронс глуми Хенрија IV, а Том Хидлстон игра Принца Хала.

Друга сезона, под насловом Шупља Круна: Ратови Ружа (енгл. The Hollow Crown: The Wars of the Roses) снимљена је 2016. Друга сезона екранизовала је историјске драме друге тетралогије: сва три дела Хенрија VI (у две епизоде) и Ричарда III, са Бенедиктом Камбербачом у улози Ричарда од Глостера (касније Ричарда III).

Литература

• Barker, Roberta. "Tragical-Comical-Historical Hotspur." Shakespeare Quarterly 54.3 (2003): 288–307.
• Bevington, David, ed. The Complete Works of Shakespeare. Updated Fourth Edition. University of Chicago, 1997.
• Bulman, James C. (2002). „Henry IV, Parts 1 and 2”. Ур.: Hattaway, Michael. The Cambridge Companion to Shakespeare's History Plays. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9781139000116. doi:10.1017/CCOL052177277X.010 — преко Cambridge Core. 
• Duthie, George Ian. Shakespeare. London: Routledge, 1954.
• Greenblatt, Stephen. "Invisible Bullets: Renaissance Authority and Its Subversion in Henry IV and Henry V." In Political Shakespeare, edited by Jonathan Dollimore and Alan Sinfield, 18–47. 1985.
• Halliday, F. E. A Shakespeare Companion 1564–1964. Baltimore, Penguin, 1964.
• Saccio, Peter, Shakespeare's English Kings, 2nd edn, 2000.
• Sanders, Norman. "The True Prince and the False Thief." Shakespeare Survey 30 (1977).
• Weil, Herbert and Judith Weil, eds. The First Part of King Henry IV, 1997 (New Cambridge Shakespeare).
• Wright, Louis B, and Virginia A. LaMar, eds. The Folger Library General Reader's Shakespeare: Henry IV, Part I.
• Kastan, David Scott, ур. (2002). King Henry IV, Part 1. Third Series. Arden Shakespeare. ISBN 9781904271352. 

Спољашње везе

• The First Part of Henry the Fourth Архивирано на сајту Wayback Machine (6. април 2017) Модерна верзија текста.
• Henry the Fourth part 1 на Project Gutenberg.
• Henry IV, Part 1 public domain audiobook at LibriVox